3320 25. 9. 2015.
Петроварадинске приче
ДУХОВИ У ТВРЂАВИ
Људи су причали да у ноћи чују јауке из лавиринта тунела, кораке умрлих војника, фантомске пуцње невидљивих пушака близу зида за погубљења и да су виђали полуобликоване црне масе које полако клизе дуж старих сводова... – овако је на почетку документарне америчке тв-емисије гласило објашњење истраживача приспелих у Нови Сад
ре нешто више од седам година два америчка водоинсталатера, Џејсон Хоуз и Грант Вилсон, укључила су се у нови ТВ пројекат „Ловци на духове” (GhostHunters) који се снимао за SyFy канал. Замисао је била да се направи документарна тв-серија која би се бавила истраживањем појава с оне стране вероватног и наводних виђења духова широм Америке. У неизбежном стилу америчких документарних сапуница, камере су бележиле доживљаје двојице водитеља пратећи их не само у ноћним пустоловинама с неупокојенима, већ и у њиховим дневним невољама са запушеним цевима. Ипак, основна тема емисије била је и остала истраживање паранормалног и покушај да се необичне или необјашњиве појаве сниме и забележе најосетљивијом електронском опремом. 
Врло брзо половна камп приколица паркирана у Џејсоновом дворишту престала је да буде главни и једини штаб ових уврнутих истражитеља. С муњевитим порастом популарности, већ у првој сезони, сразмерно је порастао и буџет ловаца на духове који су се опремали све скупљим електронским стварчицама. С намером да документује овакве појаве, тим је користио савремене дигиталне камере, нарочите мераче температуре, инфрацрвене и ултраљубичасте камере, ласере, детекторе електромагнетног зрачења, чак и Гајгеров бројач! Понекад је избор електронских помагала био сасвим неуобичајен – користили су јонизатор који је ваздух пунио електрицитетом за који су тврдили да духовима олакшава могућност да се покажу или генератор белог шума који би наводно могао да им помогне да се лакше огласе.
Није прошло много времена пре него што је ова емисија добила неколико наставака. GhostHunters International прати групу (углавном) младих истраживача који у Скуби-Ду стилу крстаре у неколико белих комбија у неуморној потрази за натприродним појавама у целом свету. Оно што је посебно занимљиво, јесте да су у новембру прошле године истраживали да ли се на Петроварадинској тврђави у Новом Саду појављују духови!
Затечени величином
Са спуштањем сумрака, у хладним јесењим вечерима, тим се припремао за улазак у подземне тунеле Петроварадинске тврђаве дугачке шеснаест километара.
„Снимање је било узбудљиво, необично и у неким тренуцима напорно јер се понекад радило и по читаву ноћ”, прича Ален Пањковић из Истраживачко-развојног центра „Вељко Милковић”, организације која се бави истраживањем и представљањем Петроварадинске тврђаве, и који је у емисији био водич ловцима на духове. „Екипе истраживача биле су подељене у три групе по двоје и свака је у неком тренутку била на једном од четири изабрана места. Снимање је почињало с првим мраком око 17 часова и некад трајало и до дубоко у ноћ. Некад смо проводили и по три-четири сата у подземљу, ишли на мали одмор, узимали нови комплет њихове хајтек опреме и поново ишли на следеће место.”
Сниматељи и новинари канала SyFy улазе у подземље Петроварадинске тврђаве
Истраживачи су испрва били шокирани тврђавом, сећа се Ален. „Сви чланови екипе били су на почетку затечени величином петроварадинских бедема. Иако су кроз наше промотивне филмове и књиге били упознати с местом снимања, нису могли да замисле колико је заиста велика. Нису могли да верују ни кад су чули да се простире на површини од око 112 хектара. Тек кад им је историчар и кустос Синиша Јокић у Музеју града Новог Сада показао детаљну мапу тврђаве схватили су с колико великим простором снимања имају посла. За њих је то било невероватно јер су све досадашње емисије снимали углавном на мањим површинама које су подразумевале рад у једној згради или подземним одајама неких замкова... На крају, продуценти су изјавили да би због величине и тајанствености, Петроварадинска тврђава могла да буде тема чак за три-четири епизоде, ако не и за читаву полусезону!”
Детектори детективи
Дакле, шта је то што су ловци на духове стварно открили на тврђави? И којим то научним уређајима желе да докажу присуство оностраног?
Инфрацрвене FLIR камере (FLIR – forward looking infrared camera, енгл.) које употребљавају при истраживању, најчешће користе пилоти и возачи за вожњу ноћу или кроз маглу, мада се користе и за безбедносни надзор и шпијунирање. Ове камере стварају слику захваљујући топлоти коју откривају. Њима је, на пример, могуће спазити објекат који одаје топлоту (рецимо, људско тело) у потпуно тамној (али не сувише топлој) ноћи. FLIR камере могу да открију присуство хладнијих и топлијих маса на местима где је смањена видљивост или у просторијама које су наизглед празне, и да на тај начин покажу оно што голим оком није видљиво. По теорији GHI тима, оне би могле да оцртају линије сумњиво хладних маса у ваздуху и на тај начин открију присуство оностраних бића која извлаче топлоту из просторије да би могла да се покажу.
Фотоапарати (и камере) користе светлост из ултраљубичастог спектра да би створили слику. Пошто GHI тим ретко снима у току дана кад ултраљубичастог зрачења има највише (поготово ако је сунчано), користи се блиц фотоапарата, обично уз алуминијумски рефлектор или чак посебне лампе које одашиљу такозвану црну светлост. За разлику од обичних, овакве камере стварају слике користећи светло које људско око не може да примети, и опет, теоретски, могу да покажу много ствари које ми не можемо да видимо.
Међу помоћном скаламеријом истраживача често је у употреби и једна врста електромагнетног детектора. Ови уређаји мере густину и промене електромагнетног поља. У свакодневном животу најчешће се срећемо с електромагнетним пољима која стварају различити кућни уређаји. Промене у електромагнетном пољу, у некој просторији у којој нема никаквих очигледних извора електромагнетног зрачења, по ловцима, може да укаже на натприродни узрок.
„Уплашена” Крис Вилијамс на улазу у тунеле Петроварадина
Распоређени у подземним ходницима Горње тврђаве, у бившем затвору (Водени град), око зида за стрељање (Доња тврђава) и у дубоким подземним тунелима Хорнверка (Доња тврђава), истраживачи су покушали да успоставе везу с давно преминулим војницима и затвореницима.
„Можеш ли да се икако преобратиш у тело које си имао пре него што си преминуо? Можеш ли бар да се покажеш у обрисима, да можемо да те видимо?”, смиреним гласом говори црнокоса Сузан у неми мрак горњег нивоа подземља. Цео ходник посут је густом мрежом зеленкастих светлуцавих тачкица ласера. На овако „мапираном” мраку ништа не би смело да остане невиђено.
„Видео сам нешто на дну ходника”, проговара тихо њен колега. „Из тренутка у тренутак, тамо доле, мрак постане гушћи.” На самом крају епизоде, пошто су прегледали више од десетак сати снимљеног материјала и велики број фотографија, трагачи су успели да издвоје слику у којој се на крају поменутог ходника заиста види тамна сенка људског обриса пробијена светлима ласера која откривају да се у близини изгледа не налази ниједан живи створ који би ту сенку могао да баци!!!
На другом крају тврђаве, испред зида где су стрељани затвореници, други део тима покушава да оствари везу уз помоћ суперосетљивог електронског термометра. На питање да ли можеш да спустиш температуру да би нам показао своје присуство, бројке на електронском дисплеју полако али недвосмислено почину да опадају.
Прислушкивање петроварадинских духова помоћу најсавременије технологије
После још неколико сличних огледа и једнако необичних доживљаја, истраживачи напуштају Нови Сад уверени да су, бар делимично, доказали присуство снажне натприродне појаве у Петроварадинској тврђави. Нечег ту има, закључак је на крају емисије а, што је најважније, то нешто не делује претеће, нити опасно.
Да ли је то стварно наука?
И не баш. Већина доказа наших јунака своди се на њихова збуњена сведочења у камеру да су баш малочас осетили како их неко повлачи за косу или да су посматрани. Најмање промене температуре мерене суперосетљивим термометром напољу, у ветровитом новембру, тешко да ишта доказују. Фотографије муљавих фантомских сенки већ више од века не могу никог да увере да су на њима духови. Тешко да има нешто научно у покушају да се фотографија узме за коначни доказ било чега, на страну то што, иако се на снимку јасно види где стоје истражитељи и да они не бацају ту условну сенку, и даље не видимо где се тачно налазе сниматељи за које ваљда треба да замислимо да ни не постоје. Остала уобичајена „гомила” доказа ловаца на духове своди се на непрепознатљиве и нејасне звукове који се чују у позадини неких снимака.
Сваком ко има било какву камеру или диктафон јасно је колико се тих звук, или звук уснимљен из даљине, лако изобличи кад није снимљен у најпогоднијим условима, а понекад ни тад. Слична правила важе и за употребу остале опреме – то можда јесу научни уређаји, али они уопште нису коришћени научно. Електромагнетни детектори не могу да открију ништа смислено ако се њима маше тако брзо као што ловци имају обичај да раде, нити има смисла насумично бележити електромагнетна зрачења ако пре тога није начињена нека мапа електромагнетног поља на датом месту. Слична ствар важи и за камере, биле оне „ултраљубичасте”, „инфрацрвене” или обичне, којима ловци редовно унаоколо млате светлосним брзинама.
Водитељка Крис Вилијамс с једним од чланова посаде ловаца на духове
Проста је истина да камере не воле брзе покрете. Слици је потребно неколико тренутака да се створи. Брзим покретима добијамо само замућену или искривљену слику, што је сваком познато. Чак ни теорија о откривању хладних тачака не значи много. FLIR камере могу да „виде” само топлоту коју одаје неки чврст објекат, и да га на тај начин издвоје од окружења које је хладније, али оне не могу да виде „хладне масе”, односно температуру ваздуха. Да је тако, оне би само показивале температуру ваздуха који се налази испред сочива.
На крају, не треба заборавити да је то све ипак телевизија, и да се чак и документарне емисије режирају, јер, морамо да признамо, живот без украса уме да буде, почесто, прилично досадан.
ГРАДИТЕЉИ
Повест почесто уме да буде сурово неправедна. Јер, мало ко ће застати у одговору на питање ко је градитељ Петроварадинске тврђаве. Највећи део ће, готово хорски, одговорити да је то маркиз Себастијан Вобан (1633–1707), француски војсковођа, архитекта и писац из времена Луја IV. Да, али он никад није ни крочио на ове просторе, а не да је с планом у рукама ходао над таласима Дунава!
У Европи тог доба Вобан је уважаван као најумешнији архитекта по чијем систему је изграђен низ значајних тврђава. Јер, средином 17. столећа почиње да преовладава ватрено оружје, нарочито артиљерија, те се у Западној Европи мења начин изградње тврђава. Смањује се висина кула и бедема, а повећава дебљина и површина саме утврде. Граде се бастиони с више прелома, за унакрсну ватру, испред грудобрана и бедема. А Петроварадин је био намеран да буде значајан бедем непријатељу и онда је, што да не, преузета идеја некога ко се у томе већ опробао и доказао. И тако је Вобан стигао, али и остао, овде.
Први план Петроварадина, пак, урадио је инжењерски пуковник Кајзерсфелд, док је други нацрт умеће географа и путописца, италијанског грофа Марсилија. Почетне радове изводио је војни градитељ Вамберг, после њега стиже Гисенбир, за њим Доксат, Манет и Шредер. Градњу су надзирали принц Еуген Савојски, гроф Карафа и, на крају, престолонаследник, будући цар Јосиф II који су – сваки за своје време – рачуне морали да полажу аустријским владарима: Леополду I, Јосифу I, Карлу IV и Марији Терезији.
П. М.
Дуга и узбудљива повест
ЧУДА ПОДЗЕМЉА
Под зидинама тврђаве, у четири нивоа, налази се лавиринт од око 16 километара галерија, ходника и лагуна
Тридесетих година наше ере Римљани су у крајевима око данашње тврђаве сменили огранке келтских племена. У то време на Петроварадинској стени подигнута је војна испостава и осматрачница Кусум, саставни део Лимеса, утврђене римске границе која се протезала безбројним километрима дуж дивљих пограничних предела царства. Средином петог века Хуни су провалили јужно од Дунава. У силовитом али краткотрајном освајачком налету они спаљују стратешки важан град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) и привремено отимају Кусум. Ипак, тек по паду Западног римског царства, римски легионари заиста напуштају ове просторе. Место, под новим именом Петрикон, сада припада Византинцима који су себе сматрали законитим наследницима римске културе. Петрикон је и даље једна од опасних најистуренијих тачака културног царства пред земљама варвара.
У 13. веку угарски краљ Бела IV Петроварадин поклања калуђерима цистерцитима који су дошли из француске Шампање на његов позив. Они подижу манастир и око њега утврђење за које ће ускоро многи почети да тврде да је неосвојиво. За време ширења српске средњовековне државе, у истом веку, Петрикон пада у руке српских владара.
Историјска сцена у овом делу Европе пали се до усијања незаустављивим надирањем турске војске. Армија Сулејмана Величанственог са сто хиљада војника креће се од Цариграда ка Београду. Њен огранак од четрдесетак хиљада војника под вођством великог везира Ибрахима, 1526. године, уз многе градове, осваја и Петроварадин. Више од сто педесет година касније Аустрија заузима петроварадинско утврђење и власти наређују рушење средњовековне (мађарске и турске) тврђаве да би на њеном месту било саграђено најмодерније утврђење (видети оквир).
Камен темељац тврђави какву знамо данас положио је, по налогу Леополда I Хабзбурга, кнез Крој 18. октобра 1692. године. Тог дана је на тврђави свечано закопана и повеља, на посебном месту које ни до данас није откривено. Занимљиво је да је први и најстарији бастион који носи име Леополда I добрим делом саграђен од материјала осталог иза средњовековне тврђаве. Дуга изградња, која је с прекидима трајала све до 1780. године, крунисана је подизањем једне од највећих тврђава у овом делу Европе. Међу деловима основе тадашњег утврђења истичу се Горња тврђава у средишњем делу, Доња тврђава на северу (Васерштат или Водени град), на јужној страни Дворожни бастион (Хорнверк) с Кронверком испред да би додатно осигурао ову географски најугроженију тачку, затим четвртасто утврђење (Инзел шанац) и Мостобран на левој обали Дунава (Брик шанац). Уз Леополдов, постоје и Иноцентов, Лудвигов, Јозефов и Јелисаветин бастион (последњи у част Марије Терезије). У утврђењу, уз бунар дубок 39 метара, изграђен је и водовод, две касарне, арсенал, кула са сатом и подграђе.
Подземље тврђаве је посебна прича. Под њеним зидинама, у четири нивоа, налази се лавиринт од око шеснаест километара подземних галерија, ходника и лагума. Начин на који су подземни нивои грађени омогућавао је да се у случају крајње опасности делови спратова минирају тако да би се одређени делови урушили повлачећи за собом непријатеље ухваћене у заседу.
С гарнизоном од четири хиљаде војника, с две хиљаде метарских центи барута у барутанама и са четири стотине топова, мерзера и хаубица, Петроварадинска тврђава је у 19. веку била најсавршеније достигнуће аустријске војне силе. Не изненађује податак да је за време ратова с Наполеоном аустријска царска породица пренела у тврђаву ризницу, архив и бројне драгоцености.
Ипак, најузбудљивије битке око тврђаве вођене су пре него што је она сасвим довршена. Године 1694, док је још трајао први део изградње, фелдмаршал Капрара је с двадесет шест хиљада војника одбранио тврђаву од турског напада. Једва десетак година касније, једна од најважнијих битака у рату између Турске и Аустрије (1715–1718) одиграла се на ободима Петроварадинског брда, 5. августа 1716. године.
Огромна турска војска од око 200.000 војника под вођством великог везира Домада Али-паше прешла је Саву и кретала се ка Петроварадину с намером да поврати Подунавље. Посада тврђаве бројала је у то време свега осам хиљада војника и била је углавном састављена од немачких, мађарских и српских хусара, војника и хајдука. Највећи тадашњи аустријски војсковођа принц Еуген Савојски пожурио је у помоћ с војском од 76.000 војника који су били смештени у великом логору крај Футога.
Већ у прохладно предвече 2. августа распоређивала се турска војска на брдима између Карловаца и Петроварадина. Главни штаб, опкољен двоструким редом бојних кола, био је постављен недалеко од данашње цркве на Текијама (висока црква на низбрдици с леве стране пута када се иде из Новог Сада према Сремским Карловцима, на самом изласку из Петроварадина). Аустријска војска напала је прва, у рано јутро петог августа. Велика битка, иако променљивог тока, трајала је само четири сата и била је готова већ у једанаест пре подне, победом хришћанске војске. Забележено је да је битка донела велики плен аустријској војсци: сто седамдесет два топа, сто педесет шест барјака, пет коњских репова, шатор великог везира и две хиљаде камила. Заједно с безбројним телима погинулих, баруштине бившег бојног поља прогутале су многе војне справе, али и турску војну благајну која је била ношена уз пут.
Средином фебруара следеће године у близини напуштених ритова некадашњег бојног поља боравила је леди Монтегју и о томе писала свом пријатељу, енглеском песнику Александру Поупу: „...да Вам кажем да смо прошли преко оних поља код Карловаца на којима је принц Еуген извојевао последњу велику победу над Турцима. Трагови тог славног, крвавог дана још су свежи. Поље је покривено лобањама и лешинама несахрањених људи, коња и камила. Нисам без згражања могла да гледам страхоту искасапљених тела и морала сам да размишљам о неправедности рата који убијање не чини само потребом, него и заслугом.”
И данас се на месту велике битке унедоглед шире само пустаре хладних и безбојних ритова под којима леже тела небројаних војника, сасвим налик Мртвим баруштинама у Толкиновом „Господару прстенова”.
Пошто је половином 19. века гарнизон на тврђави био углавном састављен од војника мађарске националности, ово је место за време револуционарних покрета 1848/49. било један од главних штабова мађарских револуционара. То је довело до тужног догађаја 12. јуна 1849, када је с тврђаве жестоко бомбардован Нови Сад. После пораза мађарске револуције, тврђава је поново припала Аустрији, и тако је било све до 1918. године.
Данас је тврђава омиљено место за шетњу Новосађана и њихових гостију, али и домаћин „Егзита”, једног од највећих музичких фестивала у Европи.
Аутор:
Настасја Писарев - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
