3320 25. 9. 2015.
Божић, дечји празник
ДУБЉА
Празника Христовог рођења осећамо као радост по мери нашег повратка детету које и даље наставља да тајно живи у нама
Детаљ са фреске ''Рођење Христво'' из Богородичне цркве у манастиру Студеница
ришћански светитељ, преподобни Роман Слаткопојац који је живео у 5. и 6. веку, био је познат као химнограф. Родом из Сирије, потицао је из јеврејске породице која је примила хришћанство. У Константинопољу је служио у цркви Пресвете Богородице. Сва је прилика да је осим музике изучавао и медицину, јер су његове песме пуне старих медицинских израза. Написао је читав низ кондака (химни) – готово хиљаду – за хришћанске празнике. Између осталих и „Дете – Превечни Бог!” кондак у част Христовог рођења. У преводу на наш језик ова песма гласи: „Дјева данас Надсуштога рађа, и земља неприступноме пећину приноси, ангели са пастирима славослове, мудраци за звездом путују, јер се нас рад родило дете – превечни Бог.”
ва древна химна говори о Божићу, Христовом рођењу као о својеврсној слави детета, слави безазлености и дечје чистоте, према којој нико није равнодушан. Уосталом, тако бива сваки пут када угледамо мајку са тек рођеном бебом у наручју. О оваквом начину размишљања о Божићу својевремено је писао и познати православни теолог, протојереј Александар Шмеман (1921–1983), чија су бројна дела објављена и на српском.Рођен у руској породици у Естонији као дечак с родитељима се сели у Париз, да би се од 1951. године Шмеманови скрасили у САД. Тамо је потоњи протојереј био професор на Факултету светог Владимира у Њујорку. У „Тајнама празника” (Празници Православне црквене године), делу Александра Шмемана које је са руског превео и приредио Матеј Арсенијевић, теолог, између осталог, пише:
„Шта је то чега више нема у 'одраслима' ако није та дечја способност да се на најозбиљнији начин прихвата оно што 'одрасли' више уопште нису способни да прихвате – та дечја отвореност за машту, за оно што невидљиво прожима наше свакодневно искуство, засновано на циничном безверју; једном речју, та дечја отвореност за дубљу тајну света и свега у свету, за тајну које се открива светима, деци и песницима.”
Зато се и Божић може сматрати истинским празником детета. Протојереј Шмеман пише:
„Можемо да осетимо и појмимо радосну тајну рождества Христовог, то јест тајну доласка Бога на земљу у лику детета, искључиво по мери нашег повратка том детету које наставља да тајно живи у нама.”
А дете, ако дете, безазлено је:
огодете нема ни власт, ни моћ, но оно се управо у тој својој безвласности и беспомоћности показује царем, јер је његова задивљујућа сила баш у тој безвласности и беспомоћности. Дете Христос из Витлејемске пећине не жели да га се бојимо. Он улази у наше срце, не страхом, не доказима своје силе и власти, већ искључиво љубављу. Он нам се предаје као дете и ми га можемо заволети као дете.”
„У свету царују власт и сила”, закључује Александар Шеман, „страх и ропство. Богодете Христос нас ослобађа од тираније власти и силе, страха и ропства. Он од нас тражи само љубав, слободну и радосну...” 
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
