3320 25. 9. 2015.
Ђачке невоље великог писца
Драма тропске рибе
 |
| Сони Селинџер - Није био успешан у приватној, па су га уписали у војну школу. |
У захвалној беседи у Стокхолму, 8. децембра 2008. године, француски писац Жан-Мари Гистав ле Клезио, тадашњи добитник Нобелове награде за књижевност, рекао је, између осталог, да награду коју прима посвећује писцима који су га надахнули. Међу њима је истакао и америчког приповедача Џерома Дејвида Селинџера (1919–2010).
У ствари, кад је допутовао у Стокхолм како би присуствовао свечаној додели Нобелове награде, Ле Клезио је објаснио да је Селинџерово дело дубоко утицало не само на његово писање, већ и на њега као особу:
„Мој највећи извор надахнућа био је увек Селинџер, а посебно његово ремек-дело ’Ловац у житу’. Помислите само да постоји неко ко је успео да се увуче у кожу четрнаестогодишњака. То је јединствен подухват у историји књижевности. Искрено речено, никада се нисам ’опоравио’ од тог искуства!”, рекао је, између осталог, Ле Клезио.
Вратимо се седамдесетак година уназад, у време кад је будући славни писац романа „Ловац у житу” и „Френи и Зуи” имао тринаест година. Те, 1932, године, породица Селинџер – отац Сол, мајка Мирјам, старија сестра Дорис и Џером Дејвид, односно Сони – преселила се на њујоршку Парк авенију, у отмену градску четврт. Живели су у пространом стану, Парк авенија број 1133, у лепој згради на углу с Деведесет првом улицом. Осим што је купио велики стан и скупоцена кола, показујући да његов трговачки посао добро напредује, отац Сол донео је неопозиву одлуку да тринаестогодишњег Сонија испише из јавне школе и упише у скупу приватну школу...
Презирао друштвене игре
Дошао је дан кад је будући ученик у угледној школи Мекбарни требало да разговара с директором о томе како ће његово школовање изгледати у будућности.
Записи из тог времена – како наводи Селинџеров биограф Пол Александар – говоре да Сони током разговора није оставио нимало повољан утисак. Био је неспретан и потпуно збуњен. Показао се као сасвим неусредсређен тинејџер који је волео да се прави паметан, не знајући тачно чиме би се бавио. Кад га је директор упитао који га школски предмети највише занимају, Сони је спремно навео две ствари: драму и тропске рибе!
Кад је почео да похађа Мекбарнијеву школу, млади Селинџер постао је новинар школског листа и предводник мачевалачке секције. Глумио је у две школске представе и, што је занимљиво, и у једном и у другом случају играо је женске ликове.
С друге старне, обавезни школски предмети Сонија нису посебно занимали. Због тога је његов успех био углавном скроман. Тачније, школски успех Џерома Дејвида Селинџера био је далеко испод мерила школе коју је похађао. Међутим, рад у драмској групи на известан начин спасио га је од понављања. Прогледали су му кроз прсте и покушали да разумеју Сонијеву најважнију животну тежњу: да се бави необавезним стварима. У породици нико никад није могао да каже где је Сони и шта ради. Појављивао се само за ручак. Волео је да буде сам. Презирао је друштвене игре. Кад би га замолили да игра карте, обавезно би одбио.
Марљивост, шта је то?
Пред крај распуста 1934. године, петнаестогодишњи Сони имао је тако лош успех у школи да су га замолили да се на јесен – не враћа. Из алгебре је био петнаести од осамнаест ученика, из енглеског седми од дванаест, латински – десети од дванаесторо ученика. Укратко, с таквим оценама није могао да настави школовање у Мекбарнијевој школи. Селинџеров отац покушао је да изглади ствар и обећао је директору да ће његов непослушни син покушати да похађа наставу у школи Менхасет.
Испоставило се да је то била још већа пропаст! Зато су у Мекбарнију потврдили првобитну одлуку. После Сонијевог одласка, директор је у његово сведочанство написао следећу опаску:
„Карактер: последње две године које је провео код нас био је под утицајем пубертета.
Способности: велике.
Марљивост: не познаје значење те речи!”
На известан начин, потоњи писац остао је доследан својим навикама из детињства. Написао је књиге које су биле кључне за књижевност двадесетог века. Али кад је постао свестан да занимање за његову личност постаје претерано и да нема везе с њим, повукао се из јавности. Потпуно.
„Стварно ми се смучио тај его, его, его. Мој и било кога другог. Смучили су ми се сви који желе да стигну некуд, да нешто ураде за славу, све у свему, да постану неко ко је занимљив. То је одвратно”, проговорио је Џером Дејвид Селинџер кроз уста свог књижевног јунака у роману „Френи и Зуи”.
500 СТРАНА ЗА ИСТОРИЈУ
Иако његов објављени опус није велики, дело Џерома Дејвида Селинџера кључно је утицало на књижевност друге половине прошлога века. Ево неколико основних података из његовог живота. Рођен је у имућној породици у Њујорку, 1. јануара 1919. године. Умро је у својој кући у брдима Корниша у Њу Хемпширу, 27. јануара 2010. године. Све што је објавио за живота, стало би у један том од 500 страна, истиче се у његовим биографијама. Али то није усамљен случај у историји да дело великана књижевности по обиму не буде велико.
Променивши неколико школа, Селинџер је краће време студирао, потом учествовао у Другом светском рату. А онда је у познатом часопису „Њујоркер” 1948. године објавио причу „Перфектан дан за бананарибе”. Одмах је било јасно да је реч о посебном писцу. Роман о духовној и физичкој пустоловини седамнаестогодишњег Холдена Кофилда – „Ловац у житу” – објавио је 1951. године. Та књига одмах је постала бестселер. У ствари, већ више од педесет година ова књига је бестселер. Поред бројних пиратских издања, у свету је одавно објављено више од десет милиона примерака „Ловца у житу”. Ова бројка данас је свакако много већа. Име главног јунака Холдена Кофилда носи и један кратер на Месецу. Чувени италијански писац Алесандро Барико основао је школу креативног писања којој је дао име Холдена Кофилда, истичући да је Селинџер његов најомиљенији писац.
Већ после објављивања ове књиге, Селинџер је исказивао жељу да нестане из јавног живота. Године 1953. објавио је збирку „Девет прича” (или „За Есме – с љубављу и мучнином”), а 1961. роман „Френи и Зуи”. „Високо подигните кровну греду, тесари”, назив је новеле коју је објавио 1955. године. Новела „Симор, увод” је његова последња објављена књига, а то је било 1959. године. Прича „Хапворт, 16, 1924.” појавила се у часопису „Нујоркер” у јуну 1965. године.
Дакле, ако поштујемо жељу Џерома Дејвида Селинџера, нећемо више водити бригу о томе како је живео, него ћемо уживати у његовом делу и осетити оно о чему говори млади Холден у „Ловцу у житу”:
„Оно што ме највише обара с ногу то је књига за коју, кад завршиш с читањем, пожелиш да је написао човек који је твој најбољи друг и да би могао да га цимнеш телефоном кад год ти се прохте. Додуше, то се не дешава често”.
СЕЛИНЏЕР, КО ТО БЕШЕ?
Кад су светске новинске агенције 28. јануара ове године пренеле вест о смрти 91-годишњег писца Џерома Дејвида Селинџера, уредници једног нашег дневног листа ту вест су – бацили! Нису је ни сутрадан објавили. Тек дан касније... Сва је прилика да се ту није нашао нико ко је прочитао „Ловца у житу”. Можда их је ипак збунио податак да последњих педесетак година Селинџер ништа није објавио...
С друге стране, један наш познати књижевник, вероватно у намери да буде духовит, али и да с прекором укаже како Селинџер одавно ништа није објавио, рекао је:
„Селинџер? Ко то беше?”
У ствари, и необразовани новински уредници, као и сујетни писац, потврдили су да је Селинџер на известан начин успео у својој намери. Да једноставно збрише из јавности и до краја остане – недодирљив. Пошло му је за руком да добије рат против таблоида и претераног уплитања у његов приватни живот, али пре свега да покаже како признања јавности у суштини не значе увек и истинску (животну) вредност. „Мука ми је од недостатка храбрости да у потпуности будем нико”, написао је својевремено овај писац коме је „Забавник” посветио текст поводом прошлогодишњег Сајма књига, 23. октобра 2009. године.
„Људи увек тапшу погрешним стварима”, речи су Селинџеровог јунака Холдена Кофилда.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
