3320 25. 9. 2015.
Потресна повест породице Барух
ДОРЋОЛ,
Од шесторо деце Елијахуа и Булине само се једно на крају Другог светског рата вратило кући. Остали су главама платили веру у слободно и боље сутра…
лади Елијаху Илија Барух имао је кројачку радњу у улици Краља Петра, на Дорћолу, у коме су почетком прошлог века живели и други београдски Јевреји. За њега се удала Булина Зимбул, иако се пре тога никада нису видели. Врло је могуће да би о њима знали само њихови најближи, да Елијаху и Булина нису родитељи чувене браће Барух по којима је названа улица у којој су живели, школа и певачко друштво.Елијаху и Булина имали су тројицу синова и три кћерке: Исидора (кога су звали Иса), Бору (коме је право име било Барух што на хебрејском значи благословен), Јосифа, односно Јожија, и кћерке Рашелу (познату као Шела), Симху – Соњу и Берту – Белу. Осим Соње, сва остала деца Елијахуа и Булине погинула су или стрељана у Другом светском рату, сви су се борили против окупатора, и сви су одликовани високим одличјима. О њиховим животима и сновима Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоје Давидовић написали су књигу „Повест о браћи Барух” и монографију „Бора Барух”.
ада је почео Први светски рат, Елијаху је отишао са српском војском и допао бугарског заробљеништва, а Булина је са синовима отишла у Видин код родитеља. Кад су се вратили, затекли су срушене и кућу и радњу. Остали су без игде ичега. Отишли су у Пожаревац, да тамо почну испочетка. Елијаху је опет отворио радњу, Булина је водила домаћинство, дечаци су помагали мајци чувајући сестре, а затим, кад су кренули у гимназију, почели су да зарађују давањем часова другој деци. Сви су радили, али су и поред тога били изузетно сиромашна породица. Кад је Елијаху добио посао у Заводу за израду војне одеће у Нишу, породица се опет преселила. Нову кућу однела им је страховита поплава, и опет је наступило тешко време. Елијаху је сматрао да би дечаци требало да уче занат како би што пре почели да раде, а дечаци су хтели у гимназију. Тако је и било. Иса и Бора су у Нишу матурирали и 1929. године отишли у Београд на студије. Иса је уписао Машински факултет, а Бора Правни. Јожи им се придружио идуће године, као студент Филозофског факултета. Био је то повод да се те 1930. године и остали део породице Барух опет насели у Београду. Адреса им је била у улици Принца Евгенија 11, у данашњој улици Браћа Барух.
У време када су Иса и Бора постали студенти, држава је живела по правилима Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића. Београдски универзитет јој се није приклонио, па је СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије) иако у илегали, постао још бројнији и активнији. Браћа Барух су му се прикључила. Школска година 1933/34. протекла је у студентској борби за самосталност Универзитета. Скојевска ћелија у којој је био Јожи често се састајала по становима. Соња Барух се сећала да је те године видела илегални материјал у кући. У јануару 1935. године једна група националиста изазвала је тучу на Филозофском факултету, туча се наставила на улици, чуле су се пароле, дотрчали су полицијски агенти и жандарми и похапсили студенте. Међу њима је био и Јожи Барух. Оковане у ланце спровели су их у затвор у Вишеграду. Затворени студенти организовали су штрајк глађу, и о томе, и о начину на који се поступа са њима успели су да напишу писмо Универзитетском комитету, а оно је обавестило јавност у земљи, што је проузроковало демонстрације студената и радника. Тражили су пуштање вишеградских затвореника.
ад се после три месеца у заточеништву Јожи Барух вратио у Београд, није затекао породицу у старом стану зато што нису имали новца за кирију. Отац је изгубио посао зато што су му синови комунисти, и напустио је породицу. Ослонац породице постао је Иса. Давао је часове страних језика, али је преводио и марксистичку литературу. Запослио се као ноћни чувар у Лебловој брвнари, баш на месту где је данас Основна школа „Браћа Барух”, и ту организовао састанке напредне радничке омладине. Кад је дипломирао на Техничком факултету, прво се запослио у Смедеревској Паланци, а затим, кад је добио отказ због комунистичке делатности, у београдском „Микрону”. Ту су га ухапсили као једног од организатора штрајка радника.
Бора Барух, ''Изглед Дорћола'', 1934. године
Рашела је у то време радила у текстилној фабрици „Елка” на Дорћолу, била је чланица Удружења радничких синдиката, а затим и Комунистичке партије Југославије. Кад је 1937. године организовала штрајк у фабрици, интервенисала је полиција и пословођа, Немац, показао је на њу. Кад је изашла из затвора, Шела се удала за Лазара Симића, електроинжењера, познатог партијског радника, који је био међу вишеградским студентима са Јожијем Барухом. На венчање су дошли сви радници фабрике „Елка”, с црвеним каранфилима у реверу.
Соња и најмлађа сестра Бела биле су прво чланице „Полета” који је само привидно био културно-уметничко друштво, а затим СКОЈ-а. Полиција је, наравно, открила да је „Полет” стециште комунистичке омладине и стално су мотрили на његове чланове. Тако је и Бела 1940. године пала у руке полицији. Шамарали су је и чупали јој косу да призна по чијем налогу ради, али она никог није издала. Идуће године, 27. марта, седамнаестогодишња Бела и деветнаестогодишња Соња пошле су с другим члановима „Полета” на демонстрације против Тројног пакта.
ора је, сме да се каже, најпознатији од свих чланова породице Барух зато што је постао – сликар. Његови другови из детињства причали су да је од малена цртао и вајао разне предмете и ликове, међутим, из ликовног је имао четворку. Негде пред матуру, у подруму свог друга направио је „сликарницу” у којој су обојица спремали платна за сликање, сушили слике, урамљивали их... Први атеље добио је 1933. године од Јеврејске општине. Ту настају његове прве познате слике: „Мртва природа” и „Атеље у Солунској улици”. „Мртву природу” насликао је на платну старе кошуље позајмљеним бојама и четкама, а на њој је сачувао део свог атељеа. На другој слици приказан је готово празан ентеријер с отоманом и штафелајом, кофом, метлом и лопатицом насред собе. Те године први пут је јавно показао радове: учествовао је на Шестој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника. Идуће године, чим је дипломирао, запослио се као адвокатски приправник, па су сад Бора и Иса издржавали породицу. Наравно, наставио је и да слика и да излаже. На Седмој јесењој изложби добио је и прве похвалне критике.
Крајем 1935. године отпутовао је у Париз и тамо остао две године, крцате важним догађајима по њега. Ево неких: са сликарком Вером Чохаџић и Стеваном Боднаровим изнајмио је атеље. Да је отварање било бурно прослављено зна се из писама које су Вера и Стеван одмах сутрадан послали својима, као и на основу карикатуре Десе Глишић на којој Боднаров и један од гостију прославе играју трбушни плес. Седељке и друштво наставили су се сваке вечери, али без Боре, зато што је увече радио као келнер. После само четири месеца боравка у Паризу, излагао је у Салону де Тиљери с групом југословенских сликара, а неколико недеља касније и у једној приватној галерији. Успевао је чак и да прода понеку слику, и да помогне својима у Београду.
У то време у Француској је била веома жива југословенска подсекција при Комунистичкој партији Француске, па с јесени те прве париске године Бора постаје члан КПЈ и КП Француске. О томе ником није говорио, па се за овај део његовог живота сазнало тек кад је, управо због политичког рада, протеран у Београд. До тада, познаници су га доживљавали као тихог сликара који марљиво учи у приватној сликарској школи Озенфана, једног од твораца пуризма, који штедљиво живи и настоји да упије све што сликарски Париз пружа.
Почетком 1936. године упознао је Елвиру Жилија, будућу супругу.
„Једне вечери, у Паризу су биле велике демонстрације. Учествовала сам у њима. Враћајући се према нашем кварту, ишло нас је четворо-петоро. Међу њима био је и Бора. Дошавши до капије, он је отворио врата и пустио ме да прођем. Рекла сам ‘хвала, друже’, на шта се он само насмејао. Неколико дана касније срели смо се кад сам поново пошла на неке демонстрације. Бора ми је рекао да не идем, јер нису биле тако важне, али ја сам га убедила, па смо отишли заједно”, испричала је много година касније Елвира. Средином те године Бора је опет излагао у Тиљеријском салону, с Марком Челебоновићем и Тонетом Краљем. Истовремено, помагао је у организовању југословенских радника и студената у интернационалне бригаде добровољаца за Шпански грађански рат.
дуће године Бора и Елвира Барух добили су сина Жан-Клода. Рођење су прославили изузетно весело у Борином новом атељеу који је делио с Љубицом Цуцом Сокић, пријатељицом из Београда, и Рајком Левијем. Затим је отворена изложба Удружења југословенских сликара, које је и основано с циљем заједничких изложби, а учествовало је 22 аутора са 180 радова. Бориних је било 15! Публика и критичари посебно су приметили његове пејзаже Париза, а једну његову слику купила је Париска општина.А онда, једне ноћи, по Бору је дошла полиција. Протерали су га у Београд. У повратку се разболео од маларије. Не сачекавши да оздрави, по злу познати агент Управе града Београда Ђорђе Космајац написао је налог за хапшење. После месец дана морали су да га пусте из Главњаче зато што им ништа није признао. Изнемогао од болести и мучења, Бора је могао само да слика. Радови из тог времена били су другачији од париских, делом због животних околности, а делом и због начела „уметност с идејом” које је имала група уметника „Живот”, у којој је био и Бора. Те године Бора је имао прву самосталну изложбу у Инжењерском дому у Београду, а 1939. године и другу, у Загребу, на којој је продао чак десет слика! Изузетно задовољан тим успехом, пола зараде дао је мајци а с другом половином одвео породицу на море. Уживали су од Дубровника до Милочера, Бора је сликао, а онда су у Херцег Новом приметили да их прати полиција јер им се није допало што се комуниста шета по Милочеру где је био краљев летњиковац и – Барухови су прекинули летовање.
земљи су почела масовна хапшења свих за које је полиција сматрала да су у било каквој вези са члановима КПЈ. После децембарских демонстрација 1939. године у Београду, похапсила је већину комуниста и спровела у Билећки логор. Међу њима су били Бора и Јожи Барух. Ту су остали до средине маја 1940. године. Из тог времена сачувана је анегдота о догађају током једне шетње по затворском дворишту. Да би се раздрмали, неколико затвореника почело је да прави Снешка Белића. Бори Баруху и Ђорђу Андрејевићу Куну, угледном сликару и Борином партијском другу, пало је на памет да уместо обичног Снешка направе Лењинову бисту. Жандарми нису ништа посумњали, па је тако без проблема настала велика и веома верна Лењинова биста од снега. Тек је поручник Терзић препознао да то није обични Снешко, и рекао Бори да ће због тог „Стаљина платити главом”. Бора га је питао како је изгледала фигура од снега, поручник је рекао да је имала браду, а Бора је одговорио да је Стаљин имао бркове а не браду. Разљућен, Терзић је отрчао да провери одговор. 
После изласка из затвора Бора је у мају учествовао на 12. Пролећном салону у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Његову слику „Мали печалбар” откупило је Министарство спољних послова. Захваљујући том новцу, Бора, Елвира и мали Жан-Клод отишли су у Херцег Нови. Ослобођен притиска сталног присуства полиције, сликао је пејзаже и своју породицу, и у Београд се вратио опорављен. У новембру је учествовао на Тринаестој јесењој изложби, последњој пред рат.
Шестог априла 1941. године Булина Барух последњи пут је видела своју децу на окупу. Отишли су на различите стране, вођени партијским задацима.
На списку Управе града за хапшење комуниста Бора Барух је био под бројем осам. Описан је као важан комуниста, па самим тим опасан по окупатора, зато што је у Паризу радио на „успостављању везе између Коминтерне и Комунистичке партије Југославије”. Бора се и пре тога припремао да оде у партизане, па је по налогу Покрајинског комитета КПЈ, почетком августа 1941. године, упућен на слободну територију Космаја. Последњи сусрет Боре и Елвире био је испод подвожњака у Гробљанској улици где му је предала лажне исправе.
Бора је отишао у Космајски партизански одред. На његов предлог, основана је Агитпроп група за агитацију и пропаганду. Група, неколико сликара и књижевника, почела је рад само с једним табаком папира и писаћом машином. Милета Виторовић, сликар-графичар, сећао се да му је Бора говорио да црта све шта види. „Борце у покрету и маршу, колону, збор партизана са сељацима, партизане на стражи и политичком часу и у предаху док чисте оружје. Ради плакате, пиши пароле! Ако немаш туш, узми угаљ или мастило кога има по општинама и школама. Ако немаш ни хартије, цртај преко старих новина. Приликом одржавања збора са сељацима остави цртеж главе партизана уз пропратни текст из Прогласа КПЈ.”
адили су даноноћно. Па ипак, Бора је и поред тога налазио начина и времена да цртежом забележи лица сабораца, људе из колоне, заседу, крајолик. У варошици Рудник организовао је изложбу у основној школи „Арсеније Ломо”, он и Милета Виторовић изложили су четрдесетак цртежа. Била је то прва партизанска изложба у рату. Кад су Рудник напали четници и недићевци, Бора је по задатку отишао у Ужице, на слободну територију. Ужице, ослобођено 24. септембра 1941. године, било је центар Ужичке републике, тада једине слободне територији Европе. Трајала је 67 дана. Иса и Јожи једни су од заслужних за постојање Ужичке републике. По директиви КПЈ крајем маја 1941. године послати су у ужички крај како би организовали отпор против окупатора. Иса у Ужице, а Јожи у Косјерић.
Прва партизанска чета организована је већ 28. јула, изнад Ужица на месту званом Татинац. Названа је „Радоје Марић”, по првој жртви демонстрација у Ужицу. У њој је био Иса Барух. Неколико дана касније, чета је организовала прве нападе: на жандармеријску станицу у селу Каран, на железничку станицу у Севојну, по источном делу ужичког среза... Све то забринуло је немачког обласног команданта Фон Штокхаузена и мајора Кенига, па су кренули у напад. Предвече 17. августа колона немачких камиона кренула је у правцу Тешића заравни, где се налазила партизанска чета. Њен положај открио им је један издајник. Око 500 непријатељских војника опколило је партизански логор са 42 борца. Партизани су имали само пушке и ручне бомбе, а једини пушкомитраљез је однет на поправку.
Рано следећег дана непријатељ их је напао на Дрежничкој градини. Партизани су успели да задрже непријатеља и да се повуку ка селу Дрежнику. У тој бици погинуо је Иса Барух. Стеван Савић, водник другог вода чете, сећао се да је Иса имао „дугачак капут, качкет и торбицу с мецима. У тој напетости, без воде од јутра до поднева, Иса је желео да нас охрабри. Скочио је иза заклона држећи у једној руци пушку а другом махао стегнутом песницом, узвикнувши: ’Другови, борба је наша! Живела Партија!’ Још је нешто хтео рећи, али га је погодио дум-дум метак посред груди. Видех како му с леђа одлете једно парче штофа са капута. Пао је на десетак метара од мене. Допузах до њега. Извадио сам качкет из џепа капута, и покрио му лице. Чета је кренула даље. Барух је остао на бојишту.”Јосиф Јожи Барух дошао је у Косјерић као инструктор Окружног комитета КПЈ. Сима Познановић из Косјерића, у чијој кући је био Јожа, упамтио га је као човека кога је „све интересовало. Он није био само теоретичар него је многе ствари и практично знао. Знао је о свему да разговара, не само о политици. Вероватно нас је зато још више привлачио. Сећам се да је са мојом женом и мајком понекад љуштио кромпир за ручак. Једном је тражио мотику да окопава кукуруз поред куће.”
уна 1941. одржан је збор на Грбића главици на коме је говорио Јожи. Био је то први сусрет народа Косјерића и околине с комунистима. Следили су нови, по околним селима. Јожи је говорио о развитку радничког покрета, борби радничке класе, Октобарској револуцији у Русији и борби КПЈ против фашиста, наглашавајући да су у току припреме за устанак. Чета, названа Црногорска, формирана је 23. августа. После неколико дана стигло је наређење да крену у Бајину Башту како би учествовали у ослобађању града. Уочи напада чета је логоровала на Вишесави. Ту је од неког курира Јожи сазнао да му је брат Иса погинуо. „Изашао је испред шатора, стегао песницу и повикао да ће се сутра Шваби осветити”, испричао је један од Јожиних ратних другова Милош Филиповић. „Сутрадан у зору организован је напад на болницу у Бајиној Башти у којој су били Немци. Јожи је пуцао осветнички и храбрио борце око себе. У стојећем ставу погођен је метком у руку.” На упуту за Ужичку болницу писало је „Авдо, важан четнички курир”. Само неколико особа знало је да је то Јожи Барух. „Био је тешко рањен и ампутирана му је рука до рамена. Непрестано се налазио у високој температури, али се херојски држао”, записала је инжењер Десанка Јовановић. Преминуо је 8. октобра.
„Друг Јожи је под великим мукама преминуо. Пошто се слично десило још са неким рањеницима, посумњало се да су били отровани”, записао је Новак Гајић, његов друг из одреда.
еколико дана пре него што је преминуо Јосиф Јожи Барух, у тек ослобођеном Ужицу сахрањено је девет бораца палих на Дрежничкој градини. Међу њима је био и Исидор Иса Барух. „Ужичке вести” од 10. октобра 1941. године јавиле су да је на том истом гробљу сахрањен и Јожи. За њихову смрт Бора Барух је чуо кад је у новембру стигао у Ужице. Врло могуће да га је ту затекла вест и о смрти сестре Рашеле и зета Лазара Симића.Шела и Лаза су, једног августовског предвечерја у стану Ивана Перишића у Београду у Улици Хаџи Милентијевој 63, правили експлозив за диверзантске акције илегалаца. Изненада је дошло до страховите експлозије. Како је показала истрага, несрећа се догодила због неисправног рецепта, због количине барута веће од дозвољене. Обоје су били тешко рањени. Шели су повређени стомак и очи, а Лази обе руке и слух.
днели су у притворско одељење Државне болнице. Током септембра почели су да се опорављају. Лекари су сматрали да би требало нешто предузети како би што дуже остали у болници, а доктор Динић је предложио да им оперишу слепо црево само да их не би одвели. Болничарка Јелена причала је да су се њих двоје гледали из кревета пресрећни што су пред оздрављењем. „А онда су их одвели у Бањички логор. Из логорске собе, 4. октобра 1941. године, Шелу су изнели на рукама, ставили су је да седне уза зид и подупрли јер није могла ни да седи. Тако су је стрељали.” Лазу су убили нешто касније. Шела је имала 24 године.Кад су крајем новембра Немци напали Ужице, међу борцима који су се из Ужица повлачили са Врховним штабом ка Санџаку био је и Бора Барух. Његов задатак био је да покрене лист „Партизан” и направи лажни печат за исправе како би борци могли безбедно да се крећу. Бора је израдио печат Фелдкомандатуре, он га је и носио и издавао лажна исправе по потреби. Објављено је три-четири броја листа „Партизан”, сваки са насловном страном коју је израдио Бора.
Почетком 1942. године непријатељ се припремао да уништи партизане у западној Србији. Бора је био у Сувоборском одреду. Четници су их опколили са свих страна 18. марта, ситуација је била безизлазна. Предложено је да они који осећају да то могу, покушају да пробију обруч по цену живота како би скренули пажњу с осталих. Кад је речено „ко се осећа јак, нека пређе на ову страну”, сви су прешли, па и они који су једва стајали на ногама. Четници су све више стезали обруч. Викторија Радосављевић-Наранџић сећа се да је стајала поред Милана Китановића, секретара ОК КПЈ, и Боре Баруха, и да им је Милан предложио да крену за њим не би ли покушали да се извуку из обруча. Потрчали су, а за њима и Иван Миловановић, опанчарски радник, комуниста. И, успели су. Одлучили су да нађу кућу сарадника и да ту сачекају везу за безбедно место.
Међутим, Бора је одлучио да се одвоји од њих и покуша да стигне до Београда. Није успео. Четници су га довели у затвор у Мионицу, а одатле у централни затвор у Ваљеву.
атим пребачен у Београд, у Гестапо. На саслушању су га страховито тукли. А онда су га одвели у Бањички логор, у собу број 9, собу из које се одлазило само на стрељање. Стрељали су га 4. јула 1942. године.Булина Барух, коју су другови 1942. године склонили у село Друговац код Смедерева у кућу породице Бркић, није знала за погибију своје деце. И Соња Барух, коју су склонили у Јагодину, није ништа знала о својима све док се 1944. године није вратила у Београд.
„Чула сам да је мама стрељана. У ствари, била је то нека друга стара Јеврејка. Касније сам сазнала да се мајка налази у Друговцу, и отишла по њу. Нисам скупила храброст да јој саопштим истину. Више пута ме је питала шта је са браћом, јер је у Недићевим новинама читала да су погинули, а ја сам говорила да то није истина, да је то пропаганда. Кад смо се вратиле у Београд, она је још више сумњала, говорећи да су они стари комунисти и да би морали да буду овде, или је истина да нису живи. Убеђивали смо је у супротно све до оног дана када је у наш стан дошао Бата (Радивој) Увалић и донео неке новине, мислим да је био ‘Глас’. Мама је била сама код куће. Отад нисмо смели дуго времена да је остављамо саму код куће. Чекала је да се врати бар моја мала сестра Бела.”
А Берта Бела Барух, бежећи од полиције, од почетка рата крила се у окупираном Београду. Имала је лажне исправе. Ухваћена је на лађи где се скривала, зато што ју је одао друг који ју је ту и склонио. Ислеђивао ју је Гестапо, мучећи је. Затим је одведена у Бањички логор и после непуна два месеца стрељана, 13. марта 1943. године. Имала је деветнаест година.
Кад је ослобођена Јагодина, Соња је прво помагала у мобилизацији омладине за Сремски фронт, а затим је добила прекоманду у Пропагандно одељење Врховног штаба. Умрла је 2000. године.
Булина Барух годинама није хтела да прихвати истину. А онда је одлучила да следи пут своје деце и прикључила се раду у Савезу бораца. Умрла је 1959. године. Борин и Елвирин син, Жан-Клод Барух, и Соњина деца Иса Алкалај и Долорес Морено, и њихова деца, данас су једини наследници породице Барух.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
