3320 25. 9. 2015.
Развод на племићки начин
ДОК НАС ЏЕЛАТ
Кроз историју владари и племићи често су налазили начин да се ослободе „незгодних” брачних другова и то не баш увек на племенит начин...
а старе Грке, развод је био могућност да изађу из неподношљивог брака. Неко време, то су могли да учине и Римљани. Затим је хришћанство све променило. Брак је постао једна од светих тајни, дакле – нераскидива веза између двоје људи који су се једно другом обећали и заклели на верност и заједништво – док их смрт не растави. Истини за вољу, веза је у ретким случајевима могла да буде раскинута, уколико би се умилостивиле највише црквене власти, или сам поглавар западне цркве – папа. Али, то су себи могли да приуште само малобројни и било је потребно навести непремостиве разлоге за заједнички живот. Свакако, не и неслагање нарави, као што је данас случај! То није могло да слови за довољно ваљан разлог за брачну раставу. Овакав стицај околности, нажалост, наводио је известан број представника племства и владарских династија да прибегавају суровим пречицама само да би се ослободили супружника.
Да све буде још необичније, најчешће су у тим немилосрдним работама значајну улогу одиграли и високи црквени великодостојници, а посебно папа Александар VI, односно Родриго Борџија. Он је уз помоћ политичких бракова наметнутих рођеној деци, држао чврсто владарске и црквене узде у својим рукама. Лукрецији Борџији (1480–1519) наметнуо је три мужа. Двојица су несрећно окончала живот. Да би поништио први брак са Ђованијем-Маријом Сфорцом, папа га је оптужио да је импотентан, односно, да брак није „конзумиран”. Када је Ђовани то сазнао, разбеснео се. Лудовико Моро понудио му је да докаже да ли је папа у праву, ни мање ни више него – пред сведоцима. Ђовани је сматрао такву понуду недостојном једног племића, те је потписао да није испунио брачну дужност, односно, да је импотентан. Да би се решили досадног љубавника, због којег је Лукреција остала у другом стању, али и другог мужа, Алфонса Арагонског (у кога је Лукреција иначе била заиста заљубљена, што је право чудо), побринуо се њен брат Чезаре Борџија. Средио је да обојица буду убијени. Није било лако бити зет Борџије. Тек је трећи муж лепе Лукреције – Алфонсо д' Есте – успео да надживи супругу.
Награда за пристанак на развод
Неплодност је одиграла важну улогу у развргавању племићких бракова. Енрико од Наваре (1553–1610), у намери да се ослободи разуздане Маргарете од Валоа, послужио се управо тим разлогом. Уговорио је нову свадбу да Маријом де Медичи. Маргарета од Валоа и Енрико од Наваре, живели су заправо годинама потпуно одвојено. Стога и не чуди што је Маргерита била пресрећна због развода, те се усредсредила на преговоре. Преговарала је шест година и успела да добије све што је пожелела. Од двораца до новаца! Знала је добро да је Медичијима стало да ступе на власт са својом „брачном представницом”!
„Чаша вина” – на слици су Чезаре Борџија, Лукреција и папа као саучесник тровања
Није свим распуштеницама ишло све тако глатко као Маргарити. Неке су остајале у манастиру. Као Јевдокија (1669–1731) којој је топло препоручено да ступи у манастир. Тај брижни савет дао јој је њен законити муж, руски цар Петар I (1672–1725) који се у међувремену заљубио у дворску даму Ану Монс. Царевна се опирала замисли да остатак живота проведе у манастиру, али, схвативши да нема куд, ипак се скрила иза манастирских зидина.
Није прошло много, на том истом руском двору, жена се лишила присуства свога супруга – владара. Била је то Катарина II, односно – Катарина Велика. Уморна од лудости супруга Петра III, сковала је заверу. Цар је ухапшен. Потом и убијен. Мудра Катарина није се више удавала и наставила је да влада.
Много година раније, византијска царица Зоја (978–1050) покушавала је сама да реши своје брачне проблема како је знала и умела. Она је одстрањивала мужеве из свога живота, а онда мењала и уметничка дела на којима су били приказивани! То се догодило и са мозаиком у некада чувеној цркви Света Софија. Мозаик је наручио Зојин први супруг, Роман Агрир. Међутим, ликовно дело као да му је донело несрећу. Наиме, супружници се нису слагали. Роман је имао бројне љубавнице. Ништа чудно. Ипак, Зоја то није могла ни да допусти, а камоли опрости. Када је у инат постала љубавница брата дворског евнуха, усмртила је мужа. Затим се венчала са поменутим љубавником Михаилом IV Пафлагонцем (1010–1041). Исте вечери када је одржан обред венчања, Михаилов лик заменио је на мозаику лик првог Зојиног мужа Романа. Наставак је био сличан. Када је и Михаило умро, мозаик је претрпео још једну промену. Јер, Зоја се удала трећи пут за Константина Мономаха. Његов лик се и данас може видети у Аја Софији.
Немилосрдни Хенри VIII хладна срца прима очајну супругу Катарину од Арагона
Све то није ништа према крвавим брачним заврзламама енглеског краља Хенрија VIII (1491–1547) о којима се углавном много тога зна. Жеља да добије мушког наследника коштала су га шест венчања. Он се ослобађао жена врло домишљато и сурово, а упамћен је по разводу који је упамћен у светској историји. Хенри је наиме желео да Ватикан поништи брак са Катарином до Арагона, „кривом” што није донела на свет здраво мушко дете, како би се оженио дворску даму Ану Болен. Захтев је остао без одговора. Хенри је стога прекинуо везе са Ватиканом и Римом, те Законом о супремацији 1534. године прогласио се за врховног владара енглеске цркве. Тако је енглеска црква сврстана у протестантску, касније англиканску. Хенријев медени месец кратко је трајало. Ни Ана није родила сина. Стога је оптужена за прељубу, инцест и вештичарење. Три године после венчања, џелат јој је одрубио главу. Ни следеће жене нису се баш „ добро провеле”.
Било како било, Хенријева кћерка, краљица Елизабета I (1533–1603), кћерка Ане Болен, решила је брачне невоље кратко и јасно – никада се није удала. Тако се угасила династија Тјудорових. Хенријево сумануто понашање и немогућност да има мушког наследника објашњени су пре неколико године када се испоставило да је патио од ретке болести – Маклаудовог синдрома. Реч је о генетичком поремећају који захвата мозак, периферне живце, крв, мишиће и срце. Жене су носиоци мутираних гена, али оболевају само њихови мушки потомци.
Прељуба као одушак
Нису сви владари и племићи постајали окрутни када би престали да воле своје законите супружнике. Најраспрострањенији вид олакшавања брачних мука била је прељуба. Њих су супружници били свесни шта им се дешава и на известан начин срећни због тога, па се нису бунили. Катерина Медичи (1519–1589), краљица Француске, читавог свог брачног живота подносила је мужевљеву љубавницу Дијану од Поатјеа која је Анрију II била не само друга жена, већ и саветница. Била је осамнаест година старија од владара, али, њена лепота га је засењивала. Вероватно и љубавничко умеће. Занимљиво је да Катарина де Медичи није показивала знаке нетрпељивости прем супарници. Напротив. Две жене су често наступале „удружених снага”. То су захтевала и крута правила дворског живота. Да све изгледа „нормално”. Уосталом, једна другој олакшавале су „посао” и сва је прилика да ниједна ни друга нису баш биле смртно заљубљене у Анрија.
Руска царица Катарина велика на слици Фјодора Рокотова који је приказује као моћну жену која се лако лишила мужа
Бракови, а посебно међу племством, су били уговарани. У ретким случајевима су успевали... Природно, љубав се онда тражила ван оквира заједнице склопљене пред олтаром. И прељубе су имале и другачије последице. Некада трагичне. Сетимо се само бесног Ђезуалда од Венозе, италијанског племића и композитора који се на најсуровији начин осветио неверној жени и њеном љубавнику. Било је и срећнијих последица. Неретко је било тешко утврдити да ли је неко дете брачно или ванбрачно. Заиста, дете је за многе бивало сећање на љубав која је била забрањена.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
