3320 25. 9. 2015.
Бронзани тегови Златне обале
ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЗРНА
Акани, велика група сродних народа с више од двадесет милиона припадника који данас насељавају велики део Гане и источна подручја Обале Слоноваче, имали су важну улогу у историји производње и промета злата. Њихове необичне справе за мерење златног праха недавно су приказане и у Београду
Тегови у облику предмета
сторија израде и употребе аканских тегова почиње од 15, а завршава се крајем 19. века. Вештину су научили у додиру с трговцима народа Манде који су, преваљујући огромна пространства, с обала реке Нигер долазили у аканска подручја привучени богатим налазиштима злата. У замену су нудили различите посуде, кожне и сребрне украсе, тканине, со. Са собом су донели и тегове као мерне инструменте. Да би прихватили равноправан положај у трговини, и Акани су кренули с израдом сопствених тегова и почетком 18. века, у време великог савеза под влашћу Осеи Тутуа I, златни прах је као средство плаћања уведен на целом подручју Акана.То је трајало све до краја 19. века кад Велика Британија овладава аканским земљама и као средство плаћања уводи ковани новац. Иако су изгубили првобитну улогу, тегови су и даље чувани као велика породична вредност јер се веровало да их настањује душа власника.
Краљу краљево
Посуда кудуо
Подручје Гвинејског залива вековима је с правом називано и Златна обала. Злато је било предмет трговине, али је и златни прах служио као средство плаћања. До њих се долазило испирањем земље с дна река или потрагом за златоносним жилама. Овде није важило правило „ко нађе, његово је”. Марија Личина, антрополог, кустос Музеја афричке уметности у Београду, из чије је збирке и приредила изложбу под називом „Тегови за мерење златног праха народа Акан”, објашњава каква су правила важила у вези с прикупљеним грумењем злата:„Целокупно становништво имало је право да сакупља злато, али су само златни прах и мања зрна припадали ономе ко их нађе. За грумење теже од 17 грама трећина је исплаћивана проналазачу у златном праху, а сам грумен остајао је управницима области у којој је нађено. Грумење теже од једног перегуана (приближно 70 грама) припадало је владару. Аканске државе одликовала је строга хијерархија и разрађено уређење свих области друштвеног и привредног живота, што је важило и за саму експлоатацију злата. Дакле, свако је могао да тражи злато, али су постојали строги прописи о томе коме и у којој мери припада нађено.”
Тегови геометријских облика
Златни прах и тегови коришћени су на пијацама на којима се трговало аканским производима али и робом коју су доносили Европљани и остали трговци који су континенталним путевима долазили са севера. Купац би на пијацу носио своје тегове и металну кутијицу у којој се налазио златни прах умотан у парче тканине везане у чвор. Прво би продавац рекао цену своје робе (поморанџе, шећерна трска, кокошке, кукуруз, хлеб...), а онда би на купцу било да се сагласи или не. Кад би се договорили, обојица би извадили свој тег (или више њих) за који сматрају да одговара вредности робе и кренули да мере златни прах. Купац би посебном кашиком сипао прах на тас ваге, све док се његова тежина не би изједначила с тегом. У оваквим приликама долазило је до надмудривања и расправљања која су умела да потрају, мерење се често понављало и више пута, цењкало се „до последњег зрна злата”.
Кад жене надгледају
Поред ове примене, тегови и златни прах коришћени су и за плаћање пореза и такси, рецимо за европске бродове усидрене у лукама. Приход је чуван у државним трезорима где су га чиновници мерили и распоређивали у посебне шкриње са преградама. И овде су, разумљиво, били потребни тегови и ваге. Сви су – од обичног становништва, преко службеника, до самих владара – имали своје тегове и ваге. Наравно, они у краљевским ризницама били су много већи јер су мерили и веће количине, док су се код обичног становништва најчешће налазили тегови који су мерили тежине до, отприлике, 17 грама.
Прибор за мерење златног праха
-----------
ОПРЕМА
Осим самих тегова, опреми за мерење припадале су, пре свега, теразије, затим каменчићи за проверавање квалитета злата, пера и четкице (служили за уклањање запалих делића злата из углова кутија), кашике за захватање златног праха, лопатице за просејавање, као и месингане кутије за одлагање златног праха и грумења. Опрему је власник држао сложену у два слоја тканине, а све заједно обмотавао кожом антилопе, леопарда или козе. Овај пакет опреме називан је футуо (који је могао да се стави и у кудуо, посуду од ливеног месинга, ако је власник био богат човек).
---------------
Флорални тегови
Занимљиво је да је закон Кумасија (главни град федерације Ашанти, најмоћнијег народа Акана) забрањивао женама да ваге држе у рукама. Имале су, пак, права да надгледају мушкарце док њима рукују, приговарајући све док се не постигне договор.
Марија Личина наглашава и другачију улогу ових необичних мерних инструмената:
„Начин обликовања тегова временом се развијао од једноставних форми и облика до фигура које приказују мноштво различитих мотива, попут жене с дететом, јата птица или два мушкарца од којих је један на дрвету док му други пружа мердевине. Богатство форми показује да су тегови у аканској култури имали и симболичку улогу. Многи од мотива заправо су илустрације тамошњих пословица које нас, на свој начин, уводе у свет њихових и моралних вредности. Осим тога, облик тега може да се тумачи и као лична жеља, избор или склоност самог наручиоца, а како су их свакодневно користили многи становници, налазимо их у најразличитијим облицима, као што су семенке, пужеви или бубе, разне биљке и животиње...”
----------------------------------
ТЕХНИКА ИЗГУБЉЕНОГ ВОСКА
Врач који обавља ритуанкабере
Највећи број аканских тегова израђиван је у бронзи, техником „изгубљеног воска”. Марија Личина нам детаљно описује поступак: „Прва фаза израде подразумева моделовање воска, било да се ради о облику пирамиде или о облику антилопе, приказу сцене са више људи... Све је у воску. Поступак захтева право умеће јер је за почетак потребно сакупити восак од дивљих пчела који се цеди, прочишћава, а затим обликује тако што се загрева или се преко њега сипа хладна вода да би био одговарајуће мекоће. Фини делови фигуре као што су, рецимо, кљун птице или рука човека, радили су се посебно, израдом воштаних нити које су врхом загрејане гвоздене игле спајане с остатком крупнијих воштаних делова. Када се све то заврши, и када се воштана фигура охлади, потребно ју је обложити с три глинена слоја. Први омотач је од најфиније иситњене глине помешане с доста воде, и он мора да буде веома мекан да не би оштетио сам восак. Затим се стављају још два слоја глине с грубље обрађеним материјалима. Важно је напоменути да се уз воштани модел оставља и једна воштана нит која остаје споља након стављања глинених омотача. Потом се све то ставља у ватру где ће се восак отопити, а та воштана нит која је остављена од модела до ивице омотача, након топљења воска постаће канал кроз који ће се сав восак излити напоље. Затим се припрема метал, бронза која се топи. Када је у течном стању, улива се у исти тај глинени омотач, односно сада већ калуп, у чијем средишту је остао отисак воштаног модела. Када се све то охлади, глинени омотач се разбија и открива се бронзани предмет. Сам начин израде подразумева да је сваки предмет уникатан, јер се восак топи и буквално бива – изгубљен”.
-----------------
Постоји још мноштво симболичких значења тегова. Рецимо, чин предаје породичних тегова представљао је младићево ступање у зрело доба. Када би отац предао сину врећицу са збирком тегова, то је значило да је син спреман да оснује породицу и самостално зарађује за живот. Ако је тег у облику, рецимо корњаче, представљао је врача, филозофа, стрпљивог човека. Било их је и с биљним мотивима обликованим по моделима из природе уз који је, на пример, ишла оваква пословица: „Убрао си парадајз из мога врта, а сада ми га продајеш” с поруком о (могућој) превари. Или изрека „Ако већ желиш да гајиш нешто за мене, гаји кикирики а не кукуруз” која говори о жељи за трајним пријатељством јер посејани кикирики остаје у земљи, док кукуруз лако труне и пропада...
Приказ пословице „Ономе ко бира добро дрво (добар пут) увек се нађе неко да помогне”
У сваком случају, златна историја Акана важан је део светске културне баштине. Осим улоге у трговини и производњи злата, немерљив је значај духовног наслеђа годинама преношен и чуван управо захваљујући овим малим бронзаним фигурама. У њима се шћућурила повест цивилизације о којој тако мало знамо, али и делови личних прича обичних људи.
Снимио
Владимир Поповић
Аутор:
Милица Милановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
