3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – ЈЕЗ И ПЛОТИЦА
ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА
а се најпре подсетимо шта о језу (протфишу) и његовом спремању каже чувена Спасенија Пата Марковић, писац „Великог народног кувара”, овдашње књиге над књигама у безброј издања, са чијом пучком распрострањеношћу се, можда, могу поредити једино разноразни сановници и списи Васе Пелагића. Пата има реч:„Протфиш спада у такозвану белу рибу. Личи на шарана много, само му је крљушт сасвим бела. Лети је најбољи за готовљење, тада је угојен и слободан од икре. Када је зготовљен, представља за љубитеља врло пријатно јело; рибари га особито цене.
Купићете, дакле, повећег протфиша, преко килограма, ако је могућно. Очистићете га од крљушти, испорити, избацити дроб (пазити увек на жуч да се не проспе по риби), а сачувати јетру и сало. Рибу ћете споља изрезати попречке често и дубоко. Ситно ћете сасецкати јетру и сало са мало црна лука, першуна, бела бибера, соли и уља, па тиме испунити рибу. Споља добро поспите рибу бибером, алевом паприком, сољу и уљем. Тако припремљену рибу можете пећи на процепу, то значи натакнути на довољнио дугу дрвену шипку, која се побије у земљу крај ватре (овако раде рибари) или на роштиљу, премазујући је уљем док се пече – или у тепсији. За овај последњи начин узећете узану тепсију, у њу ставити попречке три-четири дрвцета, да риба не дотиче дно, па на њих положити рибу. Чим се протфиш запече, прелијте га са мало вреле воде или са мало бела вина у којег сте стукли бела лука. Соком са дна тепсије прелијте којипут рибу док се пече.”
иће укусно, ван сваке сумње, рецепт је више пута испробан. Нема шта, госпођа Спасенија знала је све о кувању, али јој ихтиологија није била јача страна. Јез илити протфиш јесте шаранска риба, али на шарана баш и не личи. У водама Србије обитавају његови много ближи рођаци: клен, бодорка, плотица и кленић. Занимљиво је, међутим, да се рођаци међу собом прилично разликују, и по начину исхране, и по типу станишта, а и по „нарави” коју исказују, што се у риболову, уколико желимо да он буде успешан, неизоставно мора знати.Изгледом, а у мањој мери и начином исхране, јез је најсличнији клену. Прилично је глават, али има косо урасла уста мања од клена, тежи је и збијенији од њега. Месо му је жуто, као у ћурке. Има тамнозелена леђа, бео трбух и сребрнасте бокове. У литератури пише да су му репно и дорзално пераје сиве боје, а остала су крвцрвена И, за разлику од кленових, конкавна (удубљена). Мање упућени најбоље ће га разликовати уз помоћ једва приметне нијансе, златастог ока са црном тачком у горњој беоњачи. А уколико баш желите да се похвалите дипломом ихтиолога онда му избројте крљушти на латералној линији. Код језа их има од 55 до 61, а код клена и бодорке 42 до 46.
ез (Leuciscus idus), са лепим народним именима јаз, јазвенац, печеница, удовица, и са исквареним немачким називима протфиш, бродер, бродфиш, братфиш, живи у низијским водама дунавског слива, отприлике где и бодорка, и не пење се у више регије попут клена или плотице. Воли проточну, плићу воду, али као прилагодљива врста, опстаје и у стајаћицама. Сваштојед је, мада предност даје храни животињског порекла, па му је јеловник врло богат и не подлеже сезонским менама, као у случају других рођака. Не опрашта црвеним и ритским глистама, црвима, пужевима, раковима, рачићима, пуноглавцима, зоопланктону, разним инсектима, гусеницама, ларвама комараца, мувама, скакавцима и, посебно, ситној риби, коју тамани са слашћу и незаситом упорношћу, гутајући је и давећи ждрелним (стручно: „фарингалним”) зубима. Кад ничега од тога нема, прелази на биљну храну, па га је могуће преварити и на хлеб, кувану пшеницу, ваљке од теста или млад кукуруз. Посебна посластица су му бубашвабе, јер се радо окупља око канализационих испуста и колектора, али такав лов ваља избегавати из триста смрдљивих разлога. 
Мрести се с пролећа, при чему се сели узводно, обично од друге половине марта до прве недеље маја, при температури воде од 7 до 12° C. Слично другим шаранским рибама, услед надошлих хормона тада мења боју, и постаје некако свечанији, златно нагиздан за свадбени пир. Мрест траје недељу-две дана, када издвојене, крупне женке полаже икру на водено биље, а мужјаци из заливају млечом. Млађ се извали током наредне две недеље, и храни се најситнијим воденим живуљкама, а касније прелази на крупније залогаје, ларве инсеката, гамарусе и лумбрикусе. Полно је зрео око пете године живота, високо је репродуктиван и брзо расте. Одлично види, врло је плашљив и хитар и, као цуњавац, стално мења место у потрази за храном, а најчешће обитава у приобалним деловима, на дубинама до три метра, тамо где се додирују матица и тишак и где у води има разних природних или вештачких препрека. Посебно воли ушћа мањих токова, преливе и подводне изворе.Док не постане полно зрео јез се држи јата, касније се креће у мањим групама или паровима. Можете га ловити претраживањем, вараличарским методом, уз што брже, праволинијско вођење најситњих лептира и воблера, а на местима где искаче, обично у јутарњим часовима, можете му понудити и вештачку мушицу. Понекад се залети и на дубинку, али је ипак најуобичајенији лов на пловак. Опрема не мора да буде врхунска, већ уобичајена, као и за већину друге беле рибе, јер је јез (је, је, је!) прождрљивац који не бира. Риболов је успешнији уз тешку примаму, будући да храну узима са дна.
тога дубину треба подесити тако да намамчена удица дрља по дну. Уз оштар вид јез има и добро развијено чуло мириса, па га је лакше ловити за време помуте, облачног дана или надоласка воде. Иначе је типична летња риба. Са првим мразевима он се повлачи у дубину, где, као и већина других шаранских врста, проведе зиму у полусну. Ухваћен, добар је борац, и пре него што га извадите из воде ваља му допустити неколико бегова да се измори. Уколико га извлачите нагло и на силу јез ће јаким трзајем главе покидати уста и ослободити се. Просечни ловни примерци су до пола килограма, а за „старца” тежег од килограма и времешнијег од десетак година, колики му је просечан животни век, каквог нам препоручује Спасенија Пата Марковић, морате се добро помучити. Можда је тако и најправедније, јер батли-бата који лако одустаје и није прави, загрижени риболовац.
а разлику од језа, плотица живи у бржим, вишим и хладнијим водама. У Србији је има у Дрини, Лиму и најдужем водотоку Пештерске висоравни, лепој реци Вапи. Ловио сам је и у Сјеничком језеру. Остали подаци нису проверени, мада се последњих година, с престанком рада великих фабрика-загађивача и побољшањем квалитета воде, чује да понеку плотицу ухвате и у Сави, у коју доспева из Уне, а понекад чак и у Дунаву. Плотица (лат. Rutilus pigus virgo), се иначе, налази на црвеној листи угрожених врста многих европских држава, дочим се у Србији тематски лови једино у Дрини у којој је, упркос свим дозвољеним и недозвољеним начинима лова, неким чудом успела да опстане.Плотица обично насељава воде у којима је скобаљ преовлађујућа риба, али се са тим чистачем речног дна баш нешто и не љуби, онако као што се не воле сустанари који стицајем животних прилика деле исти простор. А и трпеза им се не разликује, све време гледају једно другом у тањир. Мада су увек у блиском суседству, једна од најчешћих заблуда је да су јата плотице (која су мања) измешана с многобројнијим јатима скобаља. Ако је скобаљ на крају вира, плотица је на врху. Уколико су скобаљи на дну, плотица је у средини или на површини водотока. Она воли хладније, брже воде, са обиљем алги и водених инсеката. Тамо где нема водених трава, нема ни плотице, и по томе она неодољиво подсећа на бодорку која се држи споријих и млачнијих вода.
Плотица је, ван сумње, најплеменитија риба од свих побројаних сродника. Млађи примерци су издужени, а како стари постаје све здепастија и облија, права буца-дебељуца. Тада добије и тамнију боју. Има малу главу, иста таква уста, ситне очи, црвенкаста пераја, загаситомаслинаста леђа, бео стомак, сребрне бокове. Нарасте као и јез, до 2-3 килограма телесне масе, а и животни век им је сличне дужине. У мресту, слично бодорки, по телу добија храпаве квржице, стручно се то зове „мресни осип”. Није нарочито плодна, а икру коју полаже по трави и камењу систематично усисавају мрене, липљани и, разуме се, скобаљи, сви одреда љубитељи чистих беланчевина. Мрести се у мају, селећи се узводно, у притокама, или вишим зонама матичне реке, и мада за њу није одређен ловостај, није спортски ловити је у априлу. У том раздобљу, изгладнела после дуге зиме, а метаболички усмерена на сазревање икре, најраије узима понуђене мамце.
Лов бремените женке тада значи губитак десетина хиљада нових јединки, што је штеточинство над штеточинствима на које се, авај, наше поносне риболовне чете слабо обазиру, риболовна дрхтавица најјача је управо у априлу, том „елиотовском”, најокрутнијем месецу. Али зато, кад дође новембар, уколико је водостај подесан, лов плотице постаје истински доживљај. И тако до дубоко у зиму. У хладнијим водама, где су рибе привикнуте на сталну температуру и лети и зими, нема кртожења, па су неке врсте, међу њима и плотица, врло активне током студених месеци.
ов плотице није за свакога, поготово не за почетнике (спласнуће им елан и одбиће се од те страсти) или за „нервозне поштаре” који би да сваког часа на штапу имају крупну рибу. Тај лов је, колико сам успео сам да доконам, једначина са најмање четири непознате. Прва је лоцирање рибе, друга подешавање ловне дубине, трећа монтирање одговарајућег система, четврта избор мамца. Па, хајдемо редом.Тешко је одредити место на којем се плотица налази, најпре зато што се оно мења у зависности од доба године, а затим и због тога што је малобројнија од скобаља. Мајстори „плотичари” умеју да по избацивању рибе препознају да ли је реч о плотици, скобаљу или клену, а за то треба искуства, које се стиче годинама, дреждањем на реци. Уопштено се зна да је с пролећа плотица ближе обали, у подлоку и кршу, а да се са опадањем воде повлачи у дубље вирове или у речне канале са чврстим, каменитим или пошљунчаним дном. Тамо где је блато, плотице нема.
Плотица се храни у свим воденим слојевима (стручно се каже да је „пелагична врста”), али се са подесном примамом, умешеном и понуђеном слично као за скобаља, може привући на одговарајућу дубину и положај. Проверено се најбоље лови у средње јакој струји, никада у тишаку, ретко у брзаку, јер није нарочито хитра и добро је да јој мамац прилази полако. Ујутру и увече плотица воли да се примакне обали, а око поднева оде на средину реке, где некада равани на самој површини, некада лебди „у по дна”, а ту и тамо се спусти и на десетак центиметара од „пода”. За разлику од скобаља, мрене или језа она не узима мамац са самог дна.
рибор за лов плотице, која је махом пловкарошка риба, треба да буде што финији и што квалитетнији. Ако не знате шта је квалитетно, знате барем шта је скупо. Нема јефтиних а добрих удица, нема јефтиних а издржљивих најлонских конаца. Наравно да има скупих а лоших, али ћете се с временом, праксом и само праксом, уверити шта је најбоље за вас. Удице не морају бити најситније, али најлон мора бити што тањи, чиме ризик прелази у главобољу. Уколико ставите за нијансу дебљи најлон, нећете видети ни „п” од плотице, а уколико ставите танак, одговарајући предвез, знајте да вероватност кидања струне вртоглаво расте, па треба бити вешт и стрпљив у замарању.У пролећним месецима плотицу можете да преварите на танке глисте, мувље црве и, посебно, на ларву тулара или неког другог инсекта. Тада вреди покушати и мушичарским прибором, са отежаном струном и имитацијом нимфи. Како година одмиче, прелазак на обичну хлебну пахуљу или „Pain Chaillou” је неминован, а од јуна па све до у зиму мамац број један је алга „кладофора”, која се поставља на систем са две удице, слично као и за лов скобаља, с тим што „брк” за плотицу мора а буде дужи, неки пут и преко 10 цм. Избор праве боје траве, што опет зависи од типа воде и доба године, услов је свих услова. Ко у томе погреши џаба му решење свих претходних непознатих из наречене једначине. Лов на траву је, кад се све сабере и одузме, прави балкански спецификум, истински допринос овдашњих риболоваца светском риболовном братству.
ли, кад плотица, она крупна, преко килограма, после свега, узме понуђени мамац – узела га је. Не морате журити са контром, она не испушта удицу. И тада следи један од најлепших тренутака које риболовац из Србије и оближњих земаља може себи да приушти. Наизглед лења, чак флегматично-летаргична риба, плотица-лепотица (рима нипошто није случајна!) претвара се у борца над борцима, адреналин пршти на све стране. И та борба траје до последњег даха. Уколико одлучите да уловљену рибу не вратите у воду, што вам најсрдачније препоручујем, него да је здудате у торбу, знајте да ћете кући понети један од најукуснијих рибљих специјалитета наших, авај, све сиромашнијих вода.Штета што госпођа Спасенија Марковић није знала за плотицу. Каква би тек то шпеција била, можете само замислити. И већ од те помисли тече ми вода на уста!
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Милан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
