3320 25. 9. 2015.
Забавников историјски забавник
ДИВ ИЗ
Иза МОРУНЕ данас су остале само невероватне приче и легенде, попут оне о пецарошу који је заронио до мрачног дна дунавског корита изронио сед
ознато је да дунавски рибари, али не само они приликом препричавања пустоловина нису увек слепо привржени истини. Добар део овог неславног угледа стекли су ширећи митове о монструозним створовима реке, које су зналачки навели да загризу њихове удице. Слушајући ове и овакве живописно описане догодовштине, посебно оне, када ухваћена неман, неким несрећним случајем, побегне с удице и бестрага нестаје у узбурканој реци, многи слушаоци се подсмехују надахнутим алаткама. Ха-ха-ха. Међутим, мало се зна – посебно данас – да су, пре само неколико деценија, крај Београда и Новог Сада, у мутним дунавским дубинама пливале титанске рибе, тешке више од једне тоне. 
Реке и баре биле су изузетно богате различитим врстама рибе, попут шарана, кечига, сомова, смуђева, лињака, штука и других, ситнијих риба. Међу њима је пливала и дунавска краљица – моруна. Дугачка до осам метара и тешка и до 1600 килограма, моруна била је прави горостас у лилипутанском дунавском свету. Ове величанствене рибе путовале су из Црног мора чак до изнад Будимпеште, а за њихову легендарну сеобу занимао се и познати путописац Вилхелм фон Таубе. О томе је оставио и запис у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема”, публикованој у Лајпцигу 1777. године:„Споран је узрок који је покреће да напусти постојбину и да неких сто миља плива уз Дунав против струје. Кад би то било само због мрешћења, не би тој риби било потребно да се толико миља пење уз реку. А не би у Дунав долазиле мале моруне од неколико година, које су још сувише младе за размножавање. Ја сам испитивао ову ствар и нашао коначно да ова риба због тога непрестано плива против струје да би се ослободила извесних црва који је голицају. Кад се у фебруару прве моруне које долазе из Црног мора у реку добро посматрају увеличавајућим стаклом пре но што угину, видеће се да им је чело густо покривено ситним црвима, који се голим оком једва могу видети, а нису већи од црва у сиру. Ако им се почеше глава, оне се умире и као да осећају велико задовољство. Риба се пење непрестано уз Дунав због тога да би је чешкала вода која тече против ње, док инсекти који је муче не угину, а то буде у јесен. Онда се она опет враћа у море и у Дунаву је више нема. Можда и лососа из мора у реке терају инсекти.”
За владаре и паоре
Моруна спада у ред јесетри, а може се препознати по кратким троугластим устима, пљоснатим нитима браде и другим сличностима са и данас познатом кечигом. Горња страна њеног дивовског тела обично је тамносива, док је доња, трбушна страна прљавобела. Првенствено су становници мора, а у реке залазе обично у касну јесен, због размножавања и презимљавања. Поред своје величине, одликују се и легендарном плодношћу, тако да је Брем записао како су хватане моруне тешке 1.400 килограма, у којима је проналажено чак 400 килограма икре.Тако је, углавном сиромашно и непросвећено, становништво подунавских делова Срема у 18. веку познавало вештину прављења скупоценог деликатеса – кавијара. Морунина јајашца су дрвеним ножевима стругана из икре и постављана на косу даску, како би се из њих исцедила вода. Затим се добијени, сирови кавијар обилно солио и затварао у бурад, где је остајао неколико месеци, све док не потамни попут смоле. О довитљивости наших предака сведоче и записи по којима се у то време продавао и лажни кавијар, добијен од икре других крупнијих риба. Велики значај који је моруна уживала у свакодневном животу свих оних који су насељавали обале Дунава најбоље може да се илуструје Таубеовим записом:
„... Код моруне се све искоришћава. Њено печено месо налик је на телетину и врло је пријатна храна. Од њене икре прави се кавијар, који Илири у Славонији, Србији итд. зову ајвар. Од њеног мехура прави се рибљи лепак, који је познат под именом рибља клија. Од кичме и других костију и хрскавице умеју Илири да зготове свакојаке ситнице.”
Због ових својстава моруна је узбуђивала древне народе. Богати, римски патрицији раскошно су украшавали ову рибу и тако је, окићену цвећем, износили на сто. У старој Грчкој сматране су за најукуснији оброк, у Кини је њено месо служено за царском трпезом, док су у Енглеској, Француској и Русији право на овакву племениту храну имали готово искључиво владари и племићи.
Међутим, у Војводини су у морунама могли да уживају сви друштвени слојеви, под условом да су успели да је улове. На пример, половином прошлог века, на Корушци, подунавском насељу код сремачког села Сусека, ухваћена је моруна тешка око 400 килограма. Несрећна животиња дословно се заглавила између шлепова који су превозили жито, а када су је опазили, раздрагани мештани су је убили лопатама, након чега су уживали у правој гозби.
Како повући влак
У својој књизи Таубе је описао и начин на који су моруне хватане у 18. веку:„Моруна је глупа риба која не познаје своју снагу и лако се да ухватити. Најбоље време за то је од марта до октобра. Рибари, кад иду да је лове, баце мреже које нису јаче од оних којима се хватају шарани и штуке. Чим примете да је моруна у мрежи, они траже место на коме је и опколе га другом мрежом, која је јача, а начињена је од танких ужади и канапа. Затим гледају да се у малим чамцима приближе риби, чешкају јој главу и обесе јој о пераје неколико јаких гвоздених кука, причвршћених на исто толико ужета; она се тад обично мирно пусти да је довуку до обале. Каткада се брани, поразбија чамце и повреди рибаре. Кад су моруну тако пола милом, пола силом довукли до обале, обавију је рибари јаким ужетима и труде се да јој на суво извуку бар главу, коју у трен ока ударе маљем; после чега целу рибу извуку на суво и секу је. На овај начин лови се у Срему, нарочито на местима где се Драва, Тиса и Сава уливају у Дунав, безброј малих и великих моруна од 5,6 до 10 центи и продају се, свеже по 20 крајцара ока (2,5 фунте) или се усољене шаљу у туђе земље. Али усољавају их тако рђаво да месо због тога постане грубо, тврдо и жилаво. А и со, која долази из Мађарске, у Срему је сувише скупа.”
Касније су ловљене „пампурама”, односно изразито оштрим удицама, стављеним на плуту, отприлике 20 цм једна од друге, које су свезане тако да трепере у води. Како су ове врсте познате по склоности ка веселој игри, моруне би се заустављале да би се забављале са необичним предметом, све док се не би уболе на велики број оштрих удица. Кад би их рибар нашао уловљене, брутално су пробадане и привлачене у чамац посебним кукама. Додатни опрез био је неопходан приликом оваквог начина риболова, зато што је претила опасност да се и сам рибар закачи на ове страшно оштре удице, па да га снажна животиња одвуче у реку. Данас је овакав вид рибарења забрањен.
Пре изградње Ђердапа, код Сланкамена су хватане заиста огромне рибе. Локални аласи су после причали како су, једном приликом, ухватили моруну дугачку колико и сам „влак”, којим су је ловили, што значи отприлике осам до десет метара. Техника рибарења влаком подразумева два уиграна рибара, који са два чамца вуку дугачку мрежу близу дна реке и која се повлачењем ужета затвара. Чудовиште од 300, 400, 500, а можда и више килограма, у потпуности је исекло мрежу са неколико снажних трзаја и нестало у мрачним дубинама, остављајући занемеле рибаре који су дословно дрхтали од страха. Неумерени риболов, као и изградња хидроелектране на Ђердапу, која је пресекла вековни пут њене сеобе, довели су до нестанка моруне из северног дела Дунава.
------------------
ДУГОВЕКИ ТЕШКАШ
Моруна (Huso huso) најкрупнија је слатководна риба у нашој земљи. По неким подацима достиже дужину од шест метара и тежину од око две тоне. Чак се наводи да је, 1884. године, у Волги ухваћен примерак, од осам метара и 3200 килограма. Може да доживи преко сто година.
Припада фамилији јесетри (аципенсеридае), које одликује веома примитиван скелет од хрскавице, због кога су и развиле такозване „кожне кости”. Међу овим рибама налази се највише такозваних селица, које живе у мору, а мресте се у рекама. Малена кечига једини је припадник ове фамилије дивова на нашим просторима која се искључиво среће у слаткој води.
Током највећег дела године налазе у Балтичком, Каспијском, Црном, Азовском мору, као и у источним деловима Средоземног мора. Хране се ситнијим рибама, раковима и мекушцима. У морима остају све док не достигну полну зрелост (најчешће у старости од 12 до 14 година за мужјаке и преко 16 година за женке), када започињу своја лутања по слатководним токовима.
Њихова плодност је легендарна и сматра се да једна моруна, у зависности од величине, може произвести више од 100 килограма икре, односно осам милиона јаја. Мрести се у пролеће, на великим дубинама, са снажним, брзим струјама и каменитим дном па је због тога њена икра изузетно лепљива. Верује се да после једног мрешћења ова тајанствена риба прави паузу од неколико година пре него што се из богатих, хранљивих мора, упути у хладне речне брзаке.
Аутор:
Срђан Ерцеган
Илустровао:
Тања Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
