Украдена невеста

ДЕВОЈКА ИЗА ВОДЕНОГ

Стара бретонска балада о невести коју је непознати господин украо са свадбене гозбе вишезначна је прича која заувек остаје прекривена тешким велом моћних симбола

Старом Риму невесте су на дан венчања на главу стављале црвени вео. Називан је фламмеум – пламени вео. У најкраћем, црвени вео (или наранџасти, будући да подсећа на светлост свеће) требало је да девојке које ступају у брак заштити од урока. Јер, венчање је значајан корак у животу. Мирне душе могло би да се каже – судбински. А у том преокрету судбине свашта може да се догоди! Понекад и против воље младенаца. Али, то је било пре хришћанства које је – посебно на Западу – налагало да се на дан венчања невесте прекрију белим велом. Јасно, бели вео представљао је, баш као и данас, девичанство. Стога је тек пред олтаром младожења имао право да тај вео подигне.
Дакле, бели или црвени вео? Симболи су били различити, али указивали су и указују на могуће сличне изворе. Наиме, према једном одломку чији је писац Хераклит, грчки предсократовац, и сама природа – а не само људи, тачније жене – прекрива се велом. Она то воли да чини. Зато онај који жели да разуме природу треба да јој скине вео, да открије њене тајне. Дакле, осим моралне снаге, вео је тај који као знак одваја добро од зла, истину од неистине. Тајну од познатог. Да ли је то тачно?

Шта је било после...

   Тражећи одговор, стижемо до древне бретонске баладе-бајке о украденој невести која је нестала на сопственој свадби. Неко је украо када се, скинувши вео, показала пред младожењом и званицама на свадбеном весељу. Прича има средњовековни призвук. Ко зна колико је пута препричавана, премда се чини да то само отвара нова, многобројна значења. За које се одлучити? Које је најближе истини? Једно од могућих јесте да је откривање сваке тајне само привид и заправо само отварање нове тајне.
   Бајка о украденој невести у познатој верзији која потиче из збирке „Бретонских балада” (прича) говори о „Сатаниној невести” и наговештава да је непознати посетилац који се појавио на свадбеном весељу и нестао заједно са младом одводећи је преко воде, сам ђаво. Имајући у виду да читалац никада не сазна шта се са девојком уистину догодило, није познато ни да ли је уопште преживела И, ако јесте, у којој је мери несрећна. Само може да се наслути да је можда одведена и у пакао.
   Збирку народних песама „Barzaiz breiz” – „Баладе из Бретање”, 1839. године објавио је Теодор Ерсар де ла Вилемарк. Реч је о причама и мелодијама које су се преносиле с колена на колено. Када је први пут штампана, књига је садржала текстове на бретонском језику, као и преводе тих истих балада на француски. Књига је доживела велики успех. Било је то доба романтике и откривања древних култура, паганских баштина које су се одржале под окриљем католицизма. Исто је било и са музиком. Ерсару се дугује прва објављена збирка народне бретонске музике. Пре тога, из бретонског предања сачуване су биле само поједине легенде које су представљале надахнуће за витешке романе, разуме се, прилагођене укусу француске читалачке публике.

Сатанина вереница

Мотив украдене невесте појављује се у бајкама многих народа, па тако и у бретонској балади „Сатанина вереница”. Изненада, на венчању се појављује непознати гост и одводи младу у непознатом правцу. Преко језера које недвосмислено означава огледало. А огледало, само по себи, моћан је симбол. Његово значење, између осталих, тиче се истине, стварности и привида. Огледало изокреће истину коју одражава, те је стога, на известан начин, и лаж. Указује на ласкање, самољубље, али и на сан. Добро је познато да су се и Афродита и Нарцис упустили у опасан подухват огледања. Клизити по мирној зеленој површини језера које је као огледало, а потом нестати! Да ли је личност која се у њему одсликава иста она која се огледа? И шта ће да се догоди када се зарони у дубину огледала, са његове друге стране? Нико се у „стварности” није вратио одатле да би нам то објаснио! Па ни украдена невеста из бретонске бајке.
Водена површина која личи на огледало доживљава се као други свет, свет мрака испуњен једнако мрачним осећањима, зебњом и страхом, нешто као супротност свету који познајемо. Сва је прилика да је у њему све обрнуто. Тако и живот постаје – царство смрти. Луис Керол у „Алиси у земљи чуда” нуди врло корисно решење: ако погледамо иза огледала, имаћемо прилику да упловимо у својеврсни сан који личи на шаховску игру. Дакле, број решења (иза огледала) јесте непрегледан. Из првог сна падамо у други, и тако редом. Наравно, сан може да буде и кошмар.

Музичка балада „Украдена невеста” из 1977. године италијанског аутора Анђела Брандуардија препев је бретонског изворника. У њој нема јасних назнака да је младу на свадбеној гозби украо ђаво. О месту на које је одведена девојка-супруга може само да се расправља. И то је нека врста тајне, те онај који тврди да је то пакао заправо само нагађа. То је свет испод воденог огледала, свет изван добро познатог света. Брандуарди у своју песму уводи новог јунака. То је змија, један од најважнијих животињских симбола који истовремено означава и стварање, исцељење, али и зло, односно уништење. Ипак, што је у овом случају највероватније веома важно, у хришћанском свету змија је отелотворење демона, обличје које сатана узима да би преварио Еву.

Стихови баладе

Уосталом, најбоље да читалац сам закључи да ли је невесту која је најзад склонила вео заиста неко украо са свадбеног славља или је то био само привид. Зато, ево речи Брандуардијеве баладе о украденој невести:

Три ноћи одмора немам
само ослушкујем.
Чујем змију што уздише
дахом преко воде.
Написах нову песму
дођи и послушај је –
о невести која са свадбене гозбе
никада више не нађе пут до куће.
Непозван гост један беше више
и тај је упорно гледао:
„Мом народу желим да покажем
твоју свадбену хаљину.”
Чистога срца она крену за њим
и покуша да се врати,
ал’ до следеће вечери није се појавила.
Усред ноћи, неки свирач
сам је ишао кроз шуму
кад му се одједном указа
непознати господин:
„Можда и ти тражиш невесту
што се изгубила на свадби,
па ако имаш срца прати ме,
до ње ћу те одвести.”
Чамцем га поведе преко мрачне воде
на крају које пронађе невесту
у хаљини свој од злата.
„Прстен ћу ти дати,
однеси га човеку моме.
Не патим овде нимало
ни од бола, а ни од жеља”.
Свирач се окрену
па кад учини корак први,
зачу је како јеца
гушећи се под водом.
Као светлост сијала је
када је отишла
где год да је одведе
онај што је украо.
Три ноћи одмора немам,
само ослушкујем.
Чујем змију што уздише
Дахом преко воде.

Дакле, музичар је последњи који је видео невесту пре него што је нестала иза воденог огледала. Игром судбине, само је он одређен да је поново види и пренесе поруку напуштеном младожењи. У ствари, само је свирач имао храбрости да са тајанственим и застрашујућим господином оде до непознатог света, огледала. И о томе испева песму која је тајну учинила поучном причом, познатом у свету. Испева песму, али не открије тајну!

Аутор:

Мирјана Огњановић

Илустровао:

Славко Крунић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту