3320 25. 9. 2015.
Потрага за благом
ДЕТЕКТИВ МЕЂУ
Према многим назнакама, Елиот Даглас надахнуо је Стивена Спилберга да обликује свог филмског хероја Индијану Џонса. Ево како...
а египатски свет и Долину краљева у Луксору везана су открића највећих блага. Чувени египтолог Хауард Картер је у овде боравио више деценија трагајући за благом фараона. У свом „Дневнику”, записао је:„Замислите остављену долину, несумњиво пуну духова, чије су галерије, налик на пећине, опљачкане и празне, гробни улази претворени у лисичје јазбине, пустињске совуљаге отуда хучу, а из подземних лавирината излећу јата шишмиша. Па ипак, премда су луксорски гробови опљачкани и разваљени, чари није нестало...”
Године 1743. енглески путописац Ричард Покок обелоданио је први савремени извештај о Долини краљева. Он је обишао и описао 40 отворених гробова. Иако под заштитом неког египатског шеика, није се пуно задржавао у овој долини – она је врвела од разних разбојничких и кријумчарских група, у непрестаном трагању за благом фараона. Крајем 18. века, овај крај обишао је археолог Џемјс Брјус, како би направио копије рељефа на зиду у гробу Рамзеса III али и, њега и његову пратњу, као многе посетиоце пре, отерали су разбојници.Наполеонова „Египатска комисија” имала је низ ватрених окршаја, пре него што је измерила долину и пописала гробове у њој. Крајем 19. века, кад почиње наша прича, деловање кријумчара и разбојника није престало – они су се тек мало примирили, док је пљачкање и изношење блага попримило нове облике.
Тајна избледелог папируса
Осамдесетих година 19. века на аукцијама су се појавили разни драгоцени предмети од злата и многобројни папируси чије је порекло било египатско. То би мање-више прошло неопажено да се један богати сакупљач старина из Америке није похвалио професору Гастону Масперу, тадашњем директору каирског Музеја, како се, у некој уској уличици Луксора, докопао изузетног папируса. Када су европски стручњаци потврдили да је папирус заиста прави и да је врло вредан, Масперо је покушао да нешто више дозна од самозадовољног Американца, али без успеха. Њега су пренеразиле две ствари: зашто је његовом музеју измакао тако драгоцен налаз и како се, међу кријумчарима старина, већ годинама, на тајанствен начин, појављују, за науку занимљиви, изванредно скупоцени драгуљи и драгоцености чије се станиште никако није могло утврдити, сем да је из Египта.
Звоно је звонило на узбуну када се, у њујоршком Метрополитен музеју уметности, појавило неколико тијара које су припадале, како су стручњаци утврдили, краљевима из XXI династије, о чијим гробовима није било никаквог трага. Ко је и где нашао те гробове? Од египатске полиције директор каирског Музеја није добио никакву помоћ – била је корумпирана и невољко се упуштала у потраге за кријумчарима па је, након договора са људима из надлежних министарстава, ангажовао Елиота Дагласа, детектива и археолога – аматера, већ ангажованог у Музеју као помоћника на пословима заштите.
Елиот Даглас (1848–1930) одмах се, након успешно окончаних студија, отиснуо у свет у потрази за Светим гралом и пут га је нанео у Египат, где је као криминолог лако нашао посао у Египатском музеју. Као врстан стручњак и широко образован човек, задивио је Маспера. Дагласова проницљивост и способност да се снађе и у најневероватнијим приликама, деценијама касније ће, можда, надахнути филмског режисера Стивен Спилберга да по његовом лику и пустоловинама оствари биоскопски серијал о археологу – детективу Индијани Џонсу. По доласку у Луксор Даглас је одсео у оном истом хотелу где је боравио богати Американац који је Маспера обавестио о куповини драгоценог папируса.
Луксорски буџаци
Потом је, помоћник Египатског музеја почео да глуми богатог и доконог Американца у потрази за старинама. Шврљао је улицама, базарима и буџацима Луксора, настојећи да буде примећен. Куповао је по неку ситницу, несебично и великодушно плаћајући. Када би, појединим трговцима, зашао у какав поверљив разговор, редовно је давао добре напојнице, тачно дозиране: ни превелике ни премале. Убрзо је почео да добија понуде за куповину старина, фалсификата насталих у кућним радионицама. Елиот се није дао преварити и ускоро су трговци увидели да имају посла са стручњаком, баш као и дивљи трговци старинама.Овај посебан сој трговаца имао је дозволе за продају антиквитета, издане од надлежног Министарства трговине Египта. Дозволом се није прецизирала дужност трговца да објасни од кога је набављао старине, мада је било потпуно јасно да је у питању било илегално поседовање уметнина. Прва фаза Дагласове истраге била је успешно окончана; стекао је поштовање, а с поштовањем и поверење.
Након два месеца, у лето 1881. године један трговац понудио му је на статуу египатског бога земље – Хема. Седећи на асури, он се, глумећи мирноћу, хладно погађао око цене. Преврћући фигуру у руци, добро ју је загледао, успешно пригушујући узбуђење које му је стезало грло: био је сигуран, старост је преко 3000 година и, како је показивао натпис у дну фигуре, припадао је неком гробу XXI династије. Ценкање је дуго трајало. Дуго вагајући одлуку да купи статуу, давао је трговцу до знања да је заинтересован за нешто много вредније.
Следећег дана, Елиот Даглас упознао је крупног мушкарца средњих година, вођу врло разгранате породице из околине Луксора. Звао се Абд ел Расул. С њим је преговарао у више наврата и на више места, док Арапин напокон није показао обиље разноврсних гробних прилога, овај пут из времена XXI и ХХ династије. Више није било сумње: спретни детектив-археолог пронашао је вођу кријумчара. О свему је телеграмом обавестио Гастона Маспера, а овај египатске власти. Расул је ухапшен и изведен пред судију (мудира) у Кенеу. Истрагу је водио Дауд паша који је у Египту, уживао врло велики ауторитет као један од народних првака.
Суочен са њим, Расул је све признао, до у танчине. Испоставило се да је цело завичајно село овога кријумчара, било боравиште и препредених пљачкаша гробова. Тај занат очеви су преносили на синове, генерацијама, још од 13. века. Елиот Даглас био је запрепашћен – такве династије пљачкаша никада и нигде није било у целом свету. Највећи налаз који је та династија пронашла, био је заједнички гроб код Дар ел Салама из кога су извучене драгоцености вредне тадашњих 15.000 фунти – данашња вредност премашила би три милиона.
Мумифицирани банковни рачун
Године 1875. Абд ел Расул је у стенама, између Долине краљева и Дер ел Бахрија, сасвим случајно, открио сакривени тунел. Када је почео да га истражује, наишао је на једну пространу гробницу у којој су лежале мумије. Већ при првом прегледу искусни кријумчар увидео је да се дочепао блага – које њему, његовој породици и целом селу могу да, на дуге стазе, осигурати миран и богат живот, наравно уколико сачувају тајну. О налазу Расул је обавестио само главне чланове породице. Дружина се свечано заклела да никада неће одати тајну, да ће налазе оставити тамо где већ леже преко 3000 година те да ће гробницу сматрати за мумифицирани банковни рачун са кога ће подизати готовину само кад је то неопходно. Захваљујући Елиоту Дагласу, тајна је остала сачувана свега шест година. Ипак, за то време породица се, као и цело село, невероватно обогатила, што се видело на први поглед по ницању нових кућа и умножавању бројних стада коза, оваца, магараца и камила, а то се земљорадњом, у тако кратком року, није могло стећи.Петог јула 1881. пред улаз у до тада непознат фараонски гроб, ступила је екипа каирског Музеја предвођена Емилом Бригш – Бејом братом чувеног египтолога Хајнриха Бригша, тада запосленог као конзерватора у музеју. Недостајали су Масперо, одсутан послом у Паризу и Даглас. Детектив је лежао болестан од грознице у луксорској енглеској болници и придружиће им се касније. Но, био је присутан Абд ел Расул, овај пут у улози водича. Оно што је у првих девет дана вађења блага Емил Бригш видео било је слично призорима из бајке о Аладину – на светло дана је, из сата у сат, излазило баснословно благо.
Гробна јама, у чије ждрело се први спустио Бригш, била је на дубини од једанаест метара; у њој је било похрањено укупно 40 саркофага са мумијама. Кад је запањени конзерватор летимично погледао натписе на ковчезима, једва знајући где треба да почне истраживање, одмах је наишао на легенду о путујућим мумијама. Било је то време када су свештеници у Долини краљева били присиљени да ваде фараоне из њихових гробова и односе их на скровита места, како би их заштитили од крађе или скрнављења – често преко више станица – да би их овде, у Дер ел Бахри, ставили у нове саркофаге, једне покрај других. Бригш је видео и журбу свештеника, посао је морао што пре да се оконча, неколико мумија стајало је укосо ослоњено о зидове.
Касније, у својој каирској канцеларији, сав потресен, прочитао је шта су свештеници поверили зидовима тих саркофага – целу одисеју мртвих фараона, краљева Египта. По изласку из гробнице, Бригш је одлучио да је одмах испразни и све драгоцености пренесе у Каиро. На пражњењу гробнице Дауд паша је ангажовао чак 300 радника, док је 70 војника обезбеђивало цео терен. Једна по једна, драгоценост је полако извлачена, регистрована и пакована за транспорт бродом. За извлачење најтежих комада било је потребно по 16 људи.
Цео посао Емили Бригш обавио је за два дана, што је невероватан подухват. Дана 14. јула све драгоцености су пловиле Нилом, ка свом коначном одредишту, Музеју у Каиру. Кад је Бригшов брод допловио, он је обогатио не само један музеј, него и читав свет знањем о некадашњим драгоценостима и неповратној владарској величини.
У злату до колена
Највећи саркофаг, на који је Бригш први набасао, одмах иза улаза у гробницу, означавао је да се у њему крије мумија Сета I чији одар је безуспешно тражен у Долини краљева још од 1817. године. Одсјај научникове бакље осветлао је потом друге сандуке – у дугом низу, између саркофага су лежале небројене драгоцености од злата, украшене драгим камењем – благо египатског култа мртвих, немарно је било расуто по тлу и саркофазима. Невероватан призор небројеног прибора и накита каквог до тада нису виделе очи ниједног човека! Бригш је буквално газио и разгртао злато овлашно читајући поруке на зидовима и сандуцима. Стајао је пред телима најславнијих владара старога света.
Често пузе, а затим опет несметано корачајући, установио је да су овде нашли вечни мир владари Амозис I (1580–1555. пре н. е.); древни египатски владар се прославио тиме што је потпуно из Египта протерао освајачке разбојнике Хиксе, Аменофис I (1555–1545. пре н. е), је касније постао заштитником небеског града мртвих. Међу многим ковчезима, мање познатих владара Бригш је напокон нашао мумије двојице највећих египатских владара чија је слава, преносећи се хиљадама година, с колена на колено, дошла и до наших ушију: Тутмозиса III (1501 – 1447. пре н. е) и Рамзеса II (1298–1232. пре н. е).
Након овог открића, како је сам Бригш писао, био је принуђен да седне на нечији ковчег и да дрхтавих прстију замоли Дагласа да му смота цигарету и тако смири узбуђење које га је у потпуности обузело. Рамзес II имао је надимак Велики и веровало се да је на његовом двору одрастао Мојсије, законодавац јеврејског народа. Рамзес владао је 66, а Мојсије 54 године – обојица су не само основали светска царства, крвљу и сузама својих поданика, него их и сачували за дуго времена.
Муњевитом брзином се у свим селима око Нила, па и даље, по читавој земљи прочуло, да мртви фараони и њихово благо напуштају своју заједничку гробницу. Показало се да су и данашњи Египћани, у својим старим владарима још гледали богове. Ово веровање, ни након више од две хиљаде година, није изумрло. Са палубе је, од тада славан археолог, гледао на стотине фелаха који су са својим породицама, пратили његов брод. Једна група мењала је другу све до Куфта и Кенеха, велике окуке Нила. Мушкарци су пуцали из пушака у част мртвим владарима Египта, док су жене нарицале посипајући лица и тела земљом, песком и прахом. Даглас је записао у дневник да је то била бајковита процесија, далеко од сваког сјаја, потресна тужбалица над којом се дубоко замислио.
Гледајући све те људе и жене – туговали су ударајући се у груди и наричући – питао се није ли и он само провалник и да ли чињеница да служи науци оправдава његово деловање? Подстакнут детективовим недоумицама, четрдесетак година касније, одговор је дао један други славни археолог Хауард Картер:
„Критичарима који нас називају вандалима, што односимо предмете из гробова, кажем само једно: тиме што те старине одвозимо у музеје, бринемо се за то да их сачувамо. Остављене на месту где су биле, неизбежно би, пре или касније, постале плен лопова, а то би било исто као да су уништене”.
Аутор:
Миодраг Милановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
