Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Фантастика


Déjà vu


Олив је устала и пришла прозору. Приметила је да на поду поред прозора постоји означено поље „X“. Стала је на њега. Сада је већ била сигурна да се неко или нешто поиграва са њом и њеним памћењем. Уопште није могла да се присети како је то „X“ доспело тамо.
   
    Гегала је улицом, трудећи се да пожури и стигне што пре до свог стана. У рукама је носила две папирне кесе пуне намирница које је купила у бакалници, две улице ниже. Није имала довољно новца за такси, а ионако је више волела да шетњом разбије монотонију предвечерја.
    Олив Кранц је живела сама. Деца су одавно отишла својим путем, а њен муж, доктор Френк Кранц је преминуо. Прошло је већ осам година од његове смрти. Она је зашла дубоко у седму деценију свог живота и како су дани одмицали, претварајући се у месеце, а месеци у године, свакодневно је себи постављала питања о старењу: „Да ли је све требало да буде тако? Колико ћу још живети? Хоће ли бити некога поред мене када будем умирала?“ Сва та питања без тачних одговора су се свакодневно низала у њеној глави. Све што је радила, временом је постајало клише. Сви ти старачки проблеми, укључујући и Алцхајмера, представљали су за њу нешто отрцано и већ виђено. Што се тиче Алцхајмера, приметила је његово присуство, али се ипак надала да је неће поптуно придобити као што се то десило неким њеним пријатељицама које су одавно смештене у старачке домове.
    Док је прилазила свом стану, испред једног улаза у зграду седела је група младих – четири девојке и три момка. Сви су били афроамеричког порекла. Једна од тих девојака јој је пожелела добро вече. Годпођа Кранц јој је одговорила, насмешила се и климнула главом. Пришла је свом улазу. Млађи брачни пар је управо излазио напоље. Највероватније су кренули у биоскоп или на вечеру. Човек је већ сишао доле степеништем, док је његова жена остала на улазним вратима придржавајући их како би госпођа Кранц ушла унутра. Госпођа Кранц јој се насмешила и захвалила. Жена се такође насмешила и кренула доле ка свом мужу који јој је на свом ручном сату показивао да већ касне. Она му је упутила прекорни поглед, праћен превртањем очију и ушла у такси који их је већ чекао.

    Госпођа Кранц је стигла степеништем до својих врата јер је лифт био у квару. Живела је на петом спрату. Попети се у њеним годинама на пети спрат било је равно успону на планину, овог пута са додатним теретом – са кесама у рукама. У десној руци је носила мању и лакшу папирну кесу пуну поврћа из пиљарнице. У левој руци је носила нешто већу кесу, у којој су биле остале свакодневне намирнице, попут хлеба, млека, јаја и ко зна још чега. Црна дамска ташница коју је увек носила, стајала јој је заглављена под пазухом десне руке. Застала је испред својих врата и спустила кесу из леве руке на под поред себе. Својом дрхтавом руком је започела претрагу за кључем по џеповима сивог мантила који је носила већ годинама. Трудила се да га нађе, но кључ није био ту. Схватила је да је то показатељ да је Алцхајмер прати у стопу и покушава да је обмане својим триковима. Спустила је кесу из десне руке на под. Узела је своју ташницу коју је до тада држала под пазухом. Одшнирала ју је и одмах нашла кључ у првој прегради, а онда се и сетила тренутка док је кључ убацивала у ташницу пре него што је кренула у куповину. Један за њу, нула за Алцхајмера. Откључала је врата, погледала лево, па десно, подигла кесе са пода и ушла унутра, затворивши за собом врата.

     Укључила је светло и упутила се десно према кухињи где је већ била укључена једна неонска лампа изнад фрижидера. Спустила је ствари на пулт и отворила фрижидер како би узела флашицу воде. Са флашицом у руци се запутила у дневну собу која је била повезана вратима са кухињом и трпезаријом, а у дневну собу се иначе могло ући одмах из предсобља.  Прошла је крај огромних прозора који су гледали на улицу којом је дошла. Корачајући лагано ка фотељи полако је откопчавала дугмад на свом сивом мантилу, скинула га и пребацила га преко двоседа. Укључила је телевизор. Одврнула је затварач са флашице и сипала воду у чашу која је већ била на малом стакленом сточићу испред фотеље. Отпила је пар гутљаја и вратила чашу на сточић. Села је у фотељу и почела да мења ТВ канале, како би нашла нешто занимљиво за гледање. Зауставила се на једном каналу где је управо почео неки филм. Био је то још један од британских филмова, рађених у стилу бројних романа Агате Кристи. Но, овај је филм имао неког другог аутора у потпису. Било је то дело неког непознатог писца. На уводној шпици су се низала разна имена, позната и она мање позната. У главној женској улози била је извесна Луиз Бакстер.
     Олив је устала и пришла прозору. Хтела је да баци поглед на улицу, док шпица не прође. Доле лево, на углу преко улице, стајала је локална проститутка у нади да ће неко застати и осмотрити је, а у најбољем случају позвати са собом. Кратка сукњица од некакве синтетике пресијавала се под наранџастом светлошћу. У том тренутку, ауто који је долазио из суседне улице, направи заокрет на раскрсници и проклизавајући на мокром асфалту полете право ка улазу у зграду у којој живи Олив. Она проститутка, на први поглед уплашена, дозивајући панично у помоћ потрча ка ауту, али у тренутку непажње и њу удари ауто који је наишао из другог смера. У једном тренутку зачуо се некакав пуцањ, али Олив није знала шта је то пукло. Младићи и девојке који су седели у близини на степеништу, потрчали су преко улице и утрчали у оближњу зграду. Станари њене и суседних зграда су истрчавали доле како би видели шта се догодило. Неки су силазили пожарним степеницама, а неки су такође стајали крај својих прозора које су отворили како би имали бољи поглед на тај кркљанац. Појавиле су се и екипе хитне помоћи, ту се створила и једна полицијска патрола која је очигледно била у потери за оним злосрећним аутом. А онда је Олив чула некога како трчи горе, пожарним степеницама које су биле баш испред њеног прозора. Видела је две особе у тамним оделима како се пењу горе. Убрзо је једна од њих покуцала на њен прозор.


     Олив је стајала испред својих улазних врата. У рукама су јој биле две папирне кесе пуне намирница и разног зелениша. Покушавала је да пронађе кључ од улазних врата у џепу свог сивог мантила. Спустила је кесу из леве руке на под испред улазних врата, како би себи олакшала потрагу за кључем. Њега није било у џеповима. Спустила је и папирну кесу из десне руке на под испред улазних врата. Отворила је своју малену, дамску ташницу, која јој је била окачена на десном рамену. Као што је и очекивала, али ипак са мало зебње, кључ је ипак био у њој.   Помислила је на „Déjà vu“ ефекат, али када неко живи сам често има такав утисак, посебно ако живи сваки нови дан на исти начин као и претходни. „Déjà vu“ је почео да јој се догађа чешће након што је постала удовица, али ово вече је надмашило све те претходне дане и вечери.  Имала је утисак да се све непрестано понавља и да је једино она свесна тога. Сада је укапирала да неће бити тако лако одупрети се Алцхајмеру. То се он на кварно поиграва са њом. Откључала је врата, подигла је кесе, погледала лево, па десно и ушла унутра. Врата су се лагано затворила за њом.
     Укључила је светло у предсобљу и кренула је десно према кухињи где је већ била укључена једна неонска лампа над фрижидером. Спустила је оне две кесе на пулт крај судопере и отворила фрижидер како би узела флашицу хладне воде. Светлост из фрижидера се разлила по кухињским зидовима. Запутила се у дневну собу са флашицом у руци. Дневна соба је била вратима повезана са кухињом и трпезаријом, и наравно са предсобљем спреда. Прошла је крај масивних прозора који су гледали на улицу којом је управо дошла. Откопчала је дугмад на свом сивом мантилу, скинула га и пребацила га преко двоседа. Укључила је телевизор. Одврнула је затварач са флашице и сипала воду у чашу која је већ била на малом стакленом сточићу између фотеље и телевизора.  Отпила је пар гутљаја и вратила чашу на сточић. Села је у фотељу и кренула да мења ТВ канале, како би нашла нешто занимљиво за гледање. На једном каналу је управо почео филм. Био је то још један од британских филмова који је личио на филмове који су снимљени по романима Агате Кристи. Овај филм дефинитивно није рађен по било ком од њених романа. Било је то дело неког мање познатоиг писца. На уводној шпици су се низала разна имена, позната и она мање позната. У филму игра извесна Луиз Бакстер, и то у главној женској улози.  

    На самом почетку филма приказано је огромно имање неког буржуја чије је име било Џон Екројд. Сам увод је снимљен тако да гледалац стиче утисак као да шета по имању Екројдових. Послуга жури да све доведе у ред, пре него што се појаве званице које је Џонова супруга, Мередит Екројд, позвала на пикник тог викенда. Свуда се могу видети слушкиње како журе да припреме столњаке, онда куварице које припремају корпе са храном, па радници у дворишту који шишају живице и дотерују травњаке, затим увек смркнути батлери који обављају последње припреме у огромној кући где је планиран и вечерњи коктел. Иначе, све се дешава на самом југу Енглеске, у близини мале варошице Шафорд, крајем лета 1929. године.
     Олив је устаје и прилази прозору. Жели да баци поглед на улицу, јер је схвата да је тај филм већ гледала раније. Изненада, ауто који је наишао преко раскрснице удара у једно од степеништа њене зграде.   Проститутка, која је стајала на другој страни улице се уплашила и потрчала ка ауту, али је њу у тренутку непажње ударио други ауто који је ишао из другог смера. Ођедном, пуцањ запара уши. Младићи и девојке који су седели у близини на степеништу, потрчали су преко улице и утрчали у суседну зграду. Свуда је настао метеж. Олив је чула кораке по ходницима своје зграде. Станари су истрчавали доле како би видели шта се догодило. А онда је Олив чула и некога како трчи пожарним степеницама које су биле баш испред њеног прозора. Видела је две особе у тамним јакнама како се пењу горе. Убрзо је једна од тих особа покуцала на њен прозор. На улици су се појавиле екипе задужене за збрињавање повређених, гашење пожара, укључујући и полицију.

     Након што је коначно ушла унутра, Олив је укључила је светло у предсобљу. Кренула је десно према кухињи где је већ била укључена једна неонска лампа над фрижидером. Спустила је оне две кесе на пулт крај судопере и отворила фрижидер како би узела флашицу хладне воде. Запутила се у дневну собу са флашицом у руци. Дневна соба је била повезана вратима са кухињом и трпезаријом, и наравно спреда са предсобљем. Прошла је крај великих прозора који су гледали на улицу којом је управо стигла. Док је корачала ка фотељи полако је откопчавала дугмад на свом сивом мантилу, скинула га и пребацила га преко двоседа. Укључила је телевизор. Одврнула је затварач са флашице и сипала воду у чашу која је већ била на малом стакленом сточићу између фотеље и телевизора. Отпила је пар гутљаја и вратила чашу на сточић. Села је у фотељу и кренула да мења ТВ канале, не би ли наишла на неку занимљиву емисију или филм. На једном каналу је управо почео филм и то филм који је већ гледала више пута. Био је то још један од британских филмова који је личио на филмове који су снимљени по романима Агате Кристи. Било је то ипак дело неког мање познатоиг писца. На уводној шпици су се низала мање – више позната имена. У главној улози, Луиз Бакстер, глумица која је током осамдесетих година двадесетог века била на врхунцу популарности.
    Олив је устала и пришла прозору. Приметила је да на поду поред прозора постоји означено поље „X“. Стала је на њега. Сада је већ била сигурна да се неко или нешто поиграва са њом и њеним памћењем.  Уопште није могла да се присети како је то „X“ доспело тамо.
     А радња у филму је већ одмакла. Нека жена је непомично стајала крај малог језерцета и погледом пеглала наборе које је поветарац правио на површини воде. Био је то један од оних типичних британских дана, када се не зна хоће ли пасти киша, или ће се из тмурних облака појавити сунце. Тишину је непрестано реметила шкрипа суве и заломљене гране у врбаку са друге стране језерцета. На другој грани је стајао детлић, који је тој шкрипи умереним ударцима кљуном давао некакав неправилан ритам. Повремено би се и огласила која врана скривена у густим крошњама, а јато врабаца је весело облетало око њих дајући целој тој слици нешто оптимистичније тонове.

     „Извините, шта Ви радите овде?“, упитала је девојка која се ођедном појавила иза леђе оне жене.
    „Ја…извините, нисам Вас ни приметила. Посматрала сам ово предивно језерце и оно дрвеће преко. Овакав призор се мора насликати…овакву хармонију са небом још нигде нисам видела. Жао ми је што нисам понела платно и боје са собом.“, одговорила је жена, која је на себи имала дугу хаљину беж боје. Свој шеширић је скинула и држала га у руци.
    „Да ли знате да сте упали на приватни посед? Ово језерце, као и све око њега, припада господину Бентлију.“, рекла је то некако хладнокрвно она девојка у лепршавој белој хаљини, кројеној по последњој моди. Она је носила свој округли шеширић на глави.
    „Заиста!? Извините, али ја то нисам знала. Видите ја сам гост Екројдових. Мислила сам да и ово припада њима. Шетала сам оним путем и видела овај предиван призор. Тога у Лондону нема…да се представим, моје име је Керол.“, рекла је то пружајући руку.
    „Ја сам Ширли. Драго ми је. И ја сам њихова гошћа. Што се тиче овога, моје је било само да Вам кажем. Знате, господин Бентли не воли уљезе на свом имању, а обично сви опчињени природом воле да дођу овде и посматрају ово.“, одговорила је прушајући своју хладну руку.
    „Хвала Вам на упозорењу. Имаћу то на уму. Надам се да ћемо се видети вечерас на коктелу.“, рекла је Керол.
    „На жалост, ја одлазим за два сата. Кренула сам у кратку шетњу како бих повратила снагу која ми је потребна за путовање. Надам се да ће бити других прилика. Мој Вам је савет да се што пре вратите истим оним путем којим сте дошли. Изађите тамо горе на врх брежуљка, до остатака оне дрвене ограде.“, рече Ширли, удаљавајући се ка старом друму који је водио према другом крају имања Екројдових.
    „Значи, онамо горе, од оног раскршћа не смем да прелазим овамо? Чак ни поред пута?“, упитала је Керол.
    „Чак ни ту. Нипошто! Господину Бентлију припадају ово језерце и онај луг са друге стране, као и ова ливада у којој ви сада стојите. Сад стварно морам да идем. Довиђења!“, објашњавал је Ширли, гестикулирајући рукама а потом се окренула и отишла горе ка врху брежуљка. Замакла је иза жбуња крај пута и нестала у дрворедима јабланова који су се надносили над имањем Екројдових.
    Олив је и даље стајала крај прозора и све се поновило непогрешиво тачно. Онако како се десило више пута те вечери. Ауто – проститутка – ауто – пуцањ – метеж. Већ је почело да иритира то непрестано понављање догађаја и призора. Пожелела је да искочи из своје коже и започне нови живот, ако је то икако могуће у њеним годинама. Све јој се смучило. Опет су се појавиле оне две особе крај њеног прозора. Једна је покуцала, друга је махала доле и покушавала да дозове некога. Доле је било пуно људи, сви су некуда јурили. Олив је отворила прозор.
    „Госпођице Бакстер, мораћемо да поновимо ову сцену још једном, али од тренутка кад долазите до прозора. Режисер је јако задовољан, али због крана и тих снимака из ваздуха јако је битно да имамо један континуитет. Емили ће Вам поново поправити шминку. Иначе, заменили смо каскадера који глуми проститутку. Овај се баш гадно повредио и…“, објашњавала је асистенткиња режије, док је нешто записивала у картон који је држала.

      Луиз Бакстер је већ утрнула слушајући све те истоветне информације. 
Цела екипа је већ била спремна за следећу клапу. Доле на улици је све било беспрекорно рашчишћено и на своме месту, баш онако како је и било пре него што се десила сва та гунгула. Друга девојка, Емили, која је стајала крај асистенткиње, држала је у руци четкицу и нешто шминке како би додала мало сенке на лице Луиз Бекстор. Један од момака из екипе је ушао унутра и искључио онај филм, баш код сцене кад полиција извлачи утопљеницу из оног језерцета господина Бентлија. Била је то Керол. Док су јој поправљали шминку, Луиз Бакстер се сетила те улоге коју је одиграла пре више од двадесет година. И сада, доста старија, завидела је себи млађој. Тај стари филм јој је донео славу и успон у каријери. Сада је добијала само улоге карактерних ликова. Јурећи за каријером, остала је сама ускачући у животе других. Живот који је водила Олив Кранц био јој је доста близак. Обе су биле усамљене, само што је Олив све то имала па изгубила на неки начин, а она, Луиз, није се ни трудила да то стекне. Знала је да ће цело снимање проћи у фрустрацијама оног тренутка кад је прихватила да буде Олив Кранц, али је Луиз пре свега била храбра.
    Након што се све вратило у нормалу, Олив је поново села у фотељу. Укључила је телевизор и онај скривени DVD плејер у коме је био диск са њеним филмом и још неким програмима, као симулација промене ТВ канала. После неколико тренутака, доле на улици, тј. на сету, зачула се шкрипа кочница.




 

Аутор: 
Дарко Димитријевић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број:
Darko
Слика корисника Darko's
User offline. Last seen 13 years 46 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 07/05/2010
o ovoj priči...
ova priča se dešava milionima starijih osoba i to svakako jeste za žaljenje. da, i njima se sve tako vrti u krug, a smisao ove priče nije da zbunjuje čoveka (čitaoca), već da čitalac može bolje da razume ljude sa takvim problemom. postoji razlog zašto se sve ponavlja, a kada se pročita kraj, onda je sve jasno. upravo taj problem, prikazan je kroz portret jedne vremešne glumice, koja snima jednu te istu scenu u filmu čitav dan, i onda sve to počinje da liči na Deja Vu što jeste i naslov priče. poremećaj pamćenja, tj. Alchajmerova bolest je prvi utisak koji se stiče o glavnom liku kada počnemo da čitamo ovu priču. a onaj drugi komentar gde piše da je "žalosno, prazno, bez pouke, loša ideja, još gore obrađena..." mogu samo da dodam da je meni žao ovako jednostavnu temu neko nije razumeo. što se tiče pouke, mislim da je ima. svi mi jednom ostarimo, i sve nas to možda čeka. siguran sam da se ovde može izvući još neka pouka. Darko Dimitrijević, autor priče :D
micifor
Слика корисника micifor's
User offline. Last seen 11 years 48 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 06/11/2009
ajd sad
ne razumem smisao ove price.Sve se vrti u krug i samo jos vise zabunjuje coveka.Ako se ova prica nekom stvarno desava ,zalim ga.
uvek moze bolje>>>>XDDD>>>>
fvision
Слика корисника fvision's
User offline. Last seen 12 years 1 недеље ago. Није присутан
Придружио се: 28/08/2009
o ovoj priči
žalosno, prazno, bez pouke, loša ideja, još gore obrađena
mRmK