3320 25. 9. 2015.
Свака слика има причу
ДЕЧАК
Историја медицине препуна је занимљивих прича. У овој главну улогу има једна слика
еч „надахнуће” постоји, у то нема сумње. А да ли она означава нешто стварно или је само производ људске уобразиље? Е, на то питање је много теже одговорити. И док су неки сигурни да је она неопходан састојак сваког стваралачког рада, други не верују у њено постојање. Истина је, вероватно, негде између ове две крајности.Ма којој била ближе, није тешко сетити се случајева у којима је подстицај за стваралачки чин (а надахнуће јесте и то) био нешто објективно, постојеће, опипљиво, што је дошло споља, из ствараочевог окружења. И, готово увек, прва је помисао да надахнуће или инспирација и уметник траже једно друго.
Али она не бежи ни од научника – позната је и омиљена прича о јабуци која је пала са дрвета и надахнула Исака Њутна да осмисли теорију гравитације. Енглески педијатар Хари Ејнџелман своју „јабуку” нашао је у Верони, у Музеју Кастелвекио.
Сусрет
Хари Ејнџелман родио се 13. августа 1915. године у Биркенхеду, градићу на западној обали Енглеске. Медицинско образовање стекао је у Ливерпулу. Као војни лекар, за време Другог светског рата службовао је у Индији. Једна од његових дужности у далекој британској колонији била је да се стара о италијанским ратним заробљеницима. Помажући им, научио је италијански језик и заволео културу те земље. У домовину се вратио 1946. године. Посао је нашао у болници у Ворингтону, недалеко од родног града.
Његова љубав према Италији никада није пресахла. Наставио је да усавршава знање италијанског језика, похађао је курсеве у Милану и Ђенови, и током каријере превео је неколико књига из области медицине с италијанског на енглески језик. Једном приликом, шездесетих година прошлог века, док је био на одмору у Италији, захваљујући случају али и сопственом надахнућу, начинио је пресудан корак у раду по којем ће остати упамћен.
У писму написаном много година касније, 1991, стари лекар присетио се судбоносне посете музеју и онога што јој је претходило:
„Историја медицине препуна је занимљивих приповести о откривањима болести. Прича о Ејнџелмановом синдрому једна је од њих. Случај је хтео да пре готово тридесет година, у Енглеској, на дечје одељење болнице у којој сам радио, буде примљено, и то у различито време, троје деце са тешкоћама у развоју. Они нису имали исте сметње и, иако се на први поглед чинило да су изазване различитим чиниоцима, осећао сам да постоји заједнички узрок њихове болести.
Дијагноза је била само клиничка јер, упркос техничким истраживањима која су данас умногоме побољшана, нисам био у стању да изведем научни доказ да је све троје деце имало исти недостатак. Због тога сам оклевао да пишем о њима и своје мишљење објавим у медицинским часописима. Међутим, на одмору у Италији догодило се да у Верони, у Музеју Кастелвекио, видим слику 'Дечак са цртежом'.”
Насмејано, али и необично лице насликаног дечака подсетило је лекара на изглед његових пацијената. То га је подстакло да напише текст о троје деце, који је назвао „Деца лутке”, и одважи се да га објави.
„Деца лутке”, записао је, „није био назив који се свидео свим родитељима, али је помогао да троје малих пацијента буде сврстано у једну групу.” Ејнџелманов чланак објављен је 1965. године, а после почетног занимања лежао је заборављен скоро до раних осамдесетих, када је у Сједињеним Америчким Државама и у неколико европских земаља писано о сличним случајевима. Тада је и генетски поремећај који је Ејнџелман први описао назван по њему – Ејнџелманов синдром (код нас се често може наћи и термин Ангелманов синдром).
Хари Ејнџелман радио је до 1976. године. Поживео је још две деценије, до 8. августа 1996. године.
Надахнуће
Ђовани Франческо Карото, чије дело је подстакло Ејнџелманов рад, родио се у Верони, око 1480. године. И он и његов млађи брат Ђовани Батиста били су сликари. Данас је Ђовани Франческо познат углавном по томе што је, највероватније, био први учитељ славног Паола Каљарија званог Веронезе.
Забележено је да је боравио у Милану. Могуће је да се, као младић од осамнаест или деветнасет година, срео с Леонардом да Винчијем. Али, чак и ако није упознао ренесансног генија, нема сумње у то да је видео његове радове и да је, проучавајући их, усавршио своју сликарску вештину.
Ђовани Франческо Карото био је водећи сликар своје генерације у Верони. О њему је писао и Ђорђо Вазари у своме делу „Животи славних сликара, вајара и архитеката”. Умро је дубоко загазивши у осму деценију живота.
МУЗЕЈ У СТАРОЈ ТРВЂАВИ
Музеј Кастелвекио име дугује грађевини у којој се налази – Кастелвекио значи стара тврђава. Подигнута између 1354. и 1356. године, утврда смештена на обали реке Адиђе постала је музеј 1920. године. Од тада је више пута обнављана. Данас је Кастелвекио лепо уређен мали музеј у којем су и зидови – експонати. У њему могу да се виде дела Јакопа и Ђованија Белинија, Андрее Мантење, Паола Веронезеа, Јакопа Тинторета, Ђованија Батисте и Доменика Тијепола, Бернарда Строција… И, најимпресивније – Коњичка статуа Кана Гранде дела Скала, старија и од старе тврђаве, дело уметника чије име није остало забележено. Али, то је нека друга прича…
...............................................................................................................................
Каротови радови чувају се у париском Лувру, у Ермитажу у Санкт Петербургу, у Галерији Уфици у Фиренци, у музејима у Милану, Дрездену, Будимпешти… И у Музеју Кастелвекио у Верони.Слика названа „Дечак са цртежом” необична је због своје теме. Прикази деце у свакодневним околностима нису биле уобичајене у време њеног настанка, а ни дуго после тога.
Поставља се питање да ли је риђокоси дечак са слике заиста имао Ејнџелманов синдром. Немогуће је са безрезервном сигурношћу тврдити било шта, али, посредно закључујући на основу познатог о ренесансном добу и улози сликарства у њему, то је мало вероватно.
Иако на први поглед изгледа да дечак с поносом показује свој цртеж ономе ко је застао пред сликом и посматра је, чини се да постоји несклад између узраста дечака и дечјег цртежа у његовој руци. И баш због тога можда је и најприхватљивија претпоставка да малена слика приказује старијег дечака који је узео цртеж млађем и чика га одбијајући да му рад врати.
Веома занимљив детаљ на цртежу који дечак држи постао је добро видљив тек недавно, након темељне рестаурације слике. То је око из профила које се види испод руке нацртаног човечуљка. Вешто изведено, оно свакако није дечји рад, и сведочи да насликани цртеж вероватно има два аутора.
Ако је „Дечак са цртежом” имао неко алегоријско значење, оно се током скоро пола миленијума постојања слике изгубило. Због тога, лепоте и необичности слике, трагати за причом која се иза ње крије – надахњујуће је за маштање.
* * *
Стваралаштво Ђованија Франческа Карота уметност је и оплемењује. Рад Харија Ејнџелмана омогућио је да се помогне многој деци. У Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији, Мексику, Холандији, Белгији, Норвешкој, Шведској, Финској, Шпанији, Италији, Швајцарској, Чешкој… постоје фондације и удружења који пружају подршку и помажу оболелој деци и њиховим родитељима, финансирају истраживања и теже коначном циљу – проналажењу лека. Питање је да ли би све било тако да Хари Ејнџелман није ушао у Музеј Кастелвекио. Због тога је „Дечак са цртежом” слика која оплемењује на посебан начин.
Репродукцију слике
„Дечак са цртежом¨
уступио је Музеј Кастелвекио
(фотографисао Умберто Томба)
Аутор:
Владимир Ранковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
