3320 25. 9. 2015.
Сред пушака, бајонета…
ДАРИНКА И ЏОН,
У рату увек највише страдају деца. Каква је била судбина најмлађих спасених са згаришта у Србији 1915. године?
ладеновац, почетак октобра 1915. године. Офанзива је увелико у току. Река избеглица из Београда загушила је шумадијску варошицу. Међу њима је и гомила деце, чији су родитељи изгинули у аустријском артиљеријском нападу који је претходио пешадијском. Децу су доводили војници који су их налазили успут, у рушевинама. Није било мало случајева да нађу дете поред мртве мајке, а било је и оних који су се загубили. Сви су стизали у Команду, где се направио општи нере. Децу су смештали по кућама, где год су могли, све док војска није почела да одступа и са фронтова у близини града. Наређена је евакуација. Док је командант смишљао куд ће и шта с толиком децом, у собу је усред ноћи банула нека жена. Личила је на све осим на преплашену избеглицу. Носила је америчку униформу и српску шајкачу, и с врата почела да галами. Кад је командант некако дошао себи, схватио је да су његове муке готове, бар део њих. Та жена, Даринка Грујић Радовић, тражила је децу! У Скопљу је чула да се у Младеновцу налази много деце, па је организовала долазак пуног вагона хране, а ту је био и још један празан вагон, за превоз. Убрзо су се растрчали по вароши, да сакупе децу. Командант је организовао да се два вагона с малим избеглицама припоје болничком возу, и то је била последња композиција која је напустила Младеновац. Није се сетио чак ни да пита како то да та Американка одлично говори српски, чак и псује, као да је рођена усред Шумадије. Ко је она, шта је?
До Њујорка и натраг
Почетком 20. века, у САД се нашао и приличан број Срба. Махом исељеници с територије Аустроугарске, одушевљено су пратили ратове Србије за ослобођење, а на почетку Првог светског рата, после усвајања Нишке декларације, којом је потврђено да се Србија бори за ослобођење свих Словена испод аустроугарског јарма, брзо организују сакупљање помоћи. На челу ових организација био је Михаило Пупин. Већ у првом месецу рата за Солун одлазе први добровољци и лекарске мисије. Ни жене не заостају, поготово организација „Српска жена у Америци”, из Њујорка.
Председница друштва, Даринка Грујић, организује добротоворне забаве, на којима се сакупљају новац и помоћ. Једну такву забаву походио је и Џон Фротингем, амерички индустријалац. Он је одраније, преко неких Чеха, познавао замисао свесловенства, а много је знао и о Србији, њеној улози словенског Пијемонта. Испоставиће се да је сусрет на тој забави био судбински, колико за Фротингема и Грујићку, још више за многе српске сирочиће. Даринки је рекао да дође код њега у кабинет за неколико дана. Она га је послушала, а највише шта је очекивала било је неколико десетина, могуће и стотинак долара, колико су обичавали да дају амерички индустријалци. Зато је мало недостајало да се онесвести када јој је Фротингем дао чек на 10.000 долара, уз извињење што није више, али и уз обећање да ће бити још, и од њега и од његових рођака. Напоменуо јој је да жели и да поклони једну малу болницу, али да је најбоље да она, будући да је Српкиња, директно оде на терен и види шта је најпотребније. Другим речима, да буде његов изасланик и главни саветник. Она га је упутила на угледног научника Михаила Пупина који ће, рекла је, још боље од ње знати потребе Србије. То је било крајем октобра, а већ крајем новембра 1914. године лађа с болницом и особљем кренула је из Њујорка за Солун. Даринка није била на тој лађи, али је и даље организовала прикупљање помоћи.
Дом за сирочад
Очекивали су извештај из Солуна, али дуго није било ничега, осим једне разгледнице да је товар искрцан. Није било друге него да Даринка лично оде у Солун и види где је запело. Када је стигла, председник Српског црвеног крста, ђенерал др Суботић рекао јој је да је болница стигла, али да још лежи упакована у магацину, због неке бирократске грешке. Наоружана Фротингемовим пуномоћјем, Даринка је јурцала од једног до другог чиновника, све док јој, чак и уз подмићивање, није успело да болницу подели на два дела и пошаље тамо где је најпотребнија. Један део у Ђевђелију, други у Скопље.
Одатле је наставила за Србију, да још подробније испита стање. У Београду се упознала с доктором Рајном, шефом америчке мисије. Он јој је предложио да заједно прођу кроз пределе којима је недавно протутњала аустроугарска војска. Видела је последице свих зверстава о којима је писао и швајцарски лекар Арчибалд Рајс, спаљена села, искасапљене цивиле. Тада јој је синуло да су у овом рату деца највише угрожена, пошто о рањеним војницима брине санитет, а о деци која су остала без родитеља углавном нико.
Убрзо се вратила у САД и поднела извештај. Предложила је да се оснују домови за ратну сирочад. Џон Фротингем био је одушевљен идејом, а убрзо је организована и свечаност на којој су му додељена српска одликовања, послата од краља. На свечаности је сакупљено још неколико вагона помоћи. Њујоршки трговац текстилом Кларк, одушевљен подухватом, лично је донео два камиона ћебади, иако до тада уопште није правио разлику између Србије и Сибира. Већ 26. августа 1915. године Даринка Грујић се по други пут укрцала на лађу за Солун, сада као управница „Дома ратне сирочади Џона Фротингема”. Отуд у Младеновцу, оне ноћи када је почело повлачење с почетка ове приче.
Како је исељен конзул
На путу за Скопље воз са рањеницима и децом напали су Бугари. Иако још нису објавили рат, један пук преобучен у српске униформе прешао је границу и припуцао на воз. На сву срећу, Даринка и две Американке које су дошле с њом као испомоћ децу су одмах полегле по поду вагона, заклониле неким сандуцима, па су безбедни стигли до Скопља. Ту се проносе вести да ће Бугари сваког часа да упадну у град, опет хаос, опет евакуација, а Даринка добија савет у команди да крене за Митровицу, па да онда види куда даље. Нико није могао да им јемчи безбедност, пошто заштита деце још није била унета ни у једну конвенцију. У Митровици јој говоре да никако не креће с децом преко Албаније, то не би издржала. На једвите јаде успевају да се утрпају у неку коморџијску колону, и тако до Битоља. Уз пут, стижу и нови штићеници и сви заједно настављају ка Ђевђелији. Тек ту је „Дом Џона Фротингема” стварно организован, као једина невојничка установа која може да пружи помоћ. Сместили су се у неку школу, а деца су непрестано стизала. У Ђевђелији је дом остао неколико недеља. Непријатељ се приближио и наређено је да се повуку у Грчку. Опроштај је био дирљив, деца обучена у америчке извиђачке униформе, свако је на глави имао шајкачу, а у руци тробојку, симболе поробљене отаџбине. Било их је осамдесет и четворо.
У Солуну их је дочекао град препун избеглица, а у конзулату су јој рекли да чека. Згађена чиновницима који се понашају као да се ништа не дешава, отишла је спрат изнад, провалила у конзулов стан, испразнила га и сместила децу. Конзул јој је касније чак честитао на томе. Потом је у кругу руске болнице нашла место за шаторе донете из САД. Ту је никао привремени дечји дом. Даринка и њене помоћнице наставиле су да траже било какву помоћ около, дешавало се да не трену по неколико дана, а једном су ножевима морали да им скидају чизме с отеклих ногу. Војници су и даље доводили децу, најчешће уз реченицу: „Ти, па Бог!”
Чврсти загрљаји у Ници
Убрзо се и Солун нашао на мети немачких авиона. Једна бомба пала је међу шаторе. На сву срећу, нико није био повређен. Даринка одлази у Атину, где јој саветник посланства Јован Дучић саветује да под хитно пакује дом и пређе на југ. Бродом долазе до Пиреја, где им је приређен величанствен дочек. Смештали су их по вилама, почела је да ради и основна школа. Мама Грујић, јер тако су сви почели да је зову, чак је нашла времена да напише два извештаја Фротингему. Извештаји су изашли и у америчкој штампи. У његовом одговору стајало је да се у тамо спрема „Савезнички базар”, на коме ће све земље које ратују против Немачке изложити своје рукотворине.
Мама Грујић се досетила и, уместо рукотворина, на брод за Америку спаковала децу. Седморо њих, у ношњама. Иако нису били најављени, на базару су изазвали одушевљење. Одушевљен је био и Фротингем, који је долазак Маме Грујић искористио за саветовање око даљег рада дома. Тражио је да све настави како је почела, а једино је дом променио име у „Српско-американски дечји дом”. Обећао је наставак помоћи, бар од породице Фротингем. Мама Грујић вратила се у Солун, с новим товаром хране и одела од седам вагона.
После доласка Савезника у Грчку и организовања Солунског фронта, Мами Грујић наложено је да дом пребаци на безбедније место. Тек по укрцавању на бродове, сазнали су да иду у Француску. Тај податак чуван је као тајна, у страху од немачких шпијуна који би известили подморнице, а ове напале конвој бродова. Током пловидбе, одушевљен што превози неког другог осим рањених војника, капетан је пуштао децу да вршљају по броду, где год им падне на памет. Средином децембра 1916. године нашли су се пред Тулоном. Опет је уследио топао дочек, будући да су сви тамошњи листови пренели да стижу деца мученици. Нашло се ту и много српских војника који су били на лечењу. Било је дирљиво гледати ове људе очеличене ватром, који нису много марили за смрт, на чијим грудима су сијале Обилића медаље, како плачу док грле непознату децу. Децу својих изгинулих другова.
Мама Грујић се опет растрчала да нађе смештај. Тек у Ници им је у очи упала зграда с парком на којој је писало „Хотел Алхамбра”. Хотел је деловао празно, а дочекао их је власник који је рекао да је све спремно за децу. Зачуђена, Мама Грујић се питала да човек није мало шенуо, пошто ни она није знала да долазе у Француску. После су јој објаснили да је власник хотела то сазнао дан раније. Децу су потрпали у аутомобиле и из ратне луке Тулона одвезли у „Алхамбру”. Сместили су их припадници високог друштва Нице који су плаћали све трошкове.
Тенис испод граната
Дом је почео нормално да ради. Материјалних средстава није недостајало, будући да је Фротингем редовно слао новац, а ту је било и доста Американаца на одмору. Сада се као највећа невоља поставило питање како васпитати децу а да не забораве ко су и шта су, одакле су. Организоване су прославе Светог Саве, дочек инвалида које су деца служила. Свечано је прослављена и Врбица, а нова одела деца су добила од дародаваца из Париза. Поворци се прикључила цела Ница. Почетком априла 1917. године и САД улазе у рат. Мама Грујић у име деце шаље телеграм председнику Вудроу Вилсону. Он одговара истог дана, и у том телеграму се види да је упознат с радом дома. Други телеграм донео је још више радости. Џон Фротингем јављао је да долази у Европу, на позив српске владе, и да ће обићи дом у Ници.
Кад је коначно стигао, сусрет је био врло дирљив. Очекивао је да затекне дом ограђен зидом, попут касарне, како већ умеју да изгледају сиротишта. Уместо тога, дочекала су га радосна деца, смештена у нечему што више наликује дворцу него затвору. Сестри Елизабети Фротингем је писао да је одушевљен, да се томе није надао, да се види колико је љубави уложено. Отказао је пут по Европи, само да би остао са сирочићима.
Мама Грујић ускоро је добила депешу да се у Солуну налази још педесеторо деце. Заједно са Фротингемом спремала се на пут, међутим, неки наш чиновник одбио је да му изда визу. Она је била саблажњена, претила је да ће да се обрати лично Николи Пашићу, председнику владе који је тада био у Француској. После интервенције виза је одобрена.
Фротингем је одлучио да остане у Битољу, као шеф мисије. Стигао је половином јануара 1918. године, у конвоју возила којима је пребачена храна. Одмах је организовао поделу, прво суве хране, а убрзо је постављена и пољска кухиња. Џон је добио тумача и помагача, касније познатог новинара Обрада Симића. Овај не само да је био тумач, већ је од команданта добио наређење да госта боље чува него самог себе. Није Американцу требала дадиља, али је помоћ била више него добродошла, поготово око спорова са администрацијом. А било их је. Једном је чак морао да у неке документе упише да је отац двеста тридесеторо деце. И ништа није слагао. Брзо је постао омиљен, па је било вечера по рововима, док около падају бугарске гранате. Чак је направио терен за тенис који су Аустријанци са својих положаја брзо видели и топовском ватром претворили у преорану њиву.
Ту је дочекао и почетак пробоја Солунског фронта. Одмах је кренуо за српском војском и без престанка организовао прихват рањеника и страдалника. Због испољене храбрости, војвода Живојин Мишић, начелник Генералштаба, одликовао га је Карађорђевом звездом. У ослобођеним градовима пружао је сваковрсну помоћ, све до набавке машина за шивење за занатску школу у Нишу, пошто су старе машине Бугари однели.
Повратак кући
Вест о пробоју фронта дочекана је с радошћу и у дому у Мантону, код Нице. Мама Грујић приредила је свечаност. Почела је припреме за одлазак деце, али се поставило питање где у порушеном Београду наћи зграду за дом. У отаџбину су се вратили бродом преко Дубровника, па одатле у Земун. У Београду су деца привремено смештена у бараке у кругу Војне болнице. Убрзо се Мама Грујић досетила оних шатора које је стално вукла са собом, па је у Кошутњаку направила прави дечји град. Тада је почела и делимична демобилизација. Преживели војници долазили су по децу, па их је сваким даном било све мање. На крају, остало их је свега двадесетак. Бивало је и потресних призора, родитељ дође и препозна дете које се уплаши непознатог, па се Мами Грујић обеси о сукњу. Тада су имали обичај да онај ко је дошао проведе неколико дана у дому, док се дете не навикне. Убрзо је у престоницу стигао и Фротингем. Време које није проводио у јурцању за зградом дома проводио је с децом у кампу. Ништа му није било страно, од мењања пелена најмлађима до учења са старијима. У Београду нису имали среће са зградама које су или биле порушене или заузете. Кад су почели да губе наду, појавио се предлог да оду у унутрашњост. У Сремској Каменици нашли су напуштен дворац грофа Карачоњија. Гроф је остао у Мађарској, а у дворцу је била војска. После малог сређивања, у дворац је усељено 185 деце. У међувремену су из Француске стигли старији, који су тамо били на школовању, па се дошло до тог броја. То су били углавном они који су остали без икога.
Џон Фротингем се по завршетку тог посла демобилисао. Отишао је прво у Париз, затим у САД. Деца су свом добротвору приредила незабораван испраћај. Присуствовале су и многе угледне личности, па и престолонаследник Александар. Том приликом одликован је Орденом белог орла с мачевима. По повратку у Америку Џон није заборавио своје питомце. Дописивао се са њима, није престајао да финансира што дом, што питомце по завршеној школи. Чак је повео битку за спас дома, када се волшебно појавио неки наследник грофова у петом колену. Тужба је одбијена, а велику помоћ му је у том послу пружила и супруга, Јелена Лозанић, кћи чувеног хемичара Симе. Колика је била љубав према српској деци казује чињеница да су на медени месец из САД дошли у дом, са све кумовима и родитељима.
* * *
Дом је постојао све до 1933. године, када је завршено школовање последње групе сирочади. Још пре тога претворио се у Домаћичку школу, опет о трошку Фротингема. Да ли од туге за својом децом, тек, Џон Фротингем је умро недуго затим, 20. новембра 1935. године, у Бијарицу у Француској. Тамо је и сахрањен, а гроб су редовно походиле делегације бивших домаца. То је било најмање што су могли
да учине за свог добротвора.
Мама Грујић остала је у Београду. Последњи подаци о њој појављују се 1954. године. Ако неко од наших читалаца поседује било какав податак шта се са њом збивало после тога, молимо да се јави редакцији.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
