Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Мода за сва времена


ДАМА

     

Прави је изазов носити кринолину, али упркос свим тешкоћама, у њој се припаднице лепшег пола осећају сасвим посебно


ад се девојка спрема за венчање и с будућим супругом договара какву ће светковину приредити, између осталог, треба да одабере и хаљину у којој ће разменити завете. Последњих година поједине даме одлучују се за венчаницу у којој ће се осећати као принцезе. Кринолина, односно хаљина која подразумева чврст обруч преко кога се спушта подсукња, а потом горњи слој чипке или неког другог финог материјала, све је чешћи избор.

                                      Проширите улазна врата!

   Дугачке сукње или хаљине сашивене од неколико слојева тканине обележиле су женску моду кроз векове, али тек средином 19. века појавио се „кавез” направљен од лаког и савитљивог челика. Тај метални подупирач израђивао се од међусобно повезаних кругова који су се, почевши од најмањег ближе струку, све више ширили да би онај последњи некад имао обим од чак сто осамдесет центиметара.
   И пре 19. века жене су носиле кринолине, али кројачи су имали тешкоћа да израде чврсту основу преко које ће моћи да рашире неколико слојева материјала. Зато се за жене правила пригодна одећа која је имала неколико подсукњи или укрућених, односно уштирканих жипона или се „разапињала“”на костур од уплетене коњске длаке, кости, понекад и од савитљивог прућа. Међутим, тек су обручи од челика дозволили модним креаторима да пусте машти на вољу и женама понуде најраскошнију одећу.
   Занимљиво је да су у почетку те нове кринолине прихватиле припаднице нижих и средњих слојева, али су се тој новој моди извесно време одупирале даме из високог друштва. Чудно кад се има на уму колико је тешкоћа представљало кретати се, превозити, а највише радити тако обучен. Јер, иако су запослене жене бирале кринолине са знатно мањим бројем обруча и не тако широким при дну, свеједно је та врста одеће знатно спутавала власницу.
   У недељном часопису „Панч”, основаном 1841. године, познатом по бритком енглеском хумору, жене у кринолинама извргаване су подсмеху. У тако широкој одећи, пре свега, није било лако проћи кроз врата, био је прави подвиг ући у превоз и, ако се затекне још неколико жена у кринолинама, мимоићи се с њима, а пословати у њима тек је била истинска главобоља.



   Зато и јесте чудно што су најбогатије жене последње прихватиле ту нову моду, јер је кринолина била као смишљена за некога ко може да се посвети ленчарењу, изласцима и да око себе увек има некога на располагању ко ће прискочити у помоћ.

                                        Удварање или викање?

   Наравно, једном кад су схватиле да их те вишеслојне хаљине разапете на челичном кавезу чине недодирљивим и посебним, даме су здушно прихватиле модни диктат. Било је то време великих балова и раскошних пријема, када се од жене углавном очекивало да буде као нека драгоцена слика. Можда то јесте пријало удатим дамама, али шта су радиле девојке? Иако су удварачи знали да не смеју да прекораче границу лепог понашања и никако да претерају с удварањем, био је прави подвиг прићи некој младој жени. Огромна сукња или хаљина, широка близу два метра, заиста је представљала природну препреку коју, чак и неко ко је хтео, није успевао да савлада.
   Може само да се замисли како је изгледало кад, на пример, неки просац добије дозволу да се приближи младој дами с намером да јој, што тише, саопшти нежне речи. Како то да постигне кад га је од девојке удаљавао челични кавез.



   Жена је у кринолини била као на некој врсти пиједестала, недодирљива и далека, у правом смислу те речи.
   Осим честих подсмевања у хумористичким магазинима попут „Панча”, кринолине су биле тема о којој се расправљало и у другим новинама. Поборници веће слободе за жене оптуживали су модне креаторе да су жену намерно „ставили у кавез” и тако јој додатно везали руке. Како било ко може добро да се осећа ако носи гомилу челика на себи, ма како он био лак, и преко тога још метре и метре материјала?

                                               Сукња падобран

   Жена у кринолини морала је да пази и на личну безбедност. Иако је та челична конструкција била направљена од савитљивог метала, било је истинско умеће сести у таквој одећи. Била је неопходна нека врста обуке и вежбе да се, у тренутку кад припадница нежнијег пола пожели да се спусти на столицу, пажљиво одигне обруче и некако се смести, а да јој при томе метални кругови не одлете увис и можда је повреде.
Било је тешко и корачати улицом, поготово ако изненада дуне ветар и подигне сукњу. Онда би се указале ноге жене, што се сматрало недопустивим и нечувеним. Због тога су оне, за сваки случај, морале да се обезбеде посебним доњим вешом, односно дугачким гаћама гумом или траком увезаним око чланака. Ако би се већ догодило да се укаже оно што није смело да се види, присутни би угледали комад финог и чипком опточеног доњег веша.
   А опасности? И о томе се говорило и писало. У појединим новинским текстовима извештавало се о страдању неких дама само зато што су имале ту несрећу да буду у кринолинама. Месне новине у Ливерпулу 1858. године писале су о племкињи Луси Бриџмен и њеној сестри. Кад је Луси видела да се, од жара из камина, хаљина њене сестре запалила, покушала је да јој притекне у помоћ, али и њена одећа је букнула. Док су стигли ватрогасци, било је сувише касно, обе су се угушиле од густог дима.
   Неке приче имале су срећан крај. Извесна Сара Ен Хенли из Бристола 1885. године покушала је да изврши самоубиство скочивши с моста високог седамдесет пет метара. Кринолина јој је послужила као нека врста падобрана, те се меко спустила на воду и преживела скок. Без обзира на то што ова прича није сасвим поуздана, наставила је да се препричава и остала забележена у повести о кринолинама.
   Кринолине с челичним подупирачима носиле су се неколико деценија и крајем 19. века почеле да губе на омиљености. Нова мода налагала је нову врсту женске одеће: још извесно време сукње и хаљине подупирала је челична конструкција, али више није имала кругове, већ се правила тако да је спреда била равна, а позади одигнута од тела, самим тим преко ње је тканина падала тако што је стварала широке наборе у продужетку леђа.
   Забележено је да је на врхунцу популарности само у фабрици у енглеском граду Шефилду недељно израђивано пола милиона челичних обруча.
   Данашње кринолине праве се углавном с обручима од пластике или неких других лаких материјала састављених од знатно мањег броја кругова и мањег обима. Свеједно, девојке које сведоче како су се осећале у тим хаљинама за принцезе тврде да им није баш било лако да се у њима крећу, сместе у аутомобил, још мање да играју, посебно уз „музику на струју”. Међутим, додају, вредело је.



Аутор: 
Весна Софреновић
број: