3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
ДА ТИ
ада се осврнем, видим бре само муку. И рад... Нешто се мислим, ко ли је мој и кад Богу згрешио па да све то ја морам да отплаћујем?
Сећам се, мали сам био, после школе узмем парче 'леба и трч' за кравама. Мислиш да ме је пит'о ко игра ли ми се фузбала?
Гледам, остала деца јуре за лоптом, а ја књигу у шаке, па једним оком читај, а другим све за оним несрећном Цветком, да не „окрене” преко међе, у комшијско (а јес' био бик – за сајамску медаљу).
И тако... сваки боговетни дан.
Једино је зими бивало лакше мало. Пре школе, мајка ме пошаље у шталу да положим сено, ја све то обавим, а 'ладно, знаш како је кад се зими из топле постеље устане, па онако још неумивен, трчи’ да не закасним. Јер, строг био учитељ, није волео да се касни.
И тако... година за годином.
ајка, слабог здравља била, рано је отишла мученица. Бог да јој душу прости, слику сам њену им’о с оцем, што су га Немци убили. Ја тад нисам им’о ни пет година, лика му се к'о кроз маглу сећам. И мараму њену сам им'о. К'о да је сад видим како о кецељу брише руке, па под браду везује мараму. И зове...После, кад сам ојач'о, у војску је она мене испратила. Није лоше било у војсци. Другове сам тамо стек'о, цео живот смо се пазили. Ево, и дан данас понеко писмо добијем, ал' све мање. Одлазе... један по један. А и ја... све теже читам.
Кад сам се врн'о из армије, седнем ја са својом најом (тако сам мајку звао), па јој кажем:
„Чуо сам најо, у армији... причају људи... иду да раде у Немачку. Кажу да Немци добро плаћају... боље него наши...”
А она ће мени:
„Немој сине, ако Бога знаш, па Немци су ти оца убили!”
„Ма, нису то исти Немци најо...”, кажем јој ја, „ови су други Немци...”
Тако пођем ја у земљу Немачку. Коп'о сам... није лако било, ал' су ме и плаћали.
осле пар година, вратим се оданде, па наја и ја шталу озидамо. Да знаш само, како се мученица радовала...После сам се и оженио. Нисам свадбу правио, само онако... тек што је година прошла од како је наја умрла. Да има ко да ми помогне...
И ево, хвала Богу, баба и ја смо децу изродили... унуке добили. И све смо некак'е играчке њи'ове чували. У једну собу... они кад лети дођу, па то забораве, а баба и деда чувају... да се дечица обрадују, кад догодине опет дођу.
Све смо се надали, остаће некада дуже, на јесен, који дан макар (па није школа зец, неће да побегне, не знају они у школи какав је септембар код нас на селу, кад све орумени), ал' нису могли дуже...
А ти сад, сине мој, питаш ме како сам?
Па шта да ти кажем кад и сам видиш...
ве је вода понела. Ни шаку земље нам није оставила, да имају где бабу и мене да са'ране. Голи камен је ост'о тамо где су нам воћњак и њива били. Док сам глед'о како кућу носи, к'о чун да је, и сву ону муку што смо стицали, дошло ми сине да се и ја пустим, па нек и мене однесе... ал' погледам бабу, плаче и преклиње да је саму не остављам.Ја већ загазио у воду, ма мало је фалило да се пустим, па нек' ме носи где и сву ону муку...
Чујем, вода хучи и ваља, мучу говеда, као да је судњи дан почео, дави се сво благо у штали, а ја к'о да нисам при себи, у глави ми само оне играчке дечије, она једина најина слика што ми је остала и она њена марама...
Ма мало је фалило сине, кад ти кажем... да се деда пусти, ал' видим пса, батрга се, закачио за нешто. Пливао према мени несрећник и стао (нестало му снаге, шта ли). Једва му глава из воде вири.
Дофатим ти ја ту неко дрво, пружим, а он уфатио зубима и не пушта. Вичем на њега (после ми жао било)... и зовем... а он сирома' цвили... па опет плива...
Кад сам га извук'о, им'о сам шта и да видим: око ногу, умотала му се она најина марама!
Тад се опсетим сине, да ми то наја с' оног света знак шаље, да морам да останем.
Јер шта би било сине, да се сви пустимо?
Фала Богу, жива глава и чељад на броју...
А видиш ову мараму...
Од свега сине, то ми је једино остало...
Аутор:
М. Н.
Илустровао:
Алекса Гајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
