Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Дворске и друге игре


ЧУДНОВАТА ПОВЕСТ О


    

Обе су биле из кнежевске породице Обреновића. Прва је била тетка другој ванбрачној кћерки из везе своје мајке с течом, по којој је и добила име. Једна је била удата Герман, друга Лаховари

ирљиву причу о близнакињама Јелени и Симони-Симки Јеврема и Томаније Обреновић, забележио је Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији”: Симка је с оцем и мајком живела у родном Шапцу, а Јелку су на рођењу узели стриц Јован и стрина Круна. Једном, када су им Јеврем и Томанија били у гостима, Јелка је „слатку мајку“ молила да спава код стрине и да је се „намилује”. Круну је то расплакало, па је дете вратила родитељима.
    Зна се да су се удале истог дана, 2. марта 1834. године: Јелка за пивара Константина Хадију из Земуна, а Симка за банкара и влашког спахију Јована Германа, једног од браће која су у Београду водили „знамениту трговину под именом Германија”. Венчање је обавио митрополит Петар: Симкин кум био је Алекса Симић, а Јелкин Јован Карамата. На свадби су Шлезингер и његови бандисти заслужили похвалу, а „Земунци много чудили докле је наша банда дотерала у свом художеству”.

                                                 Трбух важнији

    Након удаје Симка је стално у очевом дому, па је млађа сестра Анка често помиње у својим дневничким белешкама. Судећи по тим записима оне се нису баш слагале. Као породична жена, скромна и патријархална, Симка је Анки замерала дружење са „изображеним” људима, поготово са странцима. Није волела да се прави „као да смо ми Бог зна какве”, записала је Анка, не кријући љутњу што је њеној сестри важнији пун трбу’ од разговора са образованима.



    Дневник сведочи и да је Ана била брижна и изузетно нежна када се Симка разболела, нарочито према њеном синчићу Ефрему.
    Симка Обреновић Герман умрла је 28. децембра 1837. године. Анка је тада у свој Дневник записала: „Моје се срце цепало од жалости, кад помислим да сам моју милу Симку на вјеки изгубила и ње се лишила, такви’ истина дан да ми Бог не да никад доживети више”. Сутрадан су „четири часа стајали у цркви, док је митрополит служио опело и лепо слово дао”, а погреб је због „страшног ветра” остављен за поподне. Симка је сахрањена у манастиру Раковица, са десне стране црквених двери. Споменик су јој подигли родитељи и налази се у огради од кованог гвожђа.
    Јован и Симка Герман имали су тројицу синова: Јована, Јеврема и Адама.

                                                     Анкина кћи

    Након сестрине смрти, по свему судећи због деце, Анка Обреновић је почела често да борави у зетовој кући. У љубавну везу са Јованом Германом ступила је после изненадне смрти свога мужа, спахије и темишварског магната Александра Константиновића. Њена писма, која чува Архив Србије, сведоче да је и пре но што је постала удовица са зетом Јовом путовала по Европи и обилазила бање, тражећи лека свом „изгубљеном гласу”. С њим је добила кћерку, којој је из поштовања према сестри дала име Симона-Симка. Девојчицу је родила у Букурешту, највероватније крајем 1858. године.
    Јован Герман, у време изгнанства Обреновића управник имања кнеза Милоша у Влашкој, нудио је Анки брак, али она није пристала. Одбила је и да усвоји дете. Прихватила је само да кћи материјално обезбеди и потом је послала у немачки манастир на васпитавање.
    У октобру 1866. године своју ванбрачну кћерку довела је у Београд, у патријархалну Србију. Др Никола Крстић јој се због те храбрости дивио, а она му се пожалила да јој замерају и државници и обични људи. Да је Симка са мајком заиста живела у Београду сведоче и документи из више фондова Архива Србије. Сачувано је писмо др Карла Пацека, које је 17. децембра 1866. из Београда послао Велимиру Тодоровићу, ванбрачном сину кнеза Михаила и Марије Берхауз. Лекар, који је четрдесет година лечио и верно служио кнежеве Милоша и Михаила, написао је: „Госпођа Анка, Катарина и Симка често за вас питају; дете учи прилежно; здрави су и поздрављају вас”. Др Пацек је Велимиру и 21. децембра 1867. поручио да га „поздрављају г. Анка, Катарина и Симка”, а сачуван је и „благодар” узвраћен 22. јануара 1868. године.
    После топчидерске катастрофе, у којој су убијени Јевремова кћи Анка и Милошев син Михаило, Симка је морала да напусти Србију. До тада је живела у Скопљанској улици, данас Нушићевој, записао је Милан Јовановић-Стојимировић „стари Београђанин”. Појединости о Симки открива и аустроугарски конзул у Србији Бењамин Калај, који ју је 9. маја 1869. посетио у у Бечу, у Малфестовом заводу за васпитање, где је уочи годишњице Анкине смрти отишао да би Катарини донео вести о сестри.

                                             Деран и љубавница

    У јулу 1869. године др Пацек молио је кнежеве питомце Велимира Тодоровића и Живка Радивојевића да му од Симке „хабер” донесу, „ако заиста буду пошли из Хохенхента 6-га Аугуста”. У писму је записао и следеће:
    „Она (ј)е смештена у пансион Malfatti, ко(ј)и ћете лако разабрати где (ј)е. Дакле Симку ми свакако посетите, од мене (ј)е поздравите и кажите јој, да сам од Г. Николе Крстића чуо, да (ј)е ваљана, и да сам читао и (ј)едно писмо од ње на Крстића.”

Букурешт у време кад је Симка Обреновић–Констатиновић–Герман постала госпођа министарка Лаховари

    Томанија Обреновић је потом унуку вратила у Београд. Симка је стасала у лепу девојку, а у њу су се загледала три Томанијина братића – Милан, Михаило и Анта Богићевић. Био је то породични скандал. Невоља се додатно искомпликовала када се у Симку заљубио и Јевремов унук, млади кнез Милан, о чему је Бењамин Калај оставио два податка. У свом „Дневнику” он је 27. октобра 1874. године забележио:
    „Ствари иду јако лоше, може бити да ће и кнеза отерати. Милан је сада у великом пријатељству са Симком и са младим Константиновићем, од којих је потоњи деран, а и прва није боља, можда је сад већ и кнежева љубавница“. Другу дворску интригу записао је 13. децембра, а она гласи: „Кажу још да је кнезу досадила Симка, која му је била драгана, и сада хоће да се упусти са Кољевићком, а Симку хоће да уда за Пироћанца.”
    Из записа Бењамина Калаја чита се да су у љубавним односима била деца рођеног брата и сестре, Јевремовог сина Милоша и кћери Анке! И историчари бележе да је брижљиво прикривана кнежева пустоловина са шеснаестогодишњом ванбрачном кћерком своје тетке Анке. А Милан и Симка били су у четвртом степену сродства, баш као и кнез Михаило и Јекатерина-Катица, Јевремова кћерка необичне лепоте, чија се родоскрвна и несрећна веза завршила смрћу на порођају!
    Тадашњим Београдом шириле су се приче и о Симкиној удаји за Велимира Тодоровића. О томе је др Пацеку 31. јула 1874. писао Антоније Радивојевић: „Дође мени један г-дин да ми јавља од веће господе, да заиста оће Г. Велимир да узме Госпођицу Симку; ја сам одговорио да то није могуће и да се прођу узнемиравати га”.

                                               Удаја за министра

    Да ли због флерта с Миланом Богићевићем, Миланом Обреновићем или Велимиром Тодоровићем или зато што строго васпитана није могла да поднесе интриге и наелектрисану атмосферу, тек, Симка Обреновић напустила је Београд. Отишла је у Румунију, на породични спахилук и убрзо се удала за министра Александра Лаховарија. Питомац кнеза Михаила Живко Радивојевић, 18. јуна 1875. године, разочарано је обавестио др Пацека да је пре неког времена дознао о Симкиној удадби. Написао му је и следеће:
    „Желим јој од Бога сваку срећу, а да ли ће је пак имати? Сумњам, штета добро дете. Нису у Србству могли наћи момка за њу…”.
Убрзо потом, већ 29. јула, др Пацек је из Глајхенберга јавио Радивојевићу да је Симка с мужем отишла „La Paris” и обавестио га о њеној новој породици:
    „Кажу, да је Лаховари разуман, научен, здрав и поштен човек, својства која се редко заједно у Влаху, и још влашком министру налазе. Досад није. Ер их има три брата са чини ми се две сестре, а и родитељи су му још живи. Најпосле, на добром је месту; може да стече, ако није, штоно Власи зову „простул” па и Симка ако има око 43 годишта, па ако будну рачунали, могу лепо живети.”
    Образована, лепа, храбра и својеглава, као и њена мајка, Симка је руку и срце дала човеку кога су звали - „велики Лаховари”. Био је румунски бојар, париски правник, шеф Либерално-конзервативне странке, политичар који је допринео да се 1866. са власти збаци кнез Александар Куза и на румунски престо из немачке кнежевске породице доведе Карол I Хохенцолерн, министар правде који је реформисао кривично судство.
    Симка Лаховари је родила две кћери и сина, а свој пут кроз високо друштво крчила је сама и увек поносно истицала да је Обреновићка.
Милан Јовановић-Стојимировић записао је да је била морална и достојанствена и да је „деценијама бриљирала у високом румунском друштву, увек у првом реду фотеља, увек личност са којом се морало рачунати”. Четрдесет година била је прва дворска дама и покровитељка краљице Јелисавете Румунске, жене краља Карола, чији је књижевни псеудоним био Кармен Силва и која је, када је због тифуса изгубила кћи јединицу, као мецена на двору окупљала музичаре, сликаре и писце.

                                                   Палата и ћоше

    Симка је носила титулу гранде maitresse de la Cour, што значи да је имала водећу улогу у дворским свечаностима и монденском друштву. О њој су мемоаристи и дипломати који су служили у Букурешту, па и амбасадор Думба, исказали највеће дивљење.

         
          Симка, кћи Милошевог брата Јеврема, сахрањена је у порти Манастира Раковица

    Архив Србије чува и доказе да су деца Анке Обреновић Константиновић била у спору због наследства. Није тајна да је Катаринин муж Миливоје Блазнавац настојао да Симку искључи као наследницу, а сачувано је и писмо које казује како се Александар-Шандор Константиновић и његове сестре „намирују“. Антоније Радивојевић написао је Велимиру Тодоровићу 30. марта 1876. године:     „Он и Г-ђа Катарина имали су 2.100 аренде од мошије Градиште и Рубазеште. А баш ономад долази г. Живановић који је намерио да немају процес, но сви троје Катарина, Симка и Шандор по 700 и тако још Симки дали 1.000 и нешто бонова…”.
    Симка је и у Београду имала кућу, подигнуту тамо где је била башта њеног деде у време када је био губернатор. Јевремов конак на Великој пијаци, који је продао „непријатељу свом“ Миши Анастасијевићу а он га одмах срушио и саградио и данас познато Капетан-Мишино здање, ишчилио је из памћења Београђана. Заборављено је и „Томанијино ћоше”, конак у Крунској улици у „којем су се волели Катарина и Михаило”, а Симкина зграда је позната као „Палата Лаховари”. Једно време била је „Управа монопола”, потом део Филозофског факултета (из Кнез Михаилове улице) а сада је Филолошки факултет.
    Симка Обреновић-Константиновић-Герман-Лаховари умрла је од колере, док је 1915. неговала рањенике. Полусестру Катарину, закониту кћи своје мајке Анке, до смрти је материјално помагала.



Аутор: 
Живана Војиновић
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: