3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
ЦУЦЛА ЗА
Јелисавета је и тог дана кренула у уобичајену посету Воци. Кад је стигла у близину ринга с дивљим мачкама, пред кавезом с тигровима није се чуо уобичајени жагор посетилаца
За сваки случај, Јелисавети су забранили да улази у кавез.
оца се нервозно шеткао у заграђеном простору јер је осетио да му, у шта је био сасвим уверен, стиже најближа породица. Додатан немир стварало му је мноштво посетилаца који су се, окупљени у рингу с дивљим мачкама, нагло ућутали. Жагор који је до тада лебдео изнад кавеза и топио се од летње жеге изненада је престао. Јелисавета Бјелић, с кћерком Уном и пријатељем Војом Жанетићем, била је надомак кавеза с тигровима. Пошто је у Београдском зоолошком врту била већ безброј пута и у њему се заиста осећала као код куће, унапред је могла да осети да ли се догађа нешто несвакидашње.
Мртва тишина која је Јелисавету, Уну и Воју дочекала у рингу наговештавала је несрећу. Било је само питање шта се тако страшно догодило кад су људи око кавеза стајали као укопани, у гробном муку.
елисавета Бјелић погледала је у правцу у коме су биле уперене очи свих посетилаца. У кавезу у коме је била смештена бенгалска тигрица, у појилици је видела беживотно тело једног од три младунца како лежи у води. Тигрић није давао знаке живота, свима је било јасно да се беспомоћна животиња удавила. Било је то јасно и Јелисавети, али једино она с тим није могла да се помири. Решена да покуша нешто да предузме, замолила је Уну да брзо донесе кључеве од кавеза. Воја је за то време, као у унапред режираном филму, тигрицу и два преостала младунца успео да приволи да уђу у затворени део кавеза. Чим су ушли у пећину, повукао је решетку и заградио кавез, тигрица је с потомством остала на сигурној удаљености. У том тренутку Уна се вратила и откључала врата, Јелисавета је улетела у ограђени простор, подигла беживотно тело и поново излетела из кавеза.
Иако није била сасвим сигурна да може да поправи наизглед нешто непоправљиво, стежући мртвог тигрића у рукама за почетак је хтела да стигне до прве клупе. Пробијајући се кроз шпалир света који ју је гледао с хиљаду неизговорених питања, села је и младунче прво пресавила преко руке. Из уста тигра изашло је мало воде. Није било друге него да, иако се убрзо шапатом пронео глас да је тигрић страдао пре пола сата, Јелисавета отпочне с оживљавање уста на уста.
оложила је тигрића на леђа, благо му положила руку на стомак и кренула да упумпава ваздух. Одједном јој се јавила слика коју је недуго пре тога случајно видела у једној књизи. Наиме, враћајући се с одмора, Јелисавета Бјелић је по унапред договореном плану с Вуком Бојовићем, управником Врта добре наде, свратила у Љубљану. Требало је да обави нека посла с директором Зоолошког врта у главном граду Словеније. Том приликом нехотично је узела у руке књигу „Прва помоћ код малих животиња”. Случај је хтео да насумице отвори књигу и да овлаш поглед баци баш на цртеже који су показивали како се животињама пружа прва помоћ.Први пут у животу Јелисавета се суочила с тако нечим. Знала је да тигрићу не сме да удува претерану количину ваздуха у плућа, јер би и то могло да буде погубно. Све време држећи руку на стомаку младунца, дисала му је у њушкицу, понављајући захват чинило јој се читаву вечност.
Кад је, тек је то касније сазнала, прошло више од десет минута, под врховима прстију осетио се благ трептај. Тај незнатан покрет у грудном кошу наговестио је да се живот бори да победи смрт. Тигрић је отворио једно око и мало померио шапе. И даље више руковођена унутрашњим гласом који јој је говорио које потезе да вуче, Јелисавета је окренула тигрића, подигла га у ваздух и силовито га клепнула по леђима. Дивље маче избацило је још воде из уста, отворило и друго око и потом се, као неко беспомоћно клупко саткано од мокрих и умрљаних длака, скупило у њеном крилу и почело да дрхти, од хладноће, ужаса, среће што је живо, захвалности.
 |
| Дванаестогодишња Уна игра се с Воцом. |
Све се то догађало у лето 1994. године. И пре него што се збила несрећа, бенгалска тигрица запостављала је Лолу и о њој није водила рачуна као о друга два младунчета. Закон дивљине налаже да мајке више брину о снажнијем потомству, док оне нејаке по рођењу свесно „пуштају низ воду”. Пошто је Лолу спасао човек, она је заувек изгубила биолошку мајку, али је зато добила многочлану породицу „двоножаца” који су наставили да је гаје. Тигрић је одмах пребачен код Вука Бојовића у канцеларију, запослени у Врту морали су у прво време да га хране на цуцлу.
Окружена пажњом и дословно окупана љубављу, Лола је расла као из воде. Убрзо је постала мезимче свих и понашала се као домаћа, а не дивља мачка. Иако је уживала и пуштала да је мазе и запослени и посетиоци Врта, чим би чула Јелисаветин глас, дословно је остављала све и јурила да се поздрави с вољеном Мацом.
Уживала је да се по Врту шетка с Јелисаветом, а ако би ту била још и Уна, било је то право славље. Чим би их изгубила из вида, док је још била мала и око јој није било довољно изоштрено, села би на земљу и драла се на сав глас. И кад је увелико почела да једе месо, најслађе јој је било да се ували у крило и да зграби флашицу с млеком, које је пила у сласт. А кад је поодрасла и претворила се у раскошно лепог тигра, Јелисавета и Уна морале су да седну једна уз другу да би Лола могла да се ушушка у њихова два крила.
Обострано обожавање
ре Лоле, Уна, Јелисавета и њена мајка девет месеци чувале су другог тигра и то оног највећег, бенгалског. Почетком деведесетих, кад се под директорском палицом Вука Бојовића Београдски зоолошки врт још опорављао, после дугих година запуштености, још нису били створени услови за бригу о младунцима, поготово онима које би мајка одбацила. Кад се 1990. године становница Врта омацила и на свет донела два бенгалска тигрића, убрзо је постало јасно да младунци неће преживети. Из непознатих разлога бенгалка је, после два месеца, одједном дигла руке и престала да брине о „деци”. Јелисавета Бјелић, која је тада била запослена у маркетиншкој агенцији „Сачи и Сачи”, а данас је извршни директор „Мозаика”, увелико је са кћерком радила као добровољац у Врту.
Једног дана предложила је да тигрића, прозваног Волга, одведе и о њему се брине у кући. Вук Бојовић је у први мах мислио да има посла с „лудом женом”. Уверен у невероватну посвећеност и огромну љубав коју су Јелисавета и Уна показивале према животињама, Вук је на једвите јаде пристао и дао тигра на „привремено усвојење”, док не ојача.
олга, за кога ће се тек касније испоставити да је мушко, па су га преименовали у Воца, с два месеца постао је равноправни члан тада трочлане породице, била је жива и Јелисаветина мајка. Јелисавета Бјелић, без обзира што има посебну наклоност за готово све представнике света фауне, не крије да је према тигровима најболећивија. Упркос општеприхваћеном ставу да је лав краљ свих животиња, за њу би то место требало да заузме тигар. Ако није краљ, онда је велики кнез. Јер, како објашњава, чело тигра краси шара која подсећа на кинески идеограм којим се означава „велики кнез”.
 БОБ И ВОЦАДобросав Боб Живковић воли да препричава седељку којој је давно присуствовао. У кући Јелисавете Бјелић окупило се одабрано друштво, сви су у неком необавезном ћаскању. У једном тренутку у собу жустро улази Јелисаветина мајка и каже: „Молим те, Јелисавета, сместа учини нешто! Тигар ти гризе дете!”. Окупљени се смешкају на ту реченицу, ни не сањајући у њену истинитост све док кроз врата није ушетао прави правцати тигар. Сви су истог часа завршили „на плафону”. Наравно, ово је Бобово виђење догађаја. Тврди да је истинито, од речи до речи. Ми му верујемо. |
Таман кад су поверовале да је тигар намирен и напокон све три отишле на спавање, Јелисавету је пробудило оглашавање које је подсећало на „шкрипу неподмазаних шарки на вратима”. Воца се није смирио све док га Јелисавета није узела у наручје и миловала га док није склопио очи. И после те прве вечери, Јелисавета је наставила да спава у дневној соби, на уском лежају, ниједног тренутка не осећајући то као неку жртву.
 |
| Јелисавета Бјелић храни Лолу, тигрић ужива и у ритму цоктања мрда ушима. |
Иако се Уна није хвалисала необичним љубимцем, за Воцу су убрзо сазнали сви из њеног друштва. У почетку, кад је тек стигао, догађало се да нека њена другарица поверује да, рецимо, на земљи лежи плишана играчка тигра. А кад би Воца почео да се протеже и преде, девојчице би запрепашћено одскакале, у неверици.
С девет месеци и преко шездесет килограма Воца је већ био сувише велики да настави да живи као човек. Дошао је болни тренутак растанка, тигар је добио кавез у Врту добре наде. Међутим, ма колико наставио да води сасвим другачији живот у заточеништву, остао је у уверењу да су чланови његове биолошке породице Јелисавета и Уна. Шта год би радио и чиме год би био заокупљен, оног часа кад би намирисао и видео Јелисавету, гледао ју је с дивљењем, у очима му се видело да о њој мисли као о својој „мами”.
И тог дана, кад се чудо догодило у Врту добре наде и Лола се повратила из мртвих, Воца је чекао маму и Младунче, како из миља зову Уну у свету дивљих животиња, а на Калемегдану.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
