3320 25. 9. 2015.
Војевање после мира
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ
Углавном се здраво за готово узима да је Други светски рат у Европи завршен 9. маја 1945. године. У Југославији је потрајао до 15. маја. Између осталих, за то је заслужан и немачки генерал Александер фон Лер.
ета 1944. године совјетска армије избила је на Дунав, код Турн Северина, а јединице западних савезника на Рајну. У том тренутку у Грчкој се затекла јака немачка формација, група армија „Е”. На њеном челу био је генерал Александер фон Лер, до 1943. године командант Југоистока. Убрзо је схватио да је Хитлерово наређење да се по сваку цену бране положаји у Грчкој сулудо и неизводљиво, а да се сваким даном и сатом повећава опасност да цела армијска група остане одсечена. Зато је септембра 1944. године почело извлачење из Грчке, кроз Југославију. Повлачење се већим делом одвијало под борбом, неке јединице биле су десетковане, неке потпуно уништене или заробљене, али је Лер некако успео да главнину армијске групе измести на север. Није стигао да угрози јужно крило 3. украјинског фронта Црвене армије на Драви, али се линија фронта прилично брзо усталила. Немци су се борили до самог краја, без обзира што је агонија Трећег рајха била очигледна, толико да се само чекало када ће пасти Берлин. Ове јединице у повлачењу борбом су се извлачиле из тешких невоља у Босни, Хрватској и Словенији, иако је Беч увелико пао, још 13. априла 1945. године. На пример, Загреб је пао шест дана после Берлина, тек 8. маја.
Живот или смрт
Лер је покушавао да своје јединице што више приближи западу и, ако је икако могуће, пробије се у Аустрију. Надао је да ће се тамо предати Енглезима или Американцима. Немцима у повлачењу успут су се прикључиле разне усташке јединице, козаци, власовљевци, хрватски и словеначки домобрани, сви у паничном бекству. Сви они, сакупљени с коца и конопца, само су гледали како да се што пре дочепају Аустрије, све у жељи и нади да их се никако не дочепа југословенска или, још горе, совјетска армија. Ако би се то догодило, врло вероватно би завршили пред стрељачким стројем. То њихово пробијање ка такозваним западним савезницима није било узроковано тек откривеном љубављу према вредностима западне демократије, већ страхом од онога што су оставили иза себе, за све четири године окупације и зулума, углавном у Југославији, а није био мали број оних који су се својевремено посебно исказивали на Источном фронту, углавном у злочинима над совјетским становништвом.
Постоје и подаци да су Лерово пробијање ка Аустрији убрзале и његове раније комбинације, када је с још двојицом Хитлерових генерала, Аустријанаца, Глезом фон Хорстенауом, иначе представником Трећег рајха у Загребу, и Јулијусом Рингелом, покушавао да ступи у везу са западним савезницима и издејствује склапање сепаратног мира који би Аустрију отргнуо из Хитлеровог царства. Покушали би да створе и некакву „Дунавску конфедерацију”, у чији би састав ушле Аустрија, Мађарска, Хрватска, Словенија, а касније, можда, и Србија, Словачка, Чешка. Другим речима, покушали су да повампире давно упокојену Аустроугарску. У циљу везе са савезницима лажирано је бекство Леровог ађутанта, још приликом повлачења из Грчке. У тим данима пораза добар део немачког командног апарата покушавао је да се извуче и предлаже сепаратни мир са савезницима, од Химлера, па на доле, али су сви захтеви одбијани. Тако су прошла и тројица Аустријанаца.
Потера по Словенији
Капитулација Немачке 9. маја затекла је Лерову колону у Словенији. Радио-везом добио је ултиматум штаба Четврте словеначке оперативне зоне Југословенске армије, да пристане на капитулацију или ће бити уништен. Пристао је, и на том темељу разоружана је једна немачка дивизија у Шоштању. Тако је Лер изгубио везу са штабом зоне, па се уплашио да ће ипак бити нападнут. Послао је једног свог мајора да потражи партизанске снаге у околини. Овај је лутао около, па је негде у Савињској долини наишао на Ивана Долничара, политичког комесара 14. словеначке дивизије. У писму које му је предао Долничар је прочитао да генерал Лер позива „представнике Титове војске” у село Брасловче на разговор о даљем повлачењу Немаца.
Парламентарац је тражио да се прихвати Леров позив. Долничар је прихватио, али му није падало на памет да иде мечки на рупу, на преговоре у Леров штаб. Није био баш толико неопрезан па да се од преговарача брзо претвори у таоца, с обзиром да су Немци били у бежанији и спремни на све. Предложио је да место састанка буде на пола пута, у селу Летушу. Немци су се прво нећкали да би на крају, тачно у одређено време 9. маја, Лер стигао у Летуш на преговоре. Све праћен јако оружаном пратњом. Вероватно је хтео да добије у времену, пошто су све могући путеви и путељци били закрчени силном војском у повлачењу, које се претварало у безглаво бекство.
Када је Долничар крочио у тамошњу кафану, приметио је да су је Немци претворили у штаб. На зидовима и столовима карте, све по правилима службе. Видела се психологија војника који је надживео све режиме и који, по сваку цену, покушава да остави утисак снаге и моћи. Протокол се поштовао до ситница, представљени су сви присутни официри. Најмањи од њих, огрнут црном пелерином, био је Лер. Присуствовало је још неколико генерала.
Поново на слободи
Лер је прво почео да набраја чиме све располаже. Долничар је приметио да су многе од набројаних јединица непостојеће, већ одавно уништене. А поставило се и питање колико Фон Лер заповеда преосталим јединицама. Колико га слушају. Не превише опчињен бројкама, Долничар је поставио услове предаје. Немачки генерали покушавали су да сазнају бројно стање противника, што им није пошло за руком. После мучних преговора, Лер је предложио да се стави на располагање маршалу Титу, да преда опрему и оружје, али да се његове снаге мирно повуку из Југославије. Долничар није пристао на овај захтев, гурнуо је Леру под нос капитулацију Немачке. Овај је покушавао да врда, Југославија се не помиње у тексту. Како није могао даље да одлучује, политички комесар предложио је Леру да заједно оду у штаб зоне, па нек они одлучују. Генерал је пристао и кренули су ка Тополшици.
Успут су их заустављали Руси-власовци, који су у сузама молили Лера да их не предаје партизанима. Били су спремни да га следе макар у смрт, само не у заробљеништво. У једном тренутку су због закрченог пута морали да изађу из кола и наставе пут по шумама и горама. У штабу зоне чекали су га преговарачи Матевж Хаце и Петар Брајовић, политички комесра и начелник штаба зоне. Лер је тврдио да командује са 300.000 људи који само чекају наређење, да положе оружје или да се пробијају под борбом. Тражио је да се сви разоружају код Целовца (Клагенфурта у Аустрији), али је одбијен.
„Напред ни корака, разоружајте се где сте се затекли.” Припрећено му је с неколико ескадрила авиона које би лако уништиле колоне заглављене на путевима. И биле врло радосне због тога. Најзад је начињен записник о безусловној капитулацији, и курири су се растрчали да пренесу наређења оближњим јединицама. Лер је са својим штабом остао у заробљеништву у Тополшици. Наређење се није односило на усташе и остале легионарске јединице, за које Лер није хтео да одговара. Они су се и даље борили, да би на крају били уништени.
КРВАВИ ПУТ
Александер фон Лер рођен је 20. маја 1885. године у Турн Северину, у тадашњој Аустроугарској, од оца Немца и мајке Рускиње. Као да је био ходајућа реклама за такозвану мултикултуралност подунавске монархије, мешаног порекла, савршено је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Гимназију је завршио у Панчеву и посветио се војничкој каријери. У Првом светском рату командовао је батаљоном на фронту против Србије, више пута је рањаван, а у рату је стигао до чина мајора. До 1934. године постаје генерал мајор у аустријској војсци и већ тада један од оних који су припремали долазак нациста на власт. По аншлусу 1938. године, постаје командант немачке ваздухопловне флоте на територији Аустрије. Убрзо и командант 4. ваздушне флоте, коју води у нападу на Пољску. За заслуге добија први од многих витешких крстова и Златни летачки крст. После борби на Западном фронту, Лер командује флотом у нападу на Југославију. Бомбардује Београд, а по капитулацији Југославије, води авијацију у нападу на Крит. Ту су до посебног изражаја дошли падобранци.По нападу на СССР, Лер постаје генерал-пуковник. Од августа 1942. године главнокомандујући 12. армије и немачки командант Југоистока, односно Балкана. Тада је оперативно организовао две веће операције против партизана, познате као „Вајс” и „Шварц”, односно Четврта и Пета офанзива.
Кад је у јануару 1943. године 12. армија преорганизована у армијску групу „Е”, Лер је остао командант. Од септембра 1944. године руководи повлачењем из Грчке, а у марту наредне године стиже да учествује у неуспешној противофанзиви у Мађарској. Борбени пут га је водио све до Словеније и Аустрије, где је заробљен.
Заробљавање Лера и завршне операције у Југославији најбоље су представљене у књизи генерала Милана Басте „Рат је завршен седам дана касније”, а о суђењу Леру 1976. године снимљен је и телевизијски филм „Човек који је бомбардовао Београд”, по сценарију Синише Павића и у режији Саве Мрмка. Александра Лера маестрално је тумачио Милан Пузић. Занимљиво је да је филм сниман на месту где се суђење одржало и у стварности, у дворани Извршног народног одбора у Београду, у Узун Мирковој улици. Све је реконструисано до детаља, од застава на зидовима, преко оптужених и тужилаца, до публике. Свако на свом месту.
------------------------------
Један од курира који је носио Лерово наређење о капитулацији описао је после како су их успут пресрели подивљали козаци, који нису хтели да их пусте, а мало је недостајало да их побију кад су дознали да морају да положе оружје. Неки козачки мајор спасао их је у последњем тренутку.
Заједно с куририма ишли су и официри, а када су се вратили у штаб у Тополшици, уследио је нови шок. Лер је побегао! Чувао га је један батаљон, на брзину мобилисан од локалаца без икаквог ратног искуства. Командант је био мајор Мајник, коме је Лер 11. маја поставио неке захтеве. Мајник није хтео да лупа главу око тога, па је отишао у Љубљану по савет и појачање. У његовом одсуству Лер је цео свој штаб сместио на возила која су им остављена и једноставно отишао. Нико није ни покушао да га заустави. Поново на слободи, Лер је својим јединицама послао депешу да се не предају, него да наставе ка Аустрији. Несрећни Мајник је у новонасталој невољи могао само да крене у потрагу. Наређење је било да га доведе или донесе. Живог или мртвог.
Генерал на реверс
У аутомобилу заплењеном од Леровог штаба, са свеже намолованом петокраком са стране, кретао се кроз немачке и усташке колоне. Не једном су му усташки официри са откоченим машинкама препречили пут, али се некако провлачио.
На истом задатку био је и Долничар који се кроз густе непријатељске колоне пробијао ка Штајерској. Успео је чак да буде заробљен, једна група есесоваца га је на кратко узела за таоца. Негде код Пољана сустигли су бегунца, али се он у борним колима и с пратњом пробио даље, остављајући своју заштиту да се бори и држи положај. Када је отпор после неког времена сломљен, Лер је већ био у Бистрици, у енглеском тенковском пуку. Одатле је под заштитом Енглеза прешао у Великовец. Док су се наши обавештајци растрчали около да уз помоћ становништва сазнају где се крије, генерал се башкарио као да је мирнодопско време. Први га је открио мајор Мајник и тиме се донекле искупио за претходни пропуст.
Уследило је мучно преговарање са савезницима. Енглези ни за јоту нису хтели да попусте, док се неко није досетио да им покаже документ о капитулацији, с Леровим потписом. Ово је изгледа било кључно, пошто су се Енглези показали као поштоваоци форме, и поклекли. Штаб 55. енглеског корпуса предао је Лера на реверс. Генерал Александар фон Лер, комада један.
Убрзо је кућа у Великовцу, у којој су били бегунци, неприметно опкољена. Кад су се на вратима појавили југсловенски официри, Немци су се врло изненадили. Сви до једног били су у парадним униформама, све се сијало од одликовања, никако нису очекивали повратак у Југославију. Ипак, мирно су пошли за својом судбином и предали се. Онда се поставило питање његовог безбедног пребацивања у Марибор, пошто су тада по околини још увек лутале наоружане јединице есесоваца и козака, којима је лако могло да падне на памет да ослободе генерала. Упркос обичајима да се заробљеним официрима остави лично наоружање, Лер и пратња су разоружани, да им не падну на памет неке глупости. У Марибор су стигли брзо и без невоља, да би Лер после тога био пребачен у Београд. Остаци немачке армијске групе „Е” убрзо су положили оружје. Како су после неки писали, „пробијали су се хиљадама километара да би, када су већ угледали Алпе и били на само 72 сата од куће, пали у балканско заробљеништво”.
Војнички на стрељање
У Београду му је организовано суђење, од 5. до 13. фебруара 1947. године. Пред војним судом Треће југословенске армије суђено му је на процесу високим војним командантима у Југославији. Сломљен, без генералских плетеница, Лер се није нарочито ни бранио. У оптужници му је предочено све, од бомбардовања Београда, иако је проглашен за отворен град, преко припреме Четврте и Пете офанзиве, убијања заробљеника и рањеника, па све до непоштовања потписане капитулације и бекства из заробљеништва. Покушавао је да се брани објашњењем како војник нема шта да мисли, него да извршава наређења претпостављених, тако и он. Чак и кад је тај претпостављени Адолф Хитлер.
За разлику од многих немачких злочинаца, пред судом се држао прилично достојанствено, није покушавао да се чупа и рукама и ногама тако што ће кривицу да свали на оне испод или изнад, а при давању завршне речи изјавио је да је, бирајући војничку каријеру, знао да неће умрети природном смрћу. Казну на коју је осуђен схвата као погибију на извршењу војничког задатка. Казна је била стрељање, извршено 26. фебруара 1947. године у Београду.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
