3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Пол Екман
ЧИТАЧ
Почевши да истражује осећања, посматрао је гестове и положај тела, а колега га је упутио на лице, рекавши му да пропушта суштину. И тако је рођена И микроекспресија, несвесна радња којом не можемо да управљамо.
икада више нећете посматрати људе на исти начин као пре” - написао је Малком Гладвел, британско-канадски новинар и писац, на књигу Пола Екмана – „Разоткривена осећања” (Emotions revealed). Једном почнете да се занимате за психологију, говор тела или уопште за истраживање људског понашања, са сваким новооткривеним податком, новим знањем и ваш поглед на човека мора да се мења. А шта се тек дешава, ако дозволите да Вас ова тематика увуче у своје занимљиво поље истраживања у тој мери да почнете као Екман да испитујете детаље детаља, односно оне најситније, најпроблематичније за анализу, израза лица – микроекспресије?Дешава се управо то да људе посматрате из другог угла – аналитички. Анализирајући готово сваки покрет сваку ситну мимику оцртану на нечијем лицу више, не можете да водите најобичнији опуштен разговор. Стога, бављење овом тематиком може да буде колико корисно, толико и штетно, осим ако вам сâма професија није у пољу психологије. О чему је заправо реч?
Језик израза
Било да верујете или не у Дарвинову теорију еволуције, многе претпоставке које тако природно иду уз њу с времена на време показују се као исправне. Управо ова теорија занимљив је пример како понекад основна теорија не мора да буде истинита али замисли и претпоставке које је прате могу да буду. И то је оно што би требало бити циљ сваке науке усудити се и претпоставити нешто ново, јер чак иако се на крају то не испостави као важећа теорија, врло је могуће да ће се из њених помоћних хипотеза изродити нешто ново, револуционарно и исправно.
Наиме, када је реч о осећањима Дарвин је, још давне 1872. године, сматрао како постоје општи изрази лица којима се показују осећања.
Ову замисао подржавали су многи научници, али је други и оповргавали. Побијање те замисли највише је дошло до изражаја Клајнеберговим тумачењем да су сви изрази осећања на лицу човека предодређени искључиво националном културом особе. До тог мишљења дошао је после упоређивања књига кинеске и Западне културе у којима се описују изрази лица изазвани осећањима, где су и више него очигледне велике разлике. Ипак Клајнеберг, канадски социјални психолог, није имао тако ограничено мишљење и био је вољан да допусти замисао да постоје неке одређене мимике које су заједничке свим људским заједницама, за разлику од Америчког антрополога Ла Бара, спремног да закључи: „Не постоји природан језик емоционалних израза.”
И шта је заиста истина – универзалност или културална посебност? Да ли су сви свесни важне разлике између обичних споразумних гестова (попут померања главе у потврдном и одричном маниру, подизања обрве и томе слично) и гестова изазваних одређеним осећањем? Управо несвесност ове разлике навела је разне ауторе на закључак сличан Ла Баровом. Али оно што је најзанимљивије од свега је наћи одговор на следеће питање: Како доћи до правог узрока неке последице?
Да разне културе показују другачије изразе лица и мимике у истим или сличним околностима неспорна је и очигледна чињеница. Међутим, оно што је многим научницима промакло у истраживању јесте повезивање више идеја и појмова у исти скуп. Узмимо, као и сам Екман пример обреда сахране. Овај обичај не доживљава се на исти начин у свим заједницама које га спроводе, самим тим не прате га на иста осећања. Ако се исти догађај не доживљава на емотивно исти начин, како израз лица може да буде подударан? Никако. Управо овде је кључна тачка Екманове психолошке анализе микроекспресија на нашим лицима. Осећања која изазивају одређене ситне покрете у истој ситуацији су другачија, а то јесте ствар културе, обичаја, наслеђа, а понекад и самог човека.
Наравно Екман, не оспорава ни одређене друштвено наметнуте обрасце понашања, па чак и покрета, али заступа и доказује идеју свеопштости код човека као врсте. Симболично, Екманова теорија као да одражава једну хуману и топлу мисао суштинској једнакости међу људима.
Једна држава, цео свет
Пол Екман рођен је у Вашингтону 1934. године. Исувише жељан нових сазнања да би сачекао диплому средње школе, са свега петнаест година уписује основне трогодишње студије на Универзитету у Чикагу. Након тога на Универзитету у Њујорку добија диплому основних академских студија. Неколико година касније докторира клиничку психологију на Универзитету Аделфи и почиње једногодишње стажирање на неуропсихијатријском институту Ленгли Портер. Док је студирао у Чикагу, највише су га занимале области истраживања групне терапије, односно разумевање групне динамике. Желео је да постане терапеут и оно што му је отпочетка било невероватно јесте то што је код психотерапије било врло мало података о сâмим осећањима, једино са чиме се радило у то време биле су речи.
Иако је Екман данас далеко познатији по свом испитивању и систему о микроекспресијма лица, његова првобитна потрага за знањем односила се, пре свега, на осећања. Кренувши од емоција, природно је стигао до примарног системског сигнала за њих – лица. Израз лица је апсолутно први сигнал којим се изражава било које осећање, док је глас други. Међутим у његово време није била развијена никаква алатка, никакав начин, поступак по којем би могли да се мере покрети лица. И требало му је читавих осам година да развије, уобличи и употпуни свој систем. Године путовања по свету, фотографисања израза лица свих људи, раса, узраста, приче са њима, испитивања – биле су само прикупљање материјала, а шта је тек са испитивањем прикупљеног?
У својим истраживањима обишао је САД, Јапан, Бразил, Аргентину, Индонезију и (бивши) Совјетски Савез. Ипак, већину истраживања спровео је у крајње занимљивој држави – Папуи Новој Гвинеји. која се налази у Океанији, а изузетна је по томе што броји око 1000 различитих културних група, у њој се говори више од 700 језика. Има и католика и муслимана и баптиста, адвентиста, Јеховиних сведока, еванђелиста и многих других. Много различитих цркви и црквених удружења. Овде се људи баве и пољопривредом и старим занатима и спортом. Обишавши ову земљу Екман као да је обишао цео свет. Било је то најприближније могуће истраживање и показало се као више него довољно, омогућивши му развијање новог система по којем ће остати запамћен у историји.
За петнаестину секунде
Почевши да истражује осећања, посматрао је гестове и положај тела, а колега га је упутио на лице, казавши му да пропушта суштину. А како је по први пут „ухватио суштину”? Захваљујући чудима модерне науке, односно – уз помоћ камере. Око 1966. године, док је радио у болници, Екман је снимао све своје пацијенте бележећи дванаестоминутне разговоре. Од запослених је сазнао да је једна од пацијенткиња током целог разговора намерно лагала да јој је боље. Неколико пута је пуштао снимак и није видео никакав траг лажи, пацијенткиња је изгледала веома весело и задовољно.
Екман се нашао у чуду. Покушао је поново, овај пут пуштајући снимак успорено. И десило се – видео је знак, видео је израз бола и мучнине на женином лицу. По први пут у животу видео је нечију микроекспресију. Затим још неколико. Трик са микроекспресијама лица је у томе што се оне јављају када особа покушава да сакрије нешто, и јављају се изузетно кратко, трајући свега двадесетпетину или чак петнаестину једне секунде.
Узевши ово у обзир, није нам толико чудно што је до њихових открића дошло тек у скорије време. Микроекспресије су невољни изрази, које није могуће савладати, као што то радимо са обичним осећањима и гестовима. Не само што треба имати добро око за њих, неопходно је да је особа упозната с целом позадином приче, да зна која микроекспресија одговара ком осећању и, пре свега, где тачно на нечијем лицу да је тражи. Након низа година истраживања и рада, Пол Екман установио је да постоји седам осећања којима одговарају одређене опште микроекспресије лица, а то су: бес, страх, презир, гађење, туга, изненађење, и срећа.
Ко то тамо може
Иако му то није била замисао када је почео са проучавањем емоција, и тражењем општих мимика код људи, пут га је одвео у смеру рада на проучавању лажи и превара. Наиме, Пол Екман већ дуго помаже људима који раде са законом, савезним службама свима онима којима је потребна помоћ како би открили неку лаж, превару, на правилан начин испитали осумњиченог. Није уопште неуобичајен пример поменуте жене која се трудила да сакрије своје право стање. То се најчешће дешава са могућим самоубицама, депресивним пацијентима који лажу да су добро како би били пуштени и могли да остваре своје намере.
Све ово дало је занимљиву замисао за постојећу телевизијску серију под именом „Лажи ме”, а чији је главни лик доктор Кал Лајтман заправо по доктору Екману, али само у оној мери у којој је сам научник, приликом склапања уговора са телевизијском кућом то дозволио. А дозволио је само да се искористи основна идеја, оно што је открио и чиме се бави – микроекспресије и „читање” људи. Захтевао је да се све остало у стварању лика Кала Лајтмана разликује од њега самог, увек држећи свој приватни живот ван очију јавности. Писање сценарија спроводило се уз његова упутства, а такође је и сваку епизоду детаљно је испитивао објављујући своја запажања на интернету, како би указао на разлику између стварности и телевизије. Чини све што је у његовој моћи да се његово откриће не протумачи погрешно и употреби у погрешне сврхе: – „Ја водим школу за детектовање лажи, а не за лажљивце.”
Упутства за откривање лажи могу да се употребе у обрнутом смеру, односно за прикривање микроекспресија које их откривају. Међутим, није још са сигурношћу установљено да ли је тако нешто могуће, с обзиром на то да се микроекспресије убрајају у несвесне радње над којима не можемо да управљамо.
Екманов невероватан систем у којем је до детаља објашњено како се ове ситне мимике појављују и шта означавају, поткрепљен бројним фотографијама широко је доступан, како у неколико књига које је објавио попут „Разоткривена осећања” (Emotions revealed), „Лагање” (Telling lies), „Зашто деца лажу” (Why kids lie), и у виду специјализованог рачунарског програма који служи за обуку, а ради тако што приказује фотографије на којима се виде одређена осећања и то управо у временском трајању правих микроекспресија. Фотографије се веома брзо смењују, а особа што учи, има понуђене одговоре на основу којих на крају види колико тога је успела да процени.
Екман каже да су микроекспресије као ноте у музици, ноте за читање лица. И поред страха да се његов систем не злоупотреби или, због недовољно знања и искуства, употреби погрешно, свестан је колико добра чини и колико је важан за лекаре, медицинске сестре, полицијске инспекторе, судије... Када се обухвати целокупан систем процене лица, тела, гласа и говора тачност коју даје износи чак 95 одсто Телевизијска серија му је свакако донела велику омиљеност, као и добру продају књига, али, поред велике разлике у односу на главног јунака, Пол Екман је захваљујући њој постао познат и као „читач лица” или, једноставно, „људски полиграф”.
Браћа из прошлог живота
Екман је студирао психологију у жељи да помогне другима, да их разуме и да им помогне да сами себе разумеју. Најважније подручје његовог истраживања била су осећања. Из те жеље и дугогодишњег искуства са људима, а у сарадњи са далај ламом проистекла је чаробна књига под именом „Освешћивање емоција“ (Emotional Awareness). Не само што су теме које ова књига обрађује крајње занимљиве и корисне, и не само што су се две угледне особе удружиле у покушају да нађу одговоре на многа питања која муче људски род од давнина, већ је и сам начин настанка књиге несвакидашњи.
Књига је настала после 40 сати разговора далај ламе и Пол Екмана, и остала је у облику дијалога, као разговор, без икакве обраде у комерцијалне сврхе. Написана је једноставно и истинито, приказујући умне, хумане и надахнуте расправе о осећањима, саосећању и опраштању, расправе између двојице стручних и отворених људи, које могу да служе за пример како се наука, филозофија и вера могу да надопуњују, а не супротстављају. Кроз ове разговоре, Пол Екаман и далај лама су се веома зближили, а како сâм научник каже, по први пут је нашао одговарајућег саговорника за теме које су га занимале целог живота. Екман је далај ламу доживео као брата, а овај је, у складу са својим веровањима, казао да су вероватно и били браћа у прошлом животу. Дијалози су проткани хумором, и приметно је духовно сазревање оба говорника кроз књигу.
Ако су сличности у понашању приметне и код слепе деце и код оне која виде, ако се показало да и осећање за које се веровало да је само људско – презир – постоји и код одређене врсте мајмуна, ако смо увидели да су културне разлике заправо разлике у само једном смислу те речи, а да постоји видљив доказ за нешто што имамо сви – осећање – ако из свега овога следи општа повезаност душа широм планете, одакле онда толико неспоразума у свету?
Захваљујући Полу Екману, сада имамо потврду идеје да учивши о другима заправо учимо о себи самима, да смо сви подложни истим осећањима и да је време да почнемо да обраћамо пажњу на њих, уместо да их код себе спутавамо, а код других презиремо.
Аутор:
Нина Здињак
Илустровао:
Илустровала Тања Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
