3320 25. 9. 2015.
Душа самураја у телу пса
ЧЕКАЈ МЕ...
Прича се да је настао укрштањем планинских вукова, јер је човеку био потребан несавладив саборац, а својом бескрајном оданошћу акита ину стекао је поверење људи, толико да им чак чува децу
 |
| Хачико чека господара на станици. |
Каташи је седео у свом дому и покушавао да нађе начин да поново стекне звање барона, даншакеа. Прогнан је с целом породицом на једно од мањих острва Јапана. Остао је без части и угледа. Једини начин да поврати царево поверење био је да докаже да је довољно вредан да поново буде даншаке.
Стицајем околности, острво на које је прогнан било је препуно опасних медведа језо, крзнених дивова од пола тоне који су нападали децу и држали мештане затворене у њиховим дрвеним домовима. У намери да постане јунак, Каташи је одлучио да убије и последњег језоа. За то му је био потребан саборац. По угледу на ловца матаги укрстио је две врсте планинских вукова. Добио је великог, снажног пса налик на младог медведа, кога је потом припитомио и дресирао. Тихи убица из заседе научен је да не лаје и да држи ловину под надзором док господар не дође. Шума је поново постала безбедна.
С вестима о свом подвигу Каташи је цару послао и десетину својих паса. Неколико дана касније, Каташију су враћени земља и положај које је изгубио, а цар је наредио да сваки самурај уз себе има једног пса одате, како су их тада називали по покрајини из које потичу. Ипак, легенда се овде не завршава.
У чељустима рата
Пет векова је овај пас био нераздвојни пратилац свог господара и само су цареви самураји могли да га имају. Како су подизани у ратничком духу, постали су послушни, издржљиви, паметни и, изнад свега, верни пси. Веровало се да самурај који погине нечасно понекад добије другу прилику и поново се роди у телу одате. Пас ће да одабере свог господара и, борећи се за његов живот, заслужиће част коју је у претходном животу изгубио. И данас се верује да у телу сваког пса акита, како се данас зове ова раса, станује душа самураја.
 |
| Споменик Хачику подигнут 1948. године на станици Шибуја у Токију. |
Масе које су увек тражиле забаву у њу су укључивале и ове псе. У Јапану 19. века то су биле борбе паса. Трошене су невероватне количине новца, а жеља за све крволочнијим борбама, а тиме још већим новцем, расла је из једне крваве ноћи у другу. У то исто време почела је и помама за оним што је западно. Одећа, понашање, пиће и... пси. Није било важно које се расе увозе, докле год су снажне и издржљиве. Одате су без размишљања о последицама укрштане с разним расама и готово сваке недеље појављивале су се нове, неименоване врсте које су служиле само за борбу. Оне отпорније преживљавале су до следећег дана, а мање „срећне”...
 |
| Многи акита ину сматрају једном од најлепших раса. |
Забраном борби паса и доношењем нових закона нису се завршиле тешкоће за аките. Други светски рат се захуктавао и пси су, поготово они већи, постали колатерална штета. Њихово крзно било је непроцењиво, а месо, у време глади, највећа посластица. Полиција је наредила хватање свих паса осим немачких овчара, који су били у саставу војске. Многи власници радије су се опраштали од својих верних сапутника и терали их у дивљину него да их баце у чељусти рата и гледају их како умиру. Неки су давали својим псима западна имена, попут Карл, Мери, не би ли збунили војнике.
Ово истребљење остало је у сенци изгубљених људских живота и мало је познато да је остало свега двадесетак чистокрвних акита који су преживели рат, и то захваљујући својим храбрим, и богатим, господарима.
Не воле досаду
Аките су оличење снаге и мудрости. Складне грађе, мишићави, равне главе и јаке, кратке вилице. Леђа су им равна, прса широка. Уши су правилне и шиљате, имају тамносмеђе очи, шапе налик мачјим. Крзно је густо и штити их од влаге и хладноће. Прави акита ину, јапански, постоји у само пет боја: црвена, боја ланета, сусама, сива и бела. Све друге нијансе знак су мешања и спадају у америчку расу. Аките се убрајају у веће псе. Високи су од 61 до 66 центиметара, мужјаци су тешки од 34 до 54 килограма, а женке до 50. У окоту буде у просеку осам штенаца који живе и до петнаест година.
Што се тиче њихове нарави, они су једна од раса за коју се с највише тачности може рећи да су човеков најбољи пријатељ, јер су аките веома сличне људима. Изразито су паметни, лако савладавају обуку, али углавном науче само оно што сматрају да је корисно или забавно. Ипак, ако се нађу у било каквој опасности, аките ће прво да промисле, па тек онда да поступе како мисле да је најпогодније. Међутим, често им је због самосвесности и досадно. Тада могу да постану насилни, па их увек треба нечим упослити и посветити им много пажње.
Заштитнички су настројени и једном кад се навикну на неку околину, кућу или породицу, срчано ће је чувати и од досадних комшија и давно заборављене родбине, али и од нежељених „гостију” попут јазаваца, творова, мачака, мишева. У Јапану и данас уживају поверење родитеља који их остављају с децом и ни не помишљају на скупе дадиље.
Треба их обучавати док су млади, али уз строга правила, јер они на људе гледају као на припаднике чопора. Ако се хијерархија не успостави на време, аките ће, нагонски, саме себе поставити за вођу што касније може да створи невоље.
Ширење ове расе по свету углавном је немогуће пратити, али, као и многе околности око акита, и ова је поткована неком причом и везана је за невероватну Американку Хелен Келер која је успела да савлада наизглед несавладиву препреку у животу. Била је слепа, нема и глува. И поред тога, била је један од највећих интелектуалаца и политичких активиста свог доба. На једном од многобројних путовања, 1937. године, први пут се сусрела с акитом и одмах пожелела да га има. Ниједан пас на свету, осим аките, није у стању да разуме осећања свог господара, био је Хеленин закључак.
Убрзо су сви желели да имају једног таквог пса и аките су постале омиљене у целој Америци. Сада помажу слепима и раде за полицију и војску.
ЛЕГЕНДАРНИ ХАЧИКОПрофесор агрикултуре на Токијском универзитету Хидесабуро Уено одабрао је, једног дана 1923. године, за љубимца штене аките и назвао га Хачико (хачи – осам, ко – принц). Хачико је растао и постао веома везан за свог господара. Једна од ствари које су увек радили заједно јесте одлазак на железничку станицу с које је професор ишао на посао.
Сваки дан, годину дана, Хачико је пратио господара до воза и увече га, сваки дан у исто време, чекао на перону. Једне вечери професор није изашао из уобичајеног воза. Хачико је чекао колико је могао, а онда се вратио кући и затекао професорову жену у сузама. Иако је очигледно био веома паметан, појам смрти није му био схватљив. Сваки дан се враћао на станицу и чекао професора. Чак и кад су га преселили у нови дом, побегао је и, пратећи пругу, нашао пут до станице, где је опет сваки дан чекао господара, пуних десет година док није угинуо од старости.
Мештани који су се спријатељили с Хачиком и давали му храну и посластице, подигли су му споменик. Био је присутан на откривању. Али, у току рата и овај пас, иако од бронзе, поднео је жртву – био је преточен у муницију. Касније, 1948. године, подигнут је нови споменик који је сада једно од најомиљенијих састајалишта.
О Хачику су снимљена и два филма, истоимени јапански 1987. и, вероватно гледанији, холивудски „Хачико, прича једног пса” 2009. године. Дресирани пас акита и глумац Ричард Гир дали су причи о овој раси још један обрт, а старој легенди о Каташијевој борби с медведима подарили модерно рухо.
Аутор:
Кристина Јанковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
