„Забавник” у „Забавнику”

У јеку Првог светског рата српске избеглице на Крфу покрећу „Забавник” који доноси прилоге о Родену и уласку Америке у рат, палеолитским налазима на подручју Хрватске и Француској банци, песме Дучића, Ујевића, Винавера...

Посланик Малиша Атанацковић устао је тог јутра, 2. априла 1917. године, око седам часова ујутру. Помолио се Богу, као и обично, појео једно црвено јаје – обичај јер је био Ускрс – подуже читао новине и размишљао шта ли сада ради његова Драга с децом у Ужицу. Док он тако размишља у Ници, Срби на Крфу читају први број „Забавника”, новог додатка „Српских новина”.
Уредник новог гласила, књижевни критичар Бранко Лазаревић, у уводном тексту, такође, размишља о Србији, о „црној изгнаничкој години” коју „Српске новине” живе на Крфу са својим народом и верује да ће после голготе доћи васкрс, као у библијској причи. Читаоцима објашњава зашто такав назив листа: као сећање на „Забавник”, књижевни додатак „Новина серпских” које су почеле да излазе ван домовине, у Бечу 1813. године.
Други број Лазаревићевог додатка излази после два и по месеца, али се од тада „Забавник” устаљује и пред читаоцима је сваког петнаестог у месецу. У почетку на 16 страна, а касније на 32, овај додатак објављује поезију, прозу, есеје из историје, уметности, књижевности, антропологије, бави се политичким и економским приликама, пишу рецензије о новим књигама. Осим с Крфа, објављују се прилози из Лондона, Женеве, Лозане, Гренобла, Нице, Рима, Солуна, па и с фронта – попут оних потписаних с Војиште или Положај.

Смотра преживелих

Већ у овом простом ређању градова из којих долазе текстови за „Забавник” постаје јасна намера уредника: да окупи расејану интелигенцију, да покаже да има оних који раде, стварају и мисле на свој народ, да рат још није готов, да се још бију битке. За сараднике „Забавника” то су битке на духовном пољу, могло би се рећи и „пропагандном”. Они пишу текстове о српској, хрватској, словеначкој, македонској, босанској историји и култури како би упознали савезнике с овим народима, подсетили их да ти народи вековима живе на подручјима која покушавају да им се одузму, представљају им нашу уметност и књижевност.
Припрема се ту и терен за ослобођење, тачније за уједињење Јужних Словена и стварање Југославије, нове отаџбине. Готово сваки број „Забавника” доноси текстове у којима се разматра идеја југословенства. Прате се и расправљају и светска дешавања: улазак Америке у рат и руска револуција, нота папе Бенедикта Петнаестог из августа 1915. године у којој се позива на мир, али се тражи и враћање бивших немачких колонија Немачкој. Бележи се да је 4. новембра 1917. године ујутру умро Огист Роден. Напомиње се да ће и ове, као и прошле, године Видовдан уместо Србије која је у изгнанству свечано обележити Французи и Енглези – по црквама ће се служити Божје службе за покој душа косовских јунака, а у школама ће учитељи предавати славну историју српског народа.
Данашњег читаоца изненадила би озбиљност тема и квалитет текстова које су имале прилике да читају српске избеглице у јеку највећег сукоба који је свет до тада видео. Пише се о томе како су турски хроничари писали о Косовској бици, да ли „национално тле” одређује уметност или она у себи носи општељудски дух, шта можемо закључити о животу палеолитског човека на основу остатака нађених код Крапине, северозападно од Загреба. Затим, за коју се легенду везује пословица „Кошта (га) као светог Петра кајгана”, како је Француска банка пословала у рату, које особине мајке Југовића у песми „Смрт мајке Југовића” наводе проучаваоца да закључи да је старица приказана као митолошко биће, тачније вила, зашто модерни човек превише једе и не зна кад је сит.
Читаоци „Забавника”, у ствари, имали су повластицу да читају текстове великана друштвених наука: етнолога и културолога Тихомира Ђорђевића, историчара вере и класичног филолога Веселина Чајкановића, антрополога Ника Жупанића, правника Богумила Вошњака... Уз то, не треба сметнути с ума да су средишта српске културе тада били Париз, Женева, Солун, Лондон, да је највећи број интелектуалаца нашао уточиште у Француској и Шведској, као и да су многа угледна пера у рату заћутала обрвана безнађем.
Не треба заборавити ни оно на шта нас подсећају и уредници у бројним некролозима у „Забавнику”. Србија је у Првом светском рату изгубила песнике Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића, приповедаче Петра Кочића и Милутина Ускоковића, сликара Ристу Вукановића. Споменица страдалим интелектуалцима у петом броју „Забавника” сведочи колико је тешко било стварати и бавити се играма духа. На том списку ређају се имена 41 уметника и књижевника, 16 научника, 26 новинара и политичара, уз напомену да је та прва листа непотпуна. А објашњава се и зашто: „Борило се и падало на све стране, а мало их је било да записују. Гинуло се без рекламе, гинуло се и умирало у буљуцима...” Ипак, живот је победио смрт, а црну листу умрлих „смотра преживелих”, како сликовито сарадњу у „Забавнику” назива књижевни критичар Драгиша Витошевић.

Музе рата

„Сви ти литерарни производи одмах увену. Изгледају стари већ истога дана, када изађу из штампе. Ратна атмосфера дејствује да све остари једном невероватном брзином. Ратна трагедија заноси и угушује романе, новеле, драме, песме и расправе, и даје само из поља чисте науке по које добро дело”, песимизам Јаше Гргашевића, који је у другом броју „Забавника” написао ове редове, донекле је оправдан. Писци многих песама и приповедака објављиваних у крфском гласилу Бранка Лазаревића бирају ратну тематику, а под снажним утиском страдања, борбе и смрти неретко падају у замку прејаких осећања. Али, можда важније од свега – они и даље стварају.
Најобјављиванијем песнику крфских књижевних новина Јовану Дучићу, који је у то време у дипломатској служби у иностранству, омакле су се тако „пригодне песме, песме одређеног историјског тренутка” у којима запада и у „кич слике”, како оцењује Драгиша Витошевић. „Забавник” је испуњен с чак 38 његових песама – део припада циклусу „Царски сонети”, део оних у прози циклусу „Плаве легенде”, а у последњем броју објављује „Сунчане песме”.
Српска публика упознаје се и с првим стиховима деветнаестогодишњег Растка Петровића, који је албанску голготу, много година касније, описао у чувеном, постхумно објављеном роману „Дан шести”. Он је тада под утицајем предратне реторичко-свечане песничке школе Ракића и Дучића. С друге стране, јављају се и модернији гласови, поезија која оповргава Гргашевићеву тезу. Таква је данас често рецитована „Свакидашња јадиковка” Августина-Тина Ујевића, написана у Паризу, штампана у осмом броју „Забавника”.
Оружје је звецкало широм Европе, али муза поезије није ћутала. Уз „Српске новине” сваког петнаестог у месецу излазе стихови великана попут Станислава Винавера, Тодора Манојловића, Јосипа Косора, Владимира Черине, Јосипа Миличића, Светислава Стефановића. Од двојице су се српски књижевници и интелектуалци опростили у дирљивим некролозима. У броју од 15. јуна 1917. године јављено је да је „једне лепе зоре 16. маја, у његовом плавом Јадрану, торпиљиран брод ’Италија’, и са њим је пропао и Дис”. Тело песника који није имао ни пара ни среће, Владислава Петковића Диса, нашли су француски морнари, а у оделу утопљеника биле су његове нераздвојне наочаре, једна драхма и педесет лепти. „Сиромах Дис!”, отело се у некрологу Бранку Лазаревићу. Тужна судбина није заобишла ни двадесетпетогодишњег Милутина Бојића. Познати књижевни критичар Лазаревић врло похвално пише о његовој збирци „Песме бола и поноса” која је изашла 1917. године у Солуну. После само три броја име даровитог песника уоквирено је црним. „Онда, када су ждралови, суморни сапутници наши, прелетали Солун, носећи на уморним крилима својим чежњу и тугу нашег завичаја, у мирној собици једне солунске болнице издисао је лепи песник нашег народа – Милутин Бојић.”
Сваки број „Забавника” доносио је и макар једну приповетку, углавном данас нама мање познатих писаца. Та проза, за разлику од „избегличке” поезије, сва је обележена ратом. Углавном су то исповести српских бораца, записи с фронта, цртице из војничког живота. Једна допадљива приповетка, „Моје боловање”, издваја се. У њој, В. П, како је потписана, на помало горак и ироничан начин, али с пуно духа, описује свакодневни живот на Крфу, тражење стана у улици где не цвета „лимун жут”, и живот с љубавницама чије је прохтеве за шећером, макаронама и чоколадом тешко испунити у време ратне оскудице.

Гмизавци и Плаутове комедије

Остали су у Србији дом, породица, познате улице и места, гробови предака. Остале су и књиге. „Остали смо без библиотека, без литературе, без најосновнијих библиографских бележака и то у тренуцима када нам је свежа и здрава душевна храна најпотребнија. Тражи се са свих страна, а не може да се да. Раштркани и разбацани по целом свету не можемо да извучемо користи ни из онога малога броја књига, које су појединци са собом понели, не можемо чак ни да дотуримо оно што се сад ствара и објављује.”
А ствара се и објављује на пет континента: од Женеве преко Бизерте у Тунису, Њујорка и Антофогасте у Чилеу, до Оукланда на Новом Зеланду. Српске и југословенске штампарије објављују нове наслове, брошуре и извештаје, школску лектиру, језичке приручнике, научна истраживања, домаће класике преведене на неки од светских језика, часописе. На последњим странама „Забавника” читамо занимљиву библиографију објављених дела, рецензије нових издања, приказе истраживања наших аутора објављених у страним часописима. Осим српско-хрватско-словеначко-далматинско-босанскохерцеговачке тематике, која је тада за већину интелектуалаца била веома важна, јављају се и друга дела. На српски се у Женеви преводи збирка приповедака „За крстом” Ивана Цанкара „здравог и силног”. Бранислав Петронијевић и Артур Смит Вудвард на енглеском језику објављују расправу у којој се тврди да је археоптерикс прва птица која се појавила на Земљи и да је имала много више сличности с гмизавцима него с птицама. Набрајају се и југословенски листови који излазе у Јужној и Северној Америци, укупно тридесет наслова из Чикага, Буенос Ајреса, Њујорка, Сан Франциска, Антофогасте, Вашингтона, Кливленда, а ту је залутала чак и „Зора” која је излазила у Оукленду, на Новом Зеланду. Аустралијски пуковник Спенсер Браун у три чланка обједињена у књизи под насловом „Јуначки Срби” позива енглески народ да притекне у помоћ Србима, морнарички поручник Пел Дефорж с госпођом преводи на француски шест српских народних приповедака. Павле Поповић у Кембриџу издаје историју југословенске књижевности, а у Бизерти, у Штампарији српских инвалида, Веселин Чајкановић издаје своје преводе две Плаутове комедије. О „афричкој” штампарији сазнајемо више у претпоследњем броју „Забавника” где се читаоци обавештавају да је изашао „Извештај Штампарије српских инвалида у Бизерти” на француском. Штампарију су француским прилозима основали капетан Албер Офор и Чајкановић 1917. године, с циљем да се у њој српски ратни инвалиди обуче слагачком, машинском и књиговезачком занату, као и да се ту штампају књиге које ће се делити бесплатно. Највреднију едицију „Напред” чинило је двадесет књига, а под истим називом излазио је у Африци часопис који је уређивао Чајкановић. „Извештај” је био 79. издање штампарије у Бизерти.
Последњи, 18. број крфског „Забавника” изашао је 15. октобра 1918. године на 24 стране, уочи повратка у ослобођену отаџбину. Док Срби на Крфу читају последњи број „Забавника”, наш посланик с почетка приче који је тако уредно водио дневник ових ратних година пише: „Данас је диван јесењи дан. Сунце греје не може лепше бити... Наши су узели Јагодину и Крагујевац, дошли су до Паланке... Сви су изгледи да је мир ту на прагу. Дај Боже” .