Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

НАСТАНАК


ЦАРСКОГ ГРАДА



ојска августа Константина Флавија (272–337) у позно лето 324. године дошла је подно бедема Византиона. Овај древни грчки град налазио се на врху рта, са северне стране наслоњеног на залив који је дубоко залазио у копно, док су га са јужне и источне стране штитили Мраморно море и почетак Босфорског мореуза. Копнени прилаз био је могућ једино са запада, али је са те стране град био заштићен зидинама које је Константинов супарник Август Лициније (263–325) обновио пре почетка грађанског рата.   
   Првих неколико дана Константинови легионари затрпавали су дубок шанац који је опасивао зидине. Бацачке справе, балисте и катапулти, отерале су упорне браниоце с врхова бедема. Након што је шанац затрпан почело је подизање великог земљаног насипа. Њиме је требало надвисити зидине, а потом привући опсадне куле чије је састављање било у току.
   Кад су велике опсадне куле приближене зидинама, Лицинију је постало јасно да се град не може одбранити. С виших спратова кула непрестано су гађани врхови зидина, на којима браниоци више нису могли да пронађу заклон. Унутар ових моћних опсадних направа налазио се „ован”, дугачак трупац са металном главом на врху којом су пробијани и урушавани градски бедеми.
   „Ако се овом направом приљежно рукује”, запазио је историчар Амијан Марцелин „и најтврђи градови, пошто се са њихових зидина уклоне браниоци, бивају изложени нападу и на тај начин опсада се обично оконча”.


                                              Напад на утврђени град, Константинов славолук у Риму

   Римљани су још од времена Гаја Јулија Цезара радо наводили његов запис мурум ариес аттигит – у бедеме је ударио „ован”. Овом пословицом наглашавана је извесност, неумитност неког догађаја. Свако унутар нападнутог утврђења знао је да ти потмули ударци од којих је земља подрхтавала одбројавају оно мало времена преосталог до потпуног пораза. Додуше, постојала је пословица са сасвим другачијом поруком: виртус ариете фортиор – одважност је моћнија од „овна”.
   Овог пута није било тако. Лициније је одлучио да напусти Византион оставивши у граду све рањене и болесне војнике и тек малобројну посаду. Повео је са собом само способне за борбу, без одлагања препловивши на супротну обалу Босфора. Био је још увек господар Мале Азије, Сирије и Египта. Ове богате земље могле су да му омогуће подизање нове војске, са којом би се изнова супротставио Константину. Рат још увек није имао победника.

                                          Милост немилосрдног

   На вест о Лицинијевом бекству Константин је одмах прекинуо опсаду. Код Византиона је оставио тек онолико војске колико је сматрао за потребно. Намеравао је да што пре из Европе пребаци војску у Азију и настави прогон противника. Међутим, већина бродова његове флоте није била погодна за искрцавање трупа на обалу. То су претежно била велика пловила дубоког газа, предвиђена за превоз робе из луке у луку, али не и за пристајање у приобалне воде. Због тога је Константин наредио да се изгради велики број мањих и погоднијих бродова плитког газа. Затим је повео трупе копном североисточно од Византиона и код места званог Свети рт неометано пребацио војску у Азију.
   За то време Лициније је био веома заузет устројавањем одбране. Одлучио је да свог највишег дворског достојанственика, извесног Секста Мартинијана, уздигне за савладара дарујући му титулу цезара. Мартинијан је сакупио војску коју су чиниле трупе из Мале Азије и један снажан одред прекодунавских Гота. Од Халкедона (данас Кадикој) упутио се на азијску обалу Хелеспонта. Код Лампсака (данас Чанакале) поставио је логор у намери да спречи искрцавање противника. С другим, већим, делом војске Лициније се упутио према Хрисопољу (данас Ушкудар). Тамо је дознао да се Константинова војска, већ приправна за битку, налази нешто северније од града. Лициније је послао најбрже гласнике да врате Мартинијана и његове трупе назад.



   Да ли је овоме успело да пређе готово 400 километара и на време се придружи свом савладару, остало је непознато до данас. Једнако нам је непознато како се одвијала битка, осим њеног извесног завршетка. Није тешко замислити да је окршај био брз и жесток, управо онакав какав је Константин замислио. Битка је трајала кратко јер су се, већ након првог судара с надмоћним противником, Лицинијеви ратници расули куд је који стигао. Праћен највернијим саборцима, Лициније је потражио уточиште у Никомедији (данас Измит), тадашњем средишту источног дела Царства.
   На вест о победи, већина градова Мале Азије признала је Константина за јединог владара. Он је без задржавања пошао за Лицинијем, с намером да, ако буде потребно, стави Никомедију под опсаду. Да би окончала рат, Константинова полусестра, а Лицинијева супруга Констанција, дошла је у победников логор да измоли милост за мужа.  Пошто је претходно убедила супруга да је даљњи отпор бесмислен, сада је, после толико година, поново била уз свога полубрата, тражећи да поштеди њену породицу.  
--------------------------

ВИЗАНТИОН

   Давно пре овог судбоносног догађаја, средином 7. века п. н. е, поморци Мегаре упловили су у миран залив, који ће касније добити име Златни рог. На пут су били наведени делфијским пророчанством да оснују град насупрот насеља слепих. Правилно су проценили да то насеље не може да буде друго до Халкедон, јер су само они ускраћени за визију могли да превиде овако повољно место. По легендарном владару Визасу град је понео име Византион. Због повољног положаја, који је управљао пловним путем између грчких градова и њихових насеобина дуж обала Црног мора, Византион је брзо напредовао и богатио се.
   Када се Рим појавио као нови господар средоземног света, Византион је задржао добар део самосталности. Слободан и савезнички град био је све до времена цара Веспазијана, који му је тај положај ускратио. Након тога Византион је служио као пролазна станица за римске легије које су ишле на Исток или су се отуд враћале. Догађаји који су уследили крајем 2. века вратили су, на кратко, Византион на бурну историјску позорницу. У грађанском рату између Септимија Севера и Песценија Нигера град је стао на страну овог другог. Скоро три године успешно је одбијао нападе Септимијевих војсковођа. Чак ни када је глава убијеног Нигера донета под зидине, посада Византиона није се предала. На крају је камен попустио пре него браниоци. Гневни Септимије Север наредио је да се градски бедеми сравне са земљом. Мада је Византион убрзо обновљен, од тог времена био је само сенка своје претходне славе.

--------------------------

   Многи су били изненађени Константиновом одлуком. Не само да је био милостив према Лицинију и његовом сину, него је поштедео и Мартинијана. Лициније је прогнан у Тесалонику, док је Мартинијан одведен у непознато место у Кападокији, где му се касније губи сваки траг. Пре тога Константин је морао да удовољи и својој таштини. Као у неком добро режираном игроказу скрушени Лициније покорио се победнику и даровао му своје пурпурно царско рухо. Признао је Константина за јединог владара и господара, при том затраживши опроштај за све што је до тада учинио.

                                            По наредби више силе

   Кад је у Никомедији обавио оно што је намеравао, Константин се у јесен 324. године вратио у Византион. Унутрашњи ратови били су окончани, а спољни непријатељи умирени. Наредних неколико година Римско царство уживало је у једном од ретких раздобља мира. Оно што је тада Константин учинио спада у изузетно ретке подухвате који су одредили ток не само римске, него и свеукупне европске историје.
   Једног новембарског јутра изашао је из града, носећи копље у руци, праћен највернијим сарадницима и саборцима. Намера му је била да обележи где ваља изградити нове зидине, јер су старе биле знатно оштећене у последњој опсади. Линија коју је повлачио копљем по тлу била је све дужа. Забринути пратиоци упитали су га где има намеру да се заустави. Он им је одговорио да ће то учинити тамо где стане Онај који је пред њим ишао и одређивао нове границе града. Није то било први пут да се Константин позивао на вишу силу у намери да оправда оно што је чинио. Константин је Византиону, међу свим осталим градовима, наменио судбину која је превазишла сва очекивања.


             Мапа Константинопоља с краја 16. века, рад млетачког гравера Симона Пинарђетија,
                                                                                 објављена 1573. године

   Намеравао је да на његовом месту изгради нови град у част своје велике победе над Лицинијем. Рим, стара престоница Царства, одавно је изгубио стратешки значај зато што се налазио далеко од сваке војнички важне границе. Цареви су већ дуже време боравили у градовима претвореним у њихове резиденције – Медиоланум (Милано), Тријер, Сирмијум (Сремска Митровица), те Никомедија украшени су новоизграђеним царским дворовима, позориштима, јавним купатилима, форумима и хиподромима. Све ово било је потребно да би се истакао њихов значај и задовољиле потребе царева, њихових породица и великодостојника царске управе. Константин је, чини се, желео више од тога.

                                                       Нови Рим

   Ако се може веровати историјским изворима, у нови Константинов град – Константинопољ – улазило се на седам капија, док је зидине чувало 95 камених кула. Његовог творца захватио је жар изградње, одувек толико драге Римљанима. Својевремено се цар Октавијан Август (63. п. н. е. – 14), не без разлога, хвалио да је Рим затекао као град од опеке, а оставио га за собом као град од мермера. Константин није заостајао за својим великим претходником, о чему нам сведочи и навод из писма упућеног једном од провинцијских намесника: „Пошаљи ми вест, не да је изградња започела, него да су грађевине завршене.”
   Након шест година непрестаних радова, 11. маја 330. године Константин је низом свечаности обележио завршетак изградње. Његова жеља да се Константинопољ може упоредити једино с Римом била је видљива на сваком кораку. Мноштво вредних уметничких дела допремљено је са свих страна Царства. Међу новим грађевинама истицали су се пространи округао форум, у чијем средишту је био стуб с позлаћеном скулптуром Константина на врху и обновљени Хиподром који је могао да прими више од 80.000 гледалаца. На најлепшој падини с погледом на море изграђена је Велика палата, нови дом јединог господара Царства.
   „Векови који су након тога протекли донели су неизбежне и бројне промене у ткиву града какав је замислио и изградио Константин”, забележио је Џон Б. Фирт, „али они који се баве археологијом Константинопоља и богатим остацима који су надживели време сваки пут се изненаде када место које проучавају упути изнова на Константина. Успркос мноштву царева и султана који су га наследили, сваки са силном жељом да остави лични печат за собом у камену, цигли или мермеру, Константинопољ је данас још увек Константинов град.”



Аутор: 
Никола Керавица
број: