3320 25. 9. 2015.
Грација Деледа
ЧАРОБЊАК
ГРАЦИЈА ДЕЛЕДА(1871–1936), италијанска књижевница, добитница Нобелове награде (1926). Рођена на Сардинији у имућној породици уз кућне учитеље почела је да изучава књижевност. Први роман, У плаветнилу” написала је 1890. године, а 1903. године објавила роман „Елијас Протлу” који је потврдио као врсног прозног писца. Следе романи „Трске на ветру” и „Козима”... Деледино дело почива на описима љубави, смрти и бола, осећању грешности и неумитности судбине.
ивели су на крају једног села, најживописнијег и највећег села крај планина Логудоро. У ствари, њихова црна и мајушна кућа била је управо последња у низу и гледала је доле, низ падину прекривену жуком и мастиком у великим жбуновима. Идући право ка вратима, Саверија је угледала море у даљини, на далеком хоризонту, сада измешано са платинастим летњим небом, магловито током зиме. Шијући крај прозора опажала је читаво мноштво удолина које су се пружале у подножју њених планина и осећала топли мирис златних жетви што су се вијориле на сунцу. Чула је и трзаје потока који је протицао између стена и планинских купињака.У тој мајушној и црној кући, са кровом прекривеним жутом и ружичастом маховином, осенченој старом лозом, под правим слављем небеског плаветнила и бескрајних тихих хоризоната, већ две године Саверија живела је живот срећан какав само може да се замисли. Живот крај свог младожење великих сјајних очију и црвених усана попут плодова вреса међу којем је водио своје стадо – своје једино богатство.
Звао се Антонио. И он је, откада се оженио малом госпођом из својих пастирских снова, живео веома срећан. Међутим, после две године потпуне среће, један лагани облак појавио се над ведрим небом његовог живота. Саверија га није учинила оцем, нити је давала назнаке да ће се тако нешто догодити. Било је то врло тужно! А он је толико сањао дечачића тамне косе као што је његова који би га, чим би стао на ноге, следио тамо-овамо. У шуми и у долинама, помажући му у напорном пастирском послу. Дечачића који би касније, када постане младић, био радост и нада својих старих, а женидбом би наставио њихову лозу и преузео стада и потом предао неком другом; и тако, на веки векова! Сви Антониови преци били су пастири и ову почаст сањао је да настави. Али како, кад наследник није долазио?
ве су покушали; зарицања, деветнице, хаџилуке. Антонио једном приликом отиде, бос и без капе, до светилишта Госпе од чуда, у Бити. Учествовао је у процесији, платио свечану мису и обећао да ће дати силне килограме воска за Богородицу, бар колико буде тежак синчић. Али све беше узалуд.Саверија је остала танка, претанка, љупка у својој жутој потхаљини и везеној кошуљи, а кућа још није била разгаљена цикањем сањаног детета, ни маминим певушењем уз шкрипу заљуљане колевке.
Била је то дакако тужна, тужна ствар! Већ их је била напустила последња нада када једнога дана Саверијина пријатељица дође да их посети и, као најстрожу тајну, после уводних похвалних речи, рече:
„Дакле, не знате кумо Саве? Пепе Лонгу ми рече да ви не можете да имате децу јер...”
„Зашто?” – упита Саверија која је пажљиво слушала раширених очију.
„Зашто?” настави друга, стишавајући глас, „боже сачувај, али ви то знате, Пепе је чаробњак, прави чаробњак, тако бар сви кажу... Он сам рекао ми је да због једне његове чаролије ви немате децу.”
„Боже сачувај!” – повика Саверија смејући се и прекрстивши се.
Као и све женице из села, она је била сујеверна и веровала је у магијске радње, чак је једном приликом својим очима видела белог духа како се мота међу планинама. Али да је Пепе Лонгу, ма како вешт чаробњак био, дошао до те мере, ах! – то је било превише! Али, она друга настави, увређена због Саверијиног неповерења, тако да је напослетку убеди. После једног сата брбљања уз ватрицу на чији је жар Саверија ставила да се кува кафа, она је била тако убеђена у Пепеову магију да је, онако замишљена, упитала куму:
„И... реците ми, зар не бисмо могли да разбијемо тај урок, то паклено дело?”
„То не, рекао ми је, то не! Изгледа да је киван на Вашег мужа!”
ада се смркло, Антонио се појави на крају стеновитог пута на свом црном коњићу са бисагама пуним свежег сира и милерама. Док је празнио бисаге на улазу испод надстрешнице, Саверија га о свему обавести. Он се није насмејао, али набравши густе обрве само поче да маше главом. И када је све стављено на место, коњ, бисаге и када је ушао, Антонио седе прекрштених ногу поред ватре и замоли да му још једном понови чудну вест.„Али шта, дођавола имате са Пепеом? Зашто се свети тако ужасно?” – упита напослетку Северија и то врло озбиљно.
„Ништа!...” одговорио је Антонио. „Једино ако то није због тога што се увек смејем његовим чаролијама!”
„То није добро! Зар ниси видео како је растерао скакавце који су уништавали Дон Ђованијев виноград? И Јолгија Лупедуа?”
„Тачно је, тачно је... Али! Видећемо. Сутра ћу да разговарам са њим.”
„Ах, када би поништио своју чаролију!” – повика Саверија.
Те ноћи младенци поново уснише лепог тамнокосог дечака. Међутим, сутрадан колико год да га је Антонио молио, сеоски чаробњак је одбијао да повуче урок.
Био је врло тајанствена особа тај чаробњак. Живео је као и сви остали људи на свету, али никада ништа није радио. Истина је да је поред јавних чаролија на које је био поносан – као што је убијање скакаваца и лечење оваца уз помоћ тајанствених речи, за шта није желео да прихвати никакву надокнаду – ноћу примао бројне посете. Међутим, нико о томе није водио рачуна и углавном су веровали да су му духови који су му били на располагању давали новац и снабдевали га намирницама којих је било више него довољно у ћумезу у којем је живео.
ли, можда је Антонио мислио другачије јер, будући да је видео како му не успевају ни молитве ни претње, једне ноћи оде код Пепеа и обећа му златник само да га најзад разреши судбоносне чаролије.У почетку, Пепе се направи глув чак као да се запрепасти, као уметник коме се нуди посао који ће срушити његове идеале, али, видевши сјај златника... – ко зна одакле га пастир извади – попусти мало-помало те узвикну:
„Добро! Пристајем! То чиним из пријатељства и самилости према Саверији. Али, ти то не заслужујеш, ти који си ми се одувек смејао!”
Антонио се побуни. Пепе га тада обавести да следеће ноћи дође на усамљено место у планини, са празном пушком, белим столњаком и две воштанице.
Антонио остави новчић чаробњаку и обећа му све. Међутим, нашавши се на мрачном путу, припрети песницом према разрушеној кући из које је изашао и подругљиво се исцери:
„Видећемо!”
Следеће ноћи први је стигао на састанак. Било је то језиво стрмоглаво место осветљено сјајем Месеца у заласку. У ведрој ноћи није се чуо ни дашак ветра и купине у цвету, црни љиљани и маховина мирисали су у тајанственој тишини стена осветљених месечином.
Пастир на стену положи пушку коју је, према Пепеовом налогу, претходно испразнио, затим столњак, воштанице и поче да чека. Пепе није каснио. Његове прве речи беху:
„Тачно на време. Поноћ!”
Рашири столњак по широкој равној стени и забоде свеће у земљу, те рече пастиру да ничице легне.
Када устаде, Антонио виде да воштанице горе и да је пушка стављена на столњак.
„Почнимо!” рече Пепе.
заиста поче да чини хиљаду покрета које је Антонио пратио мрким погледом и смешком гађења на уснама. Више него икада, осећао је потребу да исмеје чаробњака. Али колико се само уплашио када Пепе, окрећући се према стени прекривеној столњаком, поче да је испитује на неком чудном језику, који је можда могао бити латински и стена му одговори истим језиком, слабим, тужним гласом, гласом који је допирао испод земље?! У истом часу свеће се угасише саме од себе иако није био ветра, иако се Пепе није сагнуо над њима.Окрену се према пастиру који се тресао као прут и рече му:
„Стена ми одговора да... ће пушка одговорити да ли се чаролија распршила или не!”
„Како?” упита Антонио прибравши се када је чуо чаробњаков глас.
„Да ли је пушка празна?”
„Наравно, тако ми Бога.”
„Добро, узми је и испали хитац у ваздух. Ако запуца, то је знак да је урок нестао! ”
Антоио, већ спреман да присуствује свим чудима света, али не и овом, приближи се стени која говори узе пушку и опали...
Пепе паде на земљу, немајући времена ни да издахне јер је метак прошао кроз његово срце.
Јер, уместо да пуца у ваздух, Антонио је нанишанио...
После овог нежељеног злочина, будући да је веровао да пушка неће опалити, пастир помисли како је најбоље да побегне, али размисли, па дође до закључка да нико није био упућен у њихов сусрет. Склопио је столњак, скупио свеће, узео пушку, па се вратио у село ходајући литицом како не би оставио трагове иза себе и мирно провео ноћ са својом обожаваном Саверијом.
Не верујући у чаробњачка дела, снажни пастир великих сјајних очију никада није успео да објасни како је стена проговорила, како су се свеће угасиле и како је пушка запуцала. Међутим, девет месеци касније, имао је задовољство да на своје снажне груди привије дечачића кога му је родила Саверија. Тада се горко покајао што није пуцао у ваздух. Али, не могавши да у живот поврати чаробњака, он му, у малој цркви у планини, наручи мису за покој душе.
Аутор:
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Тања Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
