3320 25. 9. 2015.
Приповеда се у нашим крајевима
БРВНО УСПАВАНИХ
У Хомољу и његовој околини и данас, у ретким траговима, живе приче о народним веровањима у време прихватања хришћанства. Ово је једна од њих...
а се премости река, овлада плаховитом бујицом, газом, одроном или зјапећом провалијом, скрати пут и уштеди драгоцено време и новац – човеку су одвајкада потреба и циљ.На недоступним местима, далеко од путева и вреве, притајено бујним растињем и бусењем нежних шибљика траве повијуше, у Хомољу и данас самује „заветовано брвно”. Чини се да се инати с околним дрвећем!
Идући обалом, намерник случајно набаса на њега. Положено је преко речице, рукавца, водојазине, скакутавог потока или лење и ковитлаве притоке. За разлику од других, нису га углачали небројени отисци стопала мештана.
Заузето дрво
Брвна намењена душама почивших далеко су од гробаља. Ближа су засеоцима и збориштима, крајевима окупљања и светковања. Одабрана група седморице неожењених младића добијала је тајни задатак од старешине села. Наређено им је да се, за добробит свих житеља, запуте у високу гору „удаљену два дана хода”. У мору израслих и разгранатих горостаса ваљало је да нађу, одаберу и изнесу „џитку” (праву, стреласту) букову или храстову самораслицу – „од седам, до седамнаест раскорака дугу”. Није смела да се посече, већ ископа ћускијама и трнокопима!
Једино је дозвољено одламање грана голим рукама. На волујским колима, точкова обавијених тканинама и упрезаних немуженим јуницама, дрво је довожено до Млаве и Пека под окриљем мркле ноћи...
Тек што се кукавица огласи седам пута, а то чује млађи мештанин који је сахранио мати, одређује се да товар зарони у брзак реке и с висине надзире пловидбу. Ако га устава од наплавине заустави или се прамцем чамца зарије у сипкаво дно, сматрало се да је нашло погодно место за пристајање. Премошћен је ток, спојени су размакнути перивоји. Дусима је олакшан прелазак и омогућен боравак међу живима...
Горња ивица шкропљена је водом, а о Младенцима премазивана медом. Можда је назив брвно проистекло од речи „брт” или „бртно дрво”. У говору наших предака означавале су стабло с ураслом дупљом – ројилиштем дивљих пчела. Или је био трупац издубљен да се у њему запате (намноже)? Постављан је на чистини домаћиновог багремара. Пролазник је набасао у шуми на исушен пањ-пчелињак имао је обавезу да га обележи урезивањем крста, круга или покрстице. Предочавало је да је дрво – заузето.
Берачи меда
У средњовековљу сакупљање меда обављали су медари. Гломазним дрвеним кутлачама, изломљеним копљима, врцањем су га претакали у глинене ћупове или козје и јагњеће мешине. Њихова претрага – због висина и могућих падова, сталног пењања, неизбежних уједа и силажења – убрајана је у погибељне! Међу „берачима” посластице храброшћу су се истицали појединци или увежбане скупине путујућих „медносника” а презимена – Медић, Медојевић, Меданић, Медан, Медаковић, Медашевић, Меднић, Медач, Благомедић, Владимедић, Медичић, Медбашић, Медбаша (предводник, први медар), Медаша – сачувала су сећање и на „медоносно брвно”. А оно је стављано преко воде, да се умилостиви свет мртвих. Двострука удовица није приносила слаткише него је даривала петла. Да сахрањенима буде лаганији ход и до јутра обиграју што већа „крајишта”. Када заснежи, а вејавица сметовима све заспе, на брвну се у лонцима палио тамјан. Димом су теране студене авети, топљени су оштри зупци леденица. Дувањем, као тетивама снежног лука, одапињали су их из својих грла! Путеве су засипали, људе у кретању заустављали, а животиње изгладњивали и морили. Гласине да су их походили вешци потврђивали су отиснути трагови њихових силовитих копита...
Брвно је довожено у глуво доба, када се, сем крештања птица, ништа не чује, нити оглашава. Озарене светлошћу рајских свећа, кружно обликованих укрштањем и изувијањем сијасет мањих, украј воде тесане су рогобатне клупе од багремовине. На спојнице – светитељева темена – прислањано је влагом натопљено дебло. Проносило се да су ове „анђелске столичке” о Аранђеловдану одморишта божијих гласника који кришом „окрећу” брвно! Проверавају има ли на њему грешника?
Душе грешних не успевају да одрже равнотежу! Суновраћају се у бујицу, даве или се, махнито пливајући, искобељају! Појаву пса или вука пратиле су гласине да је међу њих зашао – вукодлак! Из предострожности, и злу не требало, створ је прекриван покровом, везиван у ланену врећу и бацан у прокључао вртлог! Ако џак не потоне а река понесе, завладао би неописив страх! Очекивао се сусрет с вампиром!
Рукав за духове
Када се неко упокоји, просјаци су приступали „брвну успаваних душа”. Приносили су шупље тиквице. Засецане су бритвама с дршкама од изрезбарених козјих рогова. О поноћи, у средишту полулопте, громуљицом воска лепљена је крхка лојаница. Заливана је крвљу тек заклане живине! Шапућући бајалице о озареној небеској путањи, седам старица је током мркле ноћи намотавало греду црвеном пређом. Испредена је на украденој преслици жене проказане у крају да је опака врачарица. До праскозорја су брвну навлачиле „рукав за духове”. Не зборећи, исплеле су га, током дугих вечери, на седељкама крај огњишта од вуне јагњади „зимовчића”...
Прослава освећења „пролаза умрлих” наставак је негдашњег веровања у „мртвачки мост” који одолева зубу времена. У глувој и каменитој пустари служи својој намени. Приповедало се да се у глуво доба, на прелазима оглашавају страдали копачи темеља! Али и пастири и дечица. Одразе су им узидали, да градња буде постојана и дуговечна. У планинским областима зборило се о моћи ђавола који разлама најтврђе грдосије и преноси их преко провалија! У брдовитом подручју премошћиване су каменим прелазом, званим „ђавољи лук”. Словио је за работу саме Сотоне! Превлаке су, четрдесет дана од укопа, обилазили својта и пријатељи преминулог.
Приређивали су му „муклу помаму” (заветину). Износила су се и нудила пробрана јела која је волео за живота. Сипали су их у сићане зделице, величине солница и пуштали заковитланом реком у загрљај тмине! И лојанице су снажније трепериле, а сродници се, као залеђени талас, лагано прикрадали брвну. Када се постави надомак кладенца, приређивана су опела. За, у туђини, насилно растављене са животом! Та вода сматрана је лековитом, јер напаја и гаси жеђ живих и, под неразјашњеним околностима, умрлих! У подножју су, без иједног ексера или клина, углављивана одморишта – дрвене плоче. Нико се није усуђивао да заноћи на њима, а камоли се запути и пређе преко „покојничких степеница”. Хомољцима и Стижанима дуси упокојених се баш тада свете. Шаљу своје емисаре да укоре и прокуну починиоце и њихове ближње!
Када се дебло распукне или га надошла бујица као иверак однесе, ново се не појављује на истом месту! Та област постаје – уклета... Сви је, налик левку без дна, у широком луку, странпутицом, заобилазе! О Ђурђевдану се преко њега запуте виле суђаје, некрштена чељад, чедоморке. Душе насилно удављених га целивају! О поноћи, на окрајку ограде, смејуље се и поскакују љигаве утваре! Обрлаћују ликове сахрањених. Скрећу им погледе да се спотакну о чвор, зањишу и стровале у вир! Стара узречица „Брвном се обазриво ступа, као невеста преда се смерно гледа” потекла је и из овог предања.
Потомци с леве стране
Басме са Пека опомињу да у рају постоји „провидно брвно”. Милостиви анђели га ките стабљикама цвећа. Стално цвета, али не мирише! Том облом и дугом простирком корачају, играју се и дошаптавају дечије душице. Надгледане су свевидећим оком добре виле Мума Падури (Шумске Мајке), њихове обазриве покровитељке...
Потомци су с леве стране пречаге везивали ствари умрлих: одећу, обућу, чарапе, кошуље; чешљеве, новчанике, урамљене фотографије, огледалца, преобуку... Ветар је њихао шаролику „завесу сећања”, потврду постојања. С пролећа се мостић заогрне зеленим рухом.
Басма о брвну одјек је наших најстаријих веровања из времена прихватања хришћанства. Она поручују да у паклу постоји дрвени ражањ! Сталним окретањем нечастиви на њему поваздан пече ланцима увезане грешнике! Све док се не истопе и очврсну. Баш као и рапава кора овог спојника природе и душе, оживљене слике светлости и тмине...
Аутор:
Мирослав Бата Благојевић Цинцаро
Илустровао:
Мирослав Бата Благојевић Цинцаро - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
