3320 25. 9. 2015.
Пут око света за 120 динара „Светлост Кине”
БРОД КОЈИ НИЈЕ
род „Минг Хуа” (Светлост Кине) понос је и дика кинеског града Шенџена. Некада давно био је луксузни крузер, а данас је путник у месту, чудо дела града званог Шекоу, забетониран у средишту блештавог кварта Морски свет/Sea World. Ископали су око њега базен, пардон – језеро, па изгледа као да је поново у води, усидрен у луци, спреман за нови сусрет с дебелим морем и високим таласима. Младо и старо у хордама долази да му се диви. Истиче се као споменик непрекида у том микрокосмосу, окружен новим тржним центром са шик ресторанима, кафићима, бутицима, отвореним крајем децембра, после три године убрзане градње. Свако вече се око темељно обновљене челичне грдосије дешава светлосно-водени спектакл, дивљи плес водоскока са димним завесама и ватром праћен музичком селекцијом светских хитова. Хм, још није постао Фонтана жеља, али је питање дана кад ће неко први да баци новчић у воду.Тачно у 18 сати, као промукли средовечни бас морнара који се нагледао света и напио рума, огласи се његова сирена, да људима пожели добро вече или да их подсети да провере да ли им је сат тачан или да пожуре на вечеру или тек да забрунда жив сам, наиђите да ме посетите....
Бела лађа на путу за Нову Каледонију
Да се разумемо, својевремено је брод заиста био укотвљен у морској луци. Уствари, није се ни мицао са свог положаја. Његову судбину одлучили су урбанисти и разобручени визионари. Киднаповали су га од мора. Дословце.. Кубик по кубик насипали су земљу око лађе, метар по метар средили терен за неке жељене планове. „Минг Хуа” се све више удаљавао о природног станишта. Сада је отприлике на 400 метара од обале, а између њих, у ширем кругу, посађене су пословне и стамбене зграде, солитери, хотели, а докле ће терати, још се не зна. Кипери не мирују, довлаче нову земљу да тамо где је било море израсту нова насеља, велелепна пристаништа за остале крстареће лађе…
Не дирајте духа!
Изгледало је као очас посла написати белешку о Минг Хуа. Али, почевши да сакупљам грађу испоставило се да има материјала за више од десетак редова, да је прошлост провалила незадрживо, да се брод који није изневерио море, не може тако лако описати. Времешног господина окружују митови и легенде, истина је постала сложена чињеница. Свако је имао нешто да дода, разјасни, прецизира, објасни… Има и своје фанове на Интернету. „Минг Хуа” митологија јача све моћнија ... Чак је и име брода постало замка за изгубљене у преводу. Јер, по неким енглеским верзијама брод зову Spirit of China/Дух – душевност Кине. Али, синолози и врсни познаваоци Истока тврде да није кинески уплитати духа у било коју позитивну и племениту радњу, а понајмање брод по својој суштини предодређен да успешно одолева изазовима.
У време кад се звао ''Ансервил''
„Помињање духова је bad luck/несрећа, лош фенг шуи, подсећа на загробно, црнило, негативу”, била је изричита једна Џуди, истакнута Кинескиња, по потреби преводилац. „Минг Хуа” је Светлост Кине и ништа друго”, нагласила је.
Али, кренимо редом смером бродског дневника. Изграђен је у Француској, а 1962. године крстио га је лично председник државе генерал Шарл де Гол назвавши га „Ансервил” (Ancerville), по једном месту у Лорени. Међутим, ни то није било случајно, пало с неба, сетио се Генерал, онако у пролазу. Наручилац лађе и власник предузећа „Круз Паке” за коју је требало да саобраћа (а која је, узгред буди речено, већ угашена, не постоји), рођен је у Ансервилу, открила ми је пријатељица Мари Роуз, пореклом са другог краја Лорене, иначе веома упућена у француске тајне. Отуда локал-патриотски назив за светског луталицу. Елегантна бела лађа дугачка 170 метара, а широка 22 (метра), са три базена и четири класе, пловила је од Марсеја до Казабланке, Канарских острва и Дакара.
Кад би палубе говориле
Већ како то бива, живот се убрзао, време је постало новац, требало је брзом брзином пребацити се из једне тачке у другу, авиони су преотели путнике од „Ансервила”. Солидна лађа, без мрље у каријери, свидела се Кинезима, па су је 1973. године купили и назвали је „Минг Хуа”, како је регистрована код Лојда. Према легенди, сасвим је једно друго име броду предложио кинески лидер Денг Сјаопинг који је уствари измислио Шенџен, као посебну економску зону, да парира оближњем Хонгконгу. Онако ђутуре прозвао је и брод и кварт „Морски свет” али су сви наставили да га зову „Минг Хуа”, а простор око њега онако како је упућивао Comrade/ друг Денг, други у линији наследника Великог вође и учитеља Мао Цедунга. Факсимил (кинеских) карактера које је Друг Денг својеручно написао приликом крштења, могу да се виде на многим местима – лого су Морског света, сијају као неонски запис с брода и оближњег солитера, отисак су у металним плочама уграђеним на ободу шеталишта…
Отет од мора, сада становник Шенџена
Моја лукица, моја кућица: ''Минг Хуа'' данас је путник у месту
Пловио је брод до Африке, Јапана и једном до Јужне Америке, да у матицу довезе сународнике које је тамо задесила нека невоља. Па су га дали Аустралијанцима на лизинг, а ови преуредили у високу класу и терали га до почетка осамдесетих, а онда га вратили. Укотвљен је у био у Шенџену, да послужи као хотел јер је гостију било све више, а луксузних соба недовољно. Није био зрео за отпад, а пензија на неодређено време звучала је прихватљиво. И данас послује као хотел – Cruise Inn, а на његових седам нивоа (спратова, декова то јест палуба) има довољно простора и за мноштво пратећих садржаја. Хотел у броду, брод у плитком вештачком језеру, језеро у центру града… разгрнеш завесе на прозору собе и бар стотињак људи пиљи ти у кревет… Па, не отварај завесе, човече, ако нећеш незване госте! Није мој број, али колекционари необичних места свакако морају да га инвентаришу.
Изазива помешана осећања. Питаш се шта ради тај кит на сувом, кад му је место у дубокој води, а, с друге стране, да не живи од старе славе, не би га више ни било. Исекло би га као старо гвожђе и истопило за ново, за неке друге дуголинијске борце, а њему би се испредале приче, ако би га се неко уопште и сећао. Ех, кад би палубе могле да проговоре, био би то сценарио за „Оскара”, роман за Нобела, али држимо се историје…
Снови не умиру
Кад сам једног уторка кренула да фотографишем „Минг Хуа” за „Забавник”, замолио ме један младић да га сликам испред лађе. Како да не, врло радо, одговорих. И онда, реч по реч дођосмо до тога да је дотични насмејани Непалац, омањи растом, одсео у броду хотелу и није крио задовољство што је направио одличан избор за коначиште док је на службеном путу. Увозник је свећа и воска за свеће, миришљавих и обичних, објаснио је. Хималајски Непал, углављен између Кине и Индије, кубури с електричном струјом, уме и по 12 сати да нема струје, рече, а генератори су скупи. Свеће се масовно троше јер људи воле да им куће буду осветљене. „Ускоро ћу и у Португал, да први у земљи почнем да увозим њихова вина”, рекао је разговорљиви Рамеш и дао ми визит карту, да га потражим ако икада дођем у главни град Катманду одакле је, да се нађе мени и мојим пријатељима. „Свидеће ти се Непал, чаробна земља која је до пре неколико година била је краљевина, а сада је република”.
Ресторан с благим укусом морске повести
На броду се редовно одржавају и позориште представе
„Кад је мој муж Франсоа имао двадесет година, добио је универзитетску стипендију и из Америке отпутовао у Француску, у Марсеју је ухватио брод за Дакар”, испричала ми је пријатељица Анализ док смо шетале„ Морским светом”. „Било је то 1963. године. Брод се звао „Ансервил”. Узео је стандардну класу, а испоставило се да је реч о огромној соби за смештај седамдесет људи. Да прикрати време и заради неке паре, поспремао је столове у првој класи. Потом је возом отишао за Мали да уради своје истраживање, а пут „Ансервилом” описао у својој књизи о Малију”, каже Анализ и додаје како јој је супруг, сада гостујући професор права на једном од универзитета у Шенџену, обећао да ће је првом следећом приликом одвести на вечеру у један од ресторана у „Минг Хуа”, да се сете успомене на слатку бродску младости.
Где смо ми сада? Куд плови овај брод? Нигде али ко зна где ће да заврши ако поново неко буде имао паметну идеју чиме да га запосли. А брод ме, хтела или не, подсетио на филм „Фицкаралдо” (редитеља Вернера Херцога, из 1982. године), причу о занесењаку који је успео у својој наизглед немогућој мисији – уз помоћ штапа и канапа то јест сложеног система за вучу, домородаца и бродског мотора – претурио је брод преко брда и пребацио га из једне у другу реку. Снови не умиру једино живот има рок трајања. Зато ваља на време ухватити ветар за велике пустоловине… Глачај прамац, бела лађо, ниси преварила море, можда те поново прими…
У Хонгконгу
Аутор:
Текст и фотографије Јелица Стојанчић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
