Лађе које су исписале повест

О најпознатијем броду готово да се све зна. Мање је познато да је имао и два близанца веома различитих, такође крајње узбудљивих судбина...

Почетак 20. века било је време када су велика европска бродарска предузећа водила љуту борбу за путнике између Старог и Новог света. Вођени идеалом што бржег и раскошнијег брода који ће моћи да прими што више људи и терета, од оних најбогатијих па све до мноштва сиромашних емиграната у потрази за бољим животом, из бродоградилишта су непрестано излазили све већи и сјајнији прекоокеански пароброди.
Када је 1907. године британски „Кјунард лајн” у воду спустио „Лузитанију” и „Мауританију” као чуда технике тог времена и највеће бродове икад направљене, истог тренутка сви остали постали су застарели и мали. Међутим, одговор супарничког предузећа „Вајт стара” свима је одузео дах – свет су угледала три величанствена и до тада невиђена брода.
Богати председник предузећа Брус Исмеј дао је задатак водећим људима бродоградилишта „Харланд и Вулф” у Белфасту, у Северној Ирској, да за пловидбу спреме нове лађе. Већ крајем 1908. године почели су радови на првом од три истоветна брода, „Олимпику”, по коме ће и читава породица бити названа. Недуго затим почела је градња „Титаника”, а „Британик” је уследио две године касније.

Закаснела помоћ

Пројектантски тим предвођен Томасом Ендрузом замислио их је да величином и раскоши надмаше све што је дотад виђено. Сваки је био дугачак готово 270 метара и висок као десетоспратница. Тешки преко 45.000 тона, имали су по једанаест палуба на којима су могли да сместе више од три хиљаде путника и чланова посаде. Због свега тога, у бродоградилишту су морали да прошире постројења.
Питања безбедности донела су доста расправе, да би на крају било одлучено да се на сваком постави по двадесет чамаца за спасавање, премда су могли да понесу чак три пута више. Превагнула је жеља да путници имају леп поглед с палубе и општеприхваћено мишљење да ће, чак и да неки од њих почне да тоне, издржати на површини довољно дуго док стигне помоћ. Водонепропусне преграде омогућавале су да не потону чак иако четири од укупно шеснаест одељака трупа буде поплављено. Брзином од 21 чвора, били су мало спорији од Кјунардовог двојца, али су их у свему осталом оставили далеко иза себе.
Јуна 1911. године тек завршени „Олимпик” пошао је из Саутемптона на своје прво путовање преко Атлантика. Под командом капетана Едварда Смита и у присуству Ендруза и бројних других инжењера, након недељу дана мирне пловидбе, стигао је у Њујорк, где су одушевљене хиљаде дошле да га виде и поздраве. Ипак, „Олимпик” је крајем лета доживео судар у Ламаншу. Док је маневрисао уским каналом између острва Вајт и енглеског копна, из магле је на њега налетела крстарица „Хок” и пробушила му труп близу крме. Иако нико није страдао, штета је била озбиљна па је велики пароброд поново морао у бродоградилиште на два месеца. Тек што се вратио у службу, нови квар и губитак једног од пропелера захтевао је нове поправке.
Иако то тада нико није могао да зна, ови догађаји имаће судбоносне последице по судбину „Титаника” одлажући његов завршетак и прво путовање таман толико да се увече 14. априла 1912. године нађе на трагичној тачки у северном Атлантику. Игром случаја, када су с њега почели да стижу позиви за помоћ, један од бродова који их је чуо био је управо „Олимпик”, који је мало пре тога пошао из Њујорка ка Европи. У том тренутку удаљен више од деветсто километара, очајнички је пуном брзином кроз ноћ похитао ка несрећном гвозденом сабрату, али узалуд. Следеће јутро донело је вест да је „Титаник” потонуо, односећи у смрт више од хиљаду и по људи.

Војници једини путници

Неверицу након катастрофе убрзо су замениле бројне истраге, што је довело и до значајних промена на два преостала члана породице. Тако је „Олимпик” на брзину опремљен гомилом додатних чамаца за спасавање. Међутим, како је већина њих била сумњивог квалитета, то је изазвало штрајк дела посаде који није хтео да исплови тражећи да се чамци замене. „Вајт стар” је на крају ипак примирио гужву, а „Олимпик” је ускоро поново завршио код „Харланда и Вулфа”, где је најмлађи „Британик” још био у изградњи. Ту је на оба брода повећан број чамаца, додат двоструки труп око машинских и просторија за котлове и, најзад, подигнута висина неколико водонепропусних преграда. То их је, макар на папиру, учинило сигурним од судара какав је потопио „Титаник”.
Након повратка на море, „Нови Олимпик”, како су га у рекламама називали власници, уживао је једва годину дана у пловидби када је почео Први светски рат. Иако је првих неколико путовања било претрпано Американцима који су журили да се врате кући из ратом захваћене Европе, када је крајем октобра испловио из Њујорка, на њему је било тек стотинак путника. Недељу дана касније пароброд је недалеко од северне обале Ирске примио позив у помоћ с британског бојног брода „Аудејшес”, оштећеног немачком мином. „Олимпик” је прихватио његову посаду, а затим више пута безуспешно покушао да га тегли пре него што је постало јасно да ће ратни брод неизбежно потонути. Мало касније „Аудејшес” се пред бројним сведоцима преврнуо и експлодирао. Врх Краљевске морнарице покушао је да по сваку цену спречи вести о овоме, па су „Олимпик” и његови путници задржани више дана пре него што им је дозвољено да се искрцају у Белфасту. Било је то последње цивилно путовање најстаријег брата за дуже време.
Намеру „Вајт стара” да оба брода сачува у луци док се рат заврши покварила је наредба о њиховој заплени. „Олимпик” је постао брод за транспорт, наоружан топовима и преуређен да прими шест хиљада војника. Сви непотребни мирнодопски украси су уклоњени, а његов црни труп префарбан је у живописну морску камуфлажу. „Британик”, завршен крајем 1915. године, одмах је одређен за болнички брод и обележен великим црвеним крстовима на белој подлози. Улоге какве покојни Ендруз свакако није имао на уму када их је дизајнирао неколико година раније.

Кобни пропелери

Крваве борбе у источном Средоземљу већ су биле у пуном јеку када су два близанца укључена у превоз војника и рањеника. Премда су у том подручју оперисале и бројне непријатељске подморнице, „Олимпик” је из више опасних путовања изашао неокрзнут. „Британик”, међутим, није био такве среће иако је, иронично, као пловећа болница требало да буде поштеђен.
Било је јутро, 21. новембра 1916. године, када је недалеко од грчког острва Кеа брод потресла јака експлозија. Скоро истог тренутка огромне количине воде почеле су да продиру у труп, нагињући га на десну страну и напред. Одмах је наређено затварање свих водонепропусних преграда, али, на несрећу, неке од њих (вероватно оштећене ударом) нису реаговале. Убрзо је шест одељака „Британиковог” трупа поплављено, али је и тада постојала нада да ће преживети, јер је због последњих побољшања још био на самој граници одржања на површини.
Међутим, једна наизглед безазлена околност гурнула га је преко ивице. Нагло нагињање брода довело је до тога да се мноштво прозора на његовом трупу брзо нађе испод воде. Већину је, нешто раније, болничко особље отворило ради проветравања, и сада је кроз њих хрупило море и запечатило му судбину. Покушај капетана Бартлета да га скрене ка оближњем копну и насуче био је узалудан.
Иако је „Британик” имао довољно чамаца за свих хиљаду људи на њему, то није спречило панику и пометњу међу делом посаде. Тако је неколико полупразних чамаца, и не чекајући наредбу, треснуло у воду с кобним последицама. Наиме, како је прамац брода све више зарањао, тако је његова крма почела да се диже заједно с великим пропелерима који су се још окретали. На ужас свих присутних, они су за трен усисали два чамца смрскавши их заједно с људима у њима.
Даљи покољ спречило је заустављање бродских машина. Највећи део путника успео је да напусти тонућу лађу пре него што је нестала испод површине, ни сат након експлозије. Био је жртва немачке мине. Стар мање од годину дана, никада није добио прилику да плови до Америке, због чега је и био изграђен. Мада је потонуо много брже него „Титаник”, однео је неупоредиво мање жртава – велики број чамаца за спасавање, топло време и помоћ која је брзо стигла учинили су да не страда више од тридесеторо људи.
Оставши тако једини преживели од браће, најстарији „Олимпик” наставио је пловидбу. Закупила га је канадска влада и браздао је океаном између Европе и Халифакса, где је постао веома омиљен, па је чак послужио као надахнуће познатом сликару Артуру Лисмеру. Невероватан догађај десио се маја 1918. године током пловидбе ка Француској, када је осматрач приметио немачку подморницу удаљену неколико стотина метара, која се управо спремала за напад. Топови с палубе „Олимпика” одмах су отворили ватру и брод је окренуо право ка њој. Изненађени Немци покушали су нагло да зароне али било је прекасно. Својим огромним телом пароброд је ударио подморницу и лако је потопио, претрпевши тек мање огреботине. Шест месеци касније рат је био завршен, а „Олимпик”, који је за три године превезао више од сто хиљада војника, могао је да се похвали и одговарајућим надимком – „Стари Поуздани”.

Земљотрес на океану

У августу 1919. године још једном се вратио у Белфаст, ради поновног преуређења за цивилну службу. Поред нове модерне унутрашњости, добио је, уместо ранијих на угаљ, и економичније котлове на нафту. Током преправки лучки радници са запрепашћењем су открили удубљење на трупу, траг неког немачког торпеда који чудом није експлодирао! Повратак „Олимпика” прекоокеанском путничком саобраћају следеће године означио је почетак новог и мирнијег раздобља у његовом животу. Недуго затим доживео је и врхунац каријере када је 1921. године превезао близу четрдесет хиљада путника. Веома омиљен током двадесетих година, на њему су пловиле и бројне славне личности тога доба, попут Чарлија Чаплина, Мери Пикфорд и будућег британског краља Едварда ВИИИ. У исто време, истоветност са страдалим „Титаником” привлачила је многе жељне пустоловине и накнадних прича о трагедији из 1912. године.
Година 1924. донела је нови судар када је „Олимпик” у њујоршкој луци крмом налетео на мањи брод. Много теже последице имало је пооштравање имиграционих закона у Сједињеним Америчким Државама које је довело до вишеструког смањивања броја нових досељеника, великог дела његових путника. „Вајт стар” је ово покушао да надомести увођењем нове путничке класе намењене туристима.
Додатни ударац била је појава низа нових модерних бродова конкурентских предузећа крајем те деценије, који су брзо почели да преотимају путнике већ времешном гиганту. Нова побољшања у смештају и комфору то су само донекле успорила.
Новембра 1929. године на путу ка САД, готово на истом месту на коме је седамнаест година раније „Титаник” пропао у дубине, „Олимпик” је изненада почео да подрхтава и неколико минута се снажно тресао. Недуго потом све је опет било нормално. Тек касније се сазнало да су осетили јак земљотрес.
***
Велика светска економска криза почетком тридесетих година свом тежином обрушила се и на бродски саобраћај. Број путника пао је за више од половине. Крајем 1932. године „Олимпик” је отишао на потпуну обнову. По повратку је учинио последњи покушај да још једном поврати стару славу, али његово време је већ припадало прошлости. Први пут у двадесет година пословао је с губитком.
Марта 1934. године доживео је четврти судар када је на прилазу Њујорку, у магли, ударио мали брод светионик и пресекао га на два дела. Седам људи је страдало. Исте године „Вајт стар” спојио се с дугогодишњим супарником „Кјунардом”. Планови новог предузећа о подмлађивању флоте значили су и коначан крај за ислужене бродове попут „Олимпика”. Априла 1935. године последњи пут испловио је из Њујорка. Замисли попут оне да се претвори у плутајући хотел нису се оствариле, и последњи члан славне и трагичне породице који је прешао Атлантик више од пет стотина пута и превезао преко четири стотине хиљада путника током наредне две године растурен је и исечен у старо гвожђе .