3320 25. 9. 2015.
Хит страна
БРАЈАН ВИЛСОН КОНАЧНО...
Како је најпознатији необјављени албум у историји музике последњих седам година објављен чак два пута
опуларна музика препуна је антологијских албума: неке од тих плоча померале су границе одређеног жанра, неке, пак, потпуно мењале схватање музике као такве, поједине су познате као потпуни промашаји, док су одређене славу стекле тако што никада нису биле објављене. Разлози због којих поједини музичари не објаве већ снимљени албум су многобројни. Некада нису задовољни коначном верзијом песама, некада им смета продукција, а некада је посреди сукоб са издавачем.Такође, вест да је неки бенд снимио албум који на крају није угледао светлост дана некада процури у јавност, а некада не. Међутим, када је реч о плочи о којој данас говоримо, ниједан од пређашњих разлога није довољан, а вест о постојању те плоче чињеница је већ безмало пола века. Вероватно већ претпостављате да је на тапету албум „Smile” калифорнијске групе „Beach Boys”, донедавно најпознатији необјављени албум у историји музике.
Рађање композитора
Све до 1966. године, ретко ко је момке из групе „Beach Boys” сматрао озбиљним музичарима. Девојке су вриштале на њиховим концертима, синглови су им се продавали у милионском тиражу, песме су им биле кратке, певљиве и једноставне, а они су имали савршена лица за постере из часописа. Тадашњи љубитељи нешто озбиљније популарне музике доживљавали су „Beach Boys” само као лепушкасте забављаче. А онда се десио албум „Pet Sounds” који спада међу оне поменуте антологијске плоче које померају границе. Хармоније, мелодије, аранжмани и продукција који су се чули на тој плочи никога нису оставили равнодушним. Човек који је био најзаслужнији за тај револуционарни звук зове се Брајан Вилсон и може слободно да се каже да је он сам чинио 80 одсто групе. Убрзо пошто је „Pet Sounds” објављен, Вилсон је почео да ужива огромно поштовање код музичких зналаца, почевши од оних који се баве џезом па све до композитора класичне музике. „Pet Sounds” је бацио ново светло на пређашње „Beach Boys” плоче, тако да су сада многи са „новим ушима” слушали оне њихове „једноставне” поп хитове из прве половине шездесетих. Другим речима, након албума „Pet Sounds” Брајан Вилсон се винуо међу композиторе калибра Дилана, Ленона и Макартнија, и цео свет је са пажњом очекивао шта ће следеће да сними.
Прекоокеански “реваншизам”
Занимљиво је да су управо Ленон и Макартни били главно Брајаново надахнуће када је писао песме за „Pet Sounds”. Наиме, албум „Rubber Soul” који су „Битлси” снимили 1965. године оставио је Брајана без текста. Касније је изјавио да никада пре није чуо албум који га је толико очарао и да се сећа да га је једне недеље слушао по неколико десетина пута дневно. Оно што га је посебно одушевило јесте што је „Rubber Soul” био прва концептуална плоча коју је чуо, односно прво издање које је уместо издвојених хит синглова било усредсређено на албум као целину. „Pet Sounds” је, дакле, био Брајанов директан одговор на „Rubber Soul”.
Ливерпулска четворка је, такође, имала велико поштовање према Брајановом раду, а у прилог томе говори изјава Пола Макартнија коју је поновио и у 21. веку, да је најлепша поп песма коју је икада чуо Брајанова „God Only Knows” са „Pet Sounds”. Онда су „Битлси” објавили „Револвер”, још један албум који је Брајана одушевио, те је овог пута желео да им се реваншира још већим ремек-делом него што је био „Pet Sounds”.
„Smile”
Брајану су се смучиле дуге турнеје и тинејџерке које радије вриште него што обраћају пажњу на музику, па је 1966. године остао код куће у Калифорнији, док је остатак групе „Beach Boys” отишао на турнеју без њега. Већ неко време му се по глави врзмала мисао да сними, како је сам рекао, „највећи албум у историји музике” и након ловорика које је доживео са „Pet Sounds”, тог пролећа 1966. године био је потпуно спреман за задатак свог живота. Позвао је текстописца Ван Дајк Паркса кога је упознао на једној забави и изнео му свој план. Брајан је замислио да албум „Smile” буде својеврсна звучна шетња кроз америчку прошлост, почевши од најисточнијег дела Плимут Рока, преко Средње Америке, подсећања на велики пожар из 19. века у Чикагу, преко његове сунчане Калифорније, све до Хаваја, најзападније тачке Сједињених Америчких Држава. Желео је албум који садржи сложене мелодије, те је логично да је желео и одговарајуће текстове, па је зато позвао Паркса у ком је препознао уметничку жицу која је недостајала остатку бенда. Другим речима, Брајан није био заинтересован за текстове који говоре о девојкама с плаже или о вожњи кабриолетом по калифорнијској ривијери.
Огроман успех сингла „Good Vibrations”, у ком је коришћена сасвим нова студијска техника, и чије снимање је коштало тада папрених 50.000 долара, охрабрила је Брајана да по истом рецепту снима и музику за „Smile”. Наиме, шездесетих година је и даље био распрострањен начин снимања када цео бенд уживо у студију изводи музику. Тек је средином шездесетих почело да се масовно снима на начин на који се то данас ради, инструмент по инструмент. Погађате, Брајан је био један од првих који је радио на тај начин снимајући „Smile”. Тада је и четвороканална миксета први пут замењена осмоканалном и поново је Брајан био пионир који је почео да „чачка” и по тој техничкој новотарији.
Пораз
Брајанова посвећеност том албуму била је безгранична. У студију је проводио две трећине дана, изнајмио је гомилу плаћених музичара и снимао је сваки инструмент посебно, наснимавао, преснимавао, дорађивао, мењао…Све то време узимао је велике количине дроге, што лаких, што оних тежих, које изазивају халуцинације. Док је снимао песму „The Elements; Fire (Mrs. O’Leary’s Cow)” захтевао је да сви присутни у студију носе на глави ватрогасне шлемове. Током снимања те нумере, у једној згради недалеко од студија десио се пожар. Брајан је био убеђен да је он кривац за тај пожар и да то није случајност. То су били први знаци параноје и депресије која га је обузела, а која се касније само погоршавала. „Smile” га је потпуно исцрпео, што физички, што психички. Једва је чекао да се остатак групе врати са турнеје и прикаже им своје ремек-дело.
Када се то десило, њихова реакција је била млака. Једино је његов брат Денис здушно подржавао цео пројекат. Други брат Карл био је уздржан, док је најотворенији противник плоче био Брајанов рођак Мајк Лав. За њега је „Smile” био „претенциозно уметничарење”, Парксови текстови били су му апстрактни и био је убеђен да ће група изгубити велики део публике коју су освојили у првој половини шездесетих. Те реакције су потпуно сломиле Брајана. Није му било ни до чега. Његов дечји карактер није имао снаге да се расправља са „одраслим” људима којима је више стало до „онога од чега се живи” него до уметности. Спустио је главу, тужно је одшетао у ћошак и сложио се да би, можда, било најбоље да „Smile” не буде објављен.
Победа
На нашу и Брајанову срећу, легенда о овој плочи расла је годинама. Многе од песама процуреле су у јавност, неке су снимљене у новим верзијама и хиљаде људи годинама се питало да ли ће и када ова плоча угледати светлост дана. То се први пут десило 2004. године када се Брајан поново суочио са својим демонима из прошлости и када је са својим пратећим бендом опет снимио цео албум. Та верзија звучно је била врло блиска оригиналној и одмах по објављивању дочекана је са хвалоспевима.
Ове године, 1. новембра, оригинална верзија плоче „Smile” објављена је први пут, тачно 44 године након што је снимљена. У питању је богати бокс сет који садржи пет дискова, две ЛП и две сингл плоче, заједно са књигама фотографија из доба 1966/1967. Тако је „Smile” још једном ушао у легенду – поред тога што је 37 година важио за најпознатији необјављени албум, у последњих седам објављен је чак два пута, и то у две различите верзије. Неправда је коначно исправљена и то два пута.
У интервјуу који сам урадио са Ван Дајк Парксом пре три године, на питање како је било радити са Брајаном, рекао је:
„Знаш, ако је Ван Гог имао неког поред себе док је сликао, неког ко га посматра – верујем да се та особа осећала слично као и ја док сам гледао Брајана како ствара.” Можете ли да замислите свет који је био ускраћен за Ван Гогове „Сунцокрете” или „Људе који једу кромпир”? Уколико је одговор негативан, онда вам је јасно зашто је „Smile” кад тад морао бити објављен.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
