3320 25. 9. 2015.
Ратник мањи од пушке
БОМБАШ У КРАТКИМ
Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на свету
иједна улица, школа или јавна установа у Лозници не носи име Момчила Гаврића, дечака од кога је усуд рата створио невољног хероја. Само ретки Лозничани данас се сећају суграђанина, најмлађег каплара међу милионима војника у кланици Првог светског рата.Момчило Гаврић рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево. Отац Алимпије и мајка Јелена већ су имали седморо деце кад се Момчило родио. Породични мезимац дочекао је почетак Првог светског рата 1914. година са непуних осам година.
Прве борбе и напад аустроугарске војске народ Подриња дочекао је ужаснут. Војници црно-жуте монархије прешли су Саву и Дрину, потиснули српску војску ка југу и запосли Мачву. Јединице претежно регрутоване из крајева преко Дрине, са хрватског подручја које ће четири године касније постати део Краљевине СХС, су почеле крвави пир. Рат је тек почео а за обичне људе који су након повлачења српске војске остали у својим кућама наступио је пакао. Призоре ужаса које су иза себе остављали аустроугарски војници било је тешко речима описати. У намери да злочине види цео свет српска влада позвала је стручњаке из неутралних држава како би се уверили у монструозност дивљања непријатељских војника. Међу њима је био и касније велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс. И сви су занемели пред призорима масакрираног народа Мачве. У том покољу мирног, становништва страдали су и Момчилови родитељи, сестре и четири брата.
Завет
Сасвим случајно, Момчила је спасао отац. Непосредно пред улазак аустроугарске јединице у село послао га је код удаљенијих рођака у суседно село да позајми неки алат. Када се вратио близу родитељске куће и видео шта се десило, дечак се упутио ка Гучеву јер је чуо да се тамо налази српска војска. Неопажен прошао је линију фронта и наишао на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Војници су га одвели пред мајора. Момчило је пао испред њега и тек тада заплакао. Кроз јецаје успео је само да каже: „Чико, све ми побили...” Мајор Туцовић је неколико тренутака је размишљао шта да учини а онда га запитао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” „Бацао сам само камење.” „Биће довољно”, рекао му је мајор, узео једну бомбу и показао му како се то ради. Потом је постројио пук и запитао их ко хоће да свети Момчилову породицу. Цела чета је иступила напред.
Мајор Туцовић одабрао је свог Златиборца, Милоша Мишовића, храброг војника и доброг човека, да прати Момчила и да му помогне. У сумрак су се запутили ка селу где су аустроугарски војници уз пиће шенлучили пред кућом Гаврића. Прикрали су се скривени тамом и бацили бомбе међу њих. Сви војници су страдали. Од тог дана Момчило Гаврић постао је војник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива. Мајор је наредио да сваког дана три пута опали из топа и тако свети родитеље, браћу и сестре.
Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је обема. Дошла је и 1915. година а са њом и слом српске одбране. Нападнута са свих страна, српска војска морала је да се повлачи. Краљ, државни врх, војска и непрегледне колоне избеглог народа спас у потражили у неприступачним албанским планинама. Све време поред Момчила је био Милош Мишовић. Пазио га је као своје дете. У Подгорици му је купио везицу усољене рибе и опоменуо га да уколико хоће да остане жив сме да поједе само по једну рибу свакодневно. Тада га је заветовао да иде напред и не обазире се ни на кога, чак ни на њега уколико га снага изда и остане у снегу.
Драма у снегу
Гладни и промрзли војници и народ полако су се вукли преко планинског беспућа и на свакој окуци, крај сваке угашене ватре, остављала по неколико измучених, смрзнутих тела. Преживели војници касније су причали да је ретко који покојник у смрти остајао сам. Разума помућеног од хладноће, људи су прилазили мртвом телу и покушавали да се загреју испод његовог шињела. Ништа нису вредела дозивања другова, ни наређења старешина. Остајали су да леже, тражећи топлоту док је самртна језа полако гасила живот у њима. Надомак циља, крај пута је пао и Милош. Километрима је корачао, вукући себе и дечака који му се држао за шињел, носио га на најтежим деловима пута, и ту, десетак километара од Драча и спаса, снага га је издала.
Момчило га је у сузама дозивао, молио, покушавао да га помери. Милош је једва скупио снаге да му каже да га остави, да више ни његове ноге, навикле на пешачење по обронцима Златибора, не могу даље. Дечак није могао да га послуша. Скупио се уз њега и рекао му да ће умрети са њим. „Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом” без престанка је понављао. Златиборац је већ био прежалио сопствени живот али дечаков није могао. Негде у себи нашао је снаге да устане и руку под руку са Момчилом је прешао последње километре до Драча. Огрејани грчким сунцем на Крфу, нахрањени и умивени, српски војници повратили су живот. Момчило је добио по звездицу на нараменицама. Имао је само девет година када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт. Ту је научио да чита и пише. У току једне борбе рањен је у руку, а за заслуге и храбро држање војвода Живојин Мишић лично га је произвео у поднаредника.
Момчило се из рата вратио као искусан војник иако је имао тек дванаест година. Судбина је хтела да му већина успомена из најраније младости буду смрт, рат и несрећа. То га, међутим, није омело да проведе дуг и успешан живот. Године 1921. отишао је на школовање у Енглеску. По повратку у Србију преселио се у Београд где је мирно живео до своје смрти 1993. године. Тихо, као што је и живео, сахрањен је на Новом гробљу, без војних почасти. Србија и завичајна Лозница као да су заборавили свог малог хероја. Једино место које негује успомену на њега је лознички Музеј Јадра, где се у сталној поставци налазе две његове војничке фотографије.
Аутор:
Петар Ристановић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
