3320 25. 9. 2015.
Поуке из „Златног Прага”
БОЉЕ ЖИВОТ
Мислећи да са дна бунара сија злато, служавка се претурила, а понизни Мордекај Мајзл ипак није желео да потроши благо на себе, већ је саградио синагогу, док за то време на дну Влтаве почива златна колевка...
екада давно, на углу Семинарске и Карлове улице у Прагу дизало се здање у романском стилу. Био је то прави дворац. На истом месту данас се налази троспратница – хотел и ресторан – на чији се помен одмах надовеже и занимљива прича. У сваком случају, данашњи изглед зграде на поменутом ћошку другачији је од некадашњег. Језгро куће потиче из времена ренесансе, док је остатак у барокном стилу. Уско прочеље од два готово спојена прозора на сваком од три спрата врло је богато украшено. Некада су је називали „Код црвеног престола”, по свој прилици, у знак сећања на једног црквеног великодостојника. Управо ту извесно време боравио је папски нунције Спинели. Захваљујући његовом угледу и звању, за њега је направљена посебна фотеља. Наводно, често се одмарао у раскошној црвеној наслоњачи која је сва била украшена златом.
У 15. веку кућу на углу називали су „Код позлаћеног точка”, а затим, током следећег раздобља – „Код златног сунца”. Јер, на прочељу између првог и другог спрата пролазник одмах опажа златно сунце.
Зов воде
Тако стижемо и до легенде о данашњем називу куће – „Златни бунар”. Наводно, кућни бунар имао је увек савршено чисту воду. Будући да се никада није замутила, људи су почели да причају да је то свакако због чињенице што је на том месту скривено благо. Тачније, злато. И тако, једном згодом, знатижељна служавка, док је узимала воду из бунара, помислила је како је угледала нешто врло необично. Као неки одсјај... Нагињала се да би боље видела и одазвала се том златном позиву и у једном тренутку превише се нагнула. Пала је у бунар и удавила се!
Сачувани су писани трагови о томе да су приликом чишћења бунара на дну пронађене различите драгоцености. Било како било, стижемо тако до 18. века. Власници куће тада су Јан Версер и његова жена. Они су одлучили да украсе фасаду фигурама, радовима вајара Јана Олдриха Мајера. Да ли су можда претходно пронашли благо? Извесно је, желели су да јавно изразе захвалност Богу што су преживели епидемију куге 1714. године. Наложили су да се кућа украси. Да ли од пронађеног или на други начин стеченог блага, не зна се. Али није наодмет да се упитамо да ли су хтели да покажу како је добро трампити живот за благо.
У сваком случају, на прочељу има седам фигура у барељефу. На првом спрату, с леве стране, приказан је Свети Себастијан, кога је погубио цар Диоклецијан јер је хришћанима омогућио да побегну из Рима током велике заразе од куге. И заиста, када је у Риму 680. године подигнут олтар Светог Себастијана зараза је одмах престала. Заштитник од куге био је и Свети Роко чија се фигура налази с десне стране прозора. Он је несебично помагао болеснима док се сам није разболео. Отишао је ван града да легне и умре на миру. Међутим, пронашао га је пас. Свакога дана доносио му је воду и хлеб и тако је на чудесан начин Свети Роко оздравио. На другом спрату приказани су Свети Вацлав и његов брат Болеслав, са друге Јан Непомуцки, а на средини Богородица. На трећем спрату, с леве стране, стоји фигура оснивача језуитског мисионарског реда Ињасија Лојоле, а десно је Франческо Северио, један од најодважнијих мисионара. Окружен пупољцима ружа, испод крова стоји лик Свете Розалије... Од 1983. до 1987. године кућа је у потпуности обновљена. О бунару се више није говорило, осим што је на кући било исписано „Хотел ресторан Златни бунар”.
Сјајножути драгоцени метал, симбол сунчеве снаге, божанске природе и краљевског достојанства, својеврсни је јунак и многих других прашких легенди. У једној, некада давно, Јицак, угледни становник Јеврејске четврти, враћајући се у Праг кочијом, угледао је нешто светлуцаво у шуми надомак града. Зауставио је коње и кренуо ка тајанственом месту. Сакривши се иза великог стабла, приметио је да светлост допире са велике гомиле златника. Поред товара злата стајала су и два патуљка дугих брада. Стављали су златнике у вреће. Легенда не објашњава како се Јицак одважио, тек, иступио је пред патуљке и упитао коме припада све то злато.
Три златника за зета
„Теби свакако не!”, одговорио му је патуљак. Други је био љубазнији. Рекао му је: „Кад ти се кћерка буде удавала, постаће ти јасно коме припада све ово благо!”
Чини се да је те ноћи у шуми Јицака већ потпуно обузела нека врста златне грознице. Објашњење му није било довољно, те је упитао да ли би могли да се мењају за новчиће. Он ће им дати оне које има у џепу, а они њему три златника са гомиле. Патуљци су пристали. Узео је три златника и на њихово место ставио три која је имао у џепу. Истог часа нестали су и патуљци и златници и све је утонуло у мрак. Јасно, Јицак није никоме ни једну једину реч рекао од онога што је видео и доживео.
Ипак, догађај му није давао мира. Већ ујутру везао је златник врпцом и ставио га испред куће, с намером да га повуче ако неко буде хтео да га узме. Али ко ће то бити? Тек увече туда је протрчао младић, зграбио златни новчић још пре него што је Јицак успео да се снађе. Исто се десило и следеће вечери. Међутим, трећег дана стари Јицак је ухватио младића за мишицу, унео му се у лице и упитао га зашто краде.
„Извините, господине, ни на крај памети ми није пало да помислим да чиним нешто лоше. Вратићу вам новчић.” Јицак се разнежио и позвао младића у кућу. Нахранио га је и напојио. Напослетку, га је упитао како је само знао да ће испред његове куће наћи новчић.
„Већ три ноћи сањам исти сан. У сну ми је било јасно како морам да дотрчим до овог места и узмем новчић.”
Јицак је мислио да је све схватио. Младић је тај коме ће једнога дана припасти све злато. Мордекај Мајзл, тако је гласило име сневача, веома се свидео старом Јицаку. Отишао је до дечакове куће и, уверивши се да живи у беди, понудио му је да живи у његовој пространој кући и да му обезбеди школовање. Тако се млади Мордекај преселио у лепу Јицакову кућу. Младић је био паметан, весео и леп, па се Јицакова кћерка убрзо у њега и заљубила. Угледник је био срећан што може да се позабави приређивањем наступајуће свадбе.
Брак је почео складно и срећно, па ипак, Јицака је и даље тиштила помисао на злато. Та мисао није му давала мира. Не могавши више да издржи, повео је једног дана зета на место где је угледао патуљке и златнике. Обојица су тражили по шуми, али ни од патуљака, ни од златника, ни трага ни гласа.
Jицак је почињао у себи да се љути. Како је само могао да дозволи кћерки да се уда за једног обичног сиромашка? Постао је толико свадљив и бесан, неспособан да сакрије мржњу према зету, да су се Мордекај и кћерка иселили из њихове куће, бежећи колико их ноге носе. Мордекај се вратио у бедну кућу својих родитеља и покушао да обнови њихову стару гвожђарску радњу. У томе је успео. Постао је угледан трговац. Богат, али и даље понизан. Сиромашнима није наплаћивао робу, а често је бескућницима нудио оброк.
И онда је једног дана у његову радњу ушао човек који је затражио неколико већих предмета од гвожђа. Будући да није имао новаца, дао је власнику стари сандук и рекао да је то залог јер ће се на јесен вратити да плати дуг. Пролазили су месеци и године и купац никако није долазио по сандук. Напослетку је Мордекај решио да га отвори. Био је препун златника.
Ето, Мордекају је заиста припало све то богатство Наравно, одмах је испричао тасту шта се догодило. Тада му је и таст отворио душу. Млади човек се преплашио. Шта ако се човек врати и потражи новац? Јицак га је убедио да неће јер је то био један од двојице патуљака.
Зет је ипак остао неповерљив. Није хтео да потроши новац за себе, већ је саградио синагогу која је понела његово име. Мордекај Мајзл почива на Старом јеврејском гробљу у Прагу.
Тајна са дна реке
Прича се да је легендарна чешка принцеза и пророчица Либуше, кад је родила првог сина, одлучила да новорођенче стави у златну колевку. Обдарена моћима прорицања, одлучила је да колевку баци у рибњак испод Вишеграда онда када дечак буде прерастао тај креветац. Тако је и било. Када је дечак стао на ноге, принцеза је бацила златну колевку изговарајући пророчку реченицу: „Колевка ће остати на дну Влтаве све док се у Бохемији не буде родио достојан владар!”
Пролазили су векови. Нико није видео колевку од злата. Све док једне ноћи последња принцеза из рода Пшемисловића, краљица Елизабета, није донела на свет малог Венцеслава (1316–1378), онога који ће постати Карло IV, краљ Бохемије и Римског царства. Колевка се појавила готово изнебуха. Прича доноси још једно изненађење. Краљица Елизабета није знала за пророштво принцезе Либуше. Наставила је да у златној колевци љуља свог сина. Није ни примећивала да колевка и дечак расту заједно.
Временом, колевка се претворила у широки лежај на којем се одмарао цар. После његове смрти кревет је нестао. Тако се завршава и мит о златној колевци. Креветац се наводно вратио на дно реке Влтаве. Да ли некога чека, и кога, можемо само да замишљамо. И чувамо ову причу, да би неко други, једнога дана, на њу могао да се надовеже.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
