3320 25. 9. 2015.
Информатички неолит
БОЦЕ ЗА ЕЛЕКТРОНСКА
Понеком млађем читаоцу биће можда тешко да замисли време када није било интернета. А старијима од њега да прихвате чињеницу да је и тад постојала – електронска пошта
крајевима које воз информационих технологија, са мање или више заслуга припадајућих им урођеника, што милом што силом, ипак вуче некаквој неутврђеној будућности, данас, бићемо слободни да проценимо, већина људи користи електронску пошту. Добар део оних који то не чине тврдиће да би се барем снашли да се укаже потреба. С друге стране, неки истрајавају у баш пркосном отпору и непопустљивост објашњавају готово аристократском одбојношћу према рачунарским новотаријама. Можда ће их изненадити да сазнају да је „новотарија” о којој је овде реч стара бар четири деценије.Рачунар као огласна табла
Тачан датум измишљања и-мејла није са сигурношћу утврђен. Да би се покушало с макар оквирним датирањем, мора да се разграничи шта и-мејл јесте, а шта није. Лако ћемо да се сложимо да је то данас порука која се преноси са једног на други рачунар електронским путем, преко рачунарске мреже. Али, да ли је било и-мејла пре мрежног окружења? И да ли је потребно више од једног рачунара? Да ли је битно каква је порука и које чиниоце или одреднице садржи да би се сматрала електронским писмом?
Некада давно, шездесетих година, када рачунарске мреже нису постојале, а интернет је био још далеко, на по једном, за оно време моћном рачунару радило би више инжењера. Оваквим такозваним „мејнфрејмовима” приступали су испрва са једног, а касније, када су настали такозвани тајм-шеринг рачунари кадри да извршавају више програма и опслужују више корисника истовремено – са више одвојених терминала. Ти терминали нису били рачунари сами по себи, јер нису вршили израчунавања, нити имали сопствену меморију, већ само „улази” за коришћење централне машине.
Током заједничког рада на пројектима природним путем јавила се потреба да инжењери који нису делили исто радно време или су били распоређени на различитим тачкама приступа једни другима остављају или шаљу поруке. Те поруке су, зависно од тога коме су упућене, смештане у одговарајуће директоријуме – виртуелне скупове по неком основу сродних или повезаних фајлова. Временом је сваки истраживач имао у свом директоријуму одређени фајл за уписивање, то јест „примање” оваквих порука, својеврсно „сандуче”. То је био први корак у настанку и-мејла.
MIT
Један такав пример, можда баш најранији, потиче из рачунарског центра Технолошког института у Масачусетсу, чувеног Ем-Ај-Тија (MIT). Тамо је 1961. године успостављен „Компатибилни тајм-шеринг систем” или CTSS. За четири године, број његових корисника нарастао је на више стотина. Крајем 1964. или почетком 1965. године програмерском особљу упућена је порука број 39 у којој се уз нека важнија упутства у вези са прелазом значајног дела запослених са CTSS на новији пројекат тајм-шеринг оперативног система Мултикс и потребом да се дотадашњи рад документује, узгред тражи да се за први систем развије команда МAIL („пошта”) која би служила да инжењери могу бити обавештавани о томе да су им фајлови снимљени и уопште олакшала веза између програмера и централе. Услед заузетости осталих другим задацима, овај задатак самоиницијативно су на себе преузели и током лета 1965. године и завршили млади сарадници Ноел Морис и Том ван Влек.Команда МAIL убацивала је поруке корисницима у њихове МAIL BOX фајлове (дословно „поштанско сандуче”), подржавала „слање” у више оваквих „сандучића” истовремено, а пошто је CTSS омогућавао закључавање фајлова није се дешавало да се чита туђа пошта. Захваљујући томе, поред пословне развила се и приватна комуникација. Била је предвиђена и могућност да привилеговани корисници осталима могу по потреби да шаљу и хитне поруке о којима би они били обавештавани на посебан начин и на коју могућа препуњеност мејлбокс фајла није имала утицаја. Иста два аутора створила су и алатку која је, између осталог, омогућавала тренутну, „инстант” размену порука, данас бисмо рекли „чет”. До 1970. године сличне могућности убачене су и у Мултикс, а зна се да сопственим решењима нису заостајали ни други рачунарски центри.
Ни сам Том ван Влек не тврди да су Ноел Морис и он били први који су написали овакав потпрограм. Наглашава да је свака истраживачка лабораторија имала неки унутрашњи систем веза и могуће је да их је неко каквим мање или више сличним моделом и предухитрио. Чак додаје да су се замисли у информатичком свету оног времена, неупоредиво мањем него данас, слободно уступале и позајмљивале, па то додатно доприноси неопходној дози уздржаности када треба пресудити о првенству.
Занимљиво је да, по оцени Тома ван Влека, самом почетку седамдесетих година припада и зачетак спем мејлова. У тренутку када је Вијетнамски рат још трајао, а CTSS заједница бројала већ преко хиљаду чланова, један од њих одлучио је да свима пошаље подужу антиратну поруку која је почињала речима „Нема пута ка миру. Мир је пут”. На Ван Влекову примедбу да је тако нешто неприкладно а вероватно и непожељно, уследио је одговор: „Али је важно”.
Арпанет
Ипак, када се говори о пресудном тренутку за настанак и-мејла, име које се углавном прво помиње јесте Рејмонд Томлинсон. Он је почетком седамдесетих био инжењер у предузећу „Болт, Беранек и Њуман” (BBN) из Кембриџа у Масачусетсу, тада за рачун америчког Министарства одбране упосленом на изради АRPANET, прве рачунарске мреже засноване на размени пакета података. Била је то, као што данас знамо, претеча интернета. Њено име заправо је скраћеница од Advanced Research Projects Agency Network, Мрежа агенције за унапређене истраживачке пројекте.
Томлинсон је радио на развоју оперативног система Тенекс, и, по угледу на већ описане механизме комуникација на тајм-шеринг рачунарима, створио потпрограм SNDMSG (име очигледно потиче од енглеског send message – пошаљи поруку), у почетку, баш попут часних претходника, намењен за коришћење на по једном рачунару. Догодило се међутим, да се негде у то време, а била је 1971. или 1972. година, у својој канцеларији нашао са два на Арпанет повезана рачунара. Будући да се нешто раније бавио развојем протокола за пренос података преко мреже, такозваног CPYNEТ, одлучио је да покуша да то искомбинује са потпрограмом за поруке и на тај начин успео да за свој грош, из чисте инжењерске радозналости, први преко мреже пошаље тест поруку са једног на други рачунар.
Много су га пута касније питали шта је у поруци писало, и увек би одговорио да је, не увиђајући тада револуционарност свог корака, сасвим заборавио, али да претпоставља да је у питању био тек низ неповезаних слова са тастатуре. Када је свој, како је мислио, мали успех поделио са једним колегом, није заборавио да дода:
„Немој ником да кажеш за ово. Није нам то задатак”. Међутим, природним путем људске потребе за комуникацијом, као јединствено оруђе у првом систему међусобно удаљених и независних, а у заједничком пројекту повезаних рачунара, Томлинсонов изум просто је „преотео” Арпанет. Ускоро је више од 70 одсто саобраћаја на мрежи отпадало на дописивање.
Томлинсонов програм имао је у ствари два дела – SNDMSG за слање и READMAIL за примање порука, али те и друге техничке појединости све су данас некако засењене његовом одлуком да употреби знак @ да би у адреси на коју је желео да се порука пошаље раздвоји име примаоца од рачунара који користи. На питање зашто баш тај знак, одговор је такође био једноставан:
„Тражио сам знак који се сигурно не може наћи ни у једном имену”.
Освајање света
Прве поруке готово нимало нису личиле на оно што данас препознајемо као и-мејл. Као што је већ речено, убациване су у посебан фајл, ничим нису међусобно раздвајане и да би их се прочитало, морало се стално изнова излиставати све што је раније стигло. Пречица за непосредан „одговор” није постојала, а могућности уређења текста нису биле вредне спомена. После примедбе свог великог пријатеља и колеге Стивена Лукашика, директора агенције ARPA, руководилац Канцеларије за технике обраде информација Лоренс Робертс написао је 1973. године за дан или викенд мањи програмски код који је омогућавао да се поруке колико-толико среде, по потреби бришу и целу ствар учинио прегледнијом. Био је то први програм за управљање добијеном електронском поштом. Назван је RD (од енг. READ – читати). Читава Арпанет заједница била је одушевљена и убрзо су многи дали свој допринос даљем развоју овог алата, па су уследиле разне програмске варијације. Од бројних унапређења, вреди издвојити изузетно популарни МSG Џона Витала из 1975. године који је, између осталог, донео функцију АнсÞер, могућност директног одговора на одређену поруку. Овај програм био је толико прихваћен да је допринео невероватном порасту размене порука, а Виталу донео углед генија у рачунарској заједници. Неки су, наводно, од МSG одустали тек на прагу деведесетих.
Наравно, почетне тешкоће превазилажене су у ходу и убрзо је за поруке предвиђен засебни део FTP, протокола за пренос фајлова. Већ 1972. године том програму додате су команде МAIL и MLFLкоје су замениле Томлинсонове креације. И-мејлу више ништа није стајало на путу. До краја седамдесетих година прошлог века било је 400.000 електронских сандучића, деценију касније, после развијања SMTP и POP стандарда дванаест милиона, данас хиљаду може да их припада станарима какве веће зграде.
Револуција и њена деца
Тако гласи званична верзија. Крајем прошле године, међутим, магазин „Тајм” објавио је интервју са научником родом из Индије, Шивом Ајадурајем, предавачем на Ем-Ај-Тију, у коме га је приказао као човека који је измислио и-мејл. Господин Ајадурај је 1978, када је био само напредни четрнаестогодишњак у Америци, почео рад на програму којим ће стандардни начин међуканцеларијске везе путем писаних меморандума превести у електронски облик. Посматрајући како поменути систем ради на Универзитету медицине и стоматологије у Њуарку, у Њу Џерсију, задатак је завршио успешно.
Године 1981. добио је награду „Вестингхаус потраге за талентима”, а наредне, будући да програм тада у Америци није могао да се патентира, заштитио ауторска права на програм који је, пазите сад, назвао „ЕМAIL”. Опонашајући меморандуме којима се Универзитет служио, у свој програм убацио је поља за пошиљаоца, примаоца, наслов поруке, CC (што је скраћеница од carbon copy, индиго копију – средство којим су се секретарице које је посматрао служиле) и BCC, као и предвиђену могућност укључивања пратећег фајла, и уз то осмислио многе могућности налик на данашње стандарде – на пример адресар, засебне сандучиће за пријем и слање поште, концепте, обраду текста и све засновао на релационој бази података. Кад је почетком ове године своју збирку докумената и програмски код доставио музеју Смитсонијан, а „Вашингтон пост” то такође пропратио текстом о „изумитељу и-мејла” подигао се прави устанак. Уследила је лавина оптужби за бесрамно саморекламерство, у којима је његов рад карикиран до поређења са неким коме би пало на памет да данас пројектује авион који би назвао „Авион”, заштитио име ауторским правом и на основу тога се прогласио за изумитеља.
Уз подастирање историјата који смо и у овом тексту прешли, потежу се и RFC старији од 1978. године (Request for Comments – јавни меморандуми којима се уобличавају предлози, расправе и решења која прате развој рачунарске мреже) којима се доказује да ни CC, BCC ни остала поља човечанство не дугује надареном Индијцу, а оспорава му се и оригиналност за назив ЕМAIL. „Тајм”, „Пост” и „Смитсонијан” су се од целе приче брже-боље оградили.
Шива Ајадурај заслуге претходника не доводи у питање, али захтева на прављењу разлике између размене краћих текстуалних порука и свеобухватности система „електронске поште”, додајући да фронт умова иза рачунарске комуникације уопште није био тако јединствен све док он није избио у први план. Већ летимичним погледом на интернет види се да широку подршку јавности не ужива. Шта год мислили, у време пре интернета, кад су постојали мање-више затворени системи у чије тајне америчко Министарство одбране тешко да је пропуштало децу из Индије, могућност да је Ајадурај свој програм развио самостално сасвим је могућа. Малобројни међу критичарима то му барем признају, али је, по обичају, много више оних који не пропуштају прилику да флоретом цинизма и под маском интернет бораца за правду на туђем интегритету пошто-пото изрежу велико Z. Уз Индијца је стао Ноам Чомски, који „инсајдере индустрије” оптужује за отимачину проналаска и право из децембра 1977. године као крунски доказ извлачи речи извештаја једног од њих:
„Уопште нема покушаја да се у пуној мери у електронски облик преведе унутарорганизациони систем дописа.”
Пошто „Забавник”, срећом, у овај спор не мора да се упушта, ето прилике да се свако од нас појединачно врати ономе што иначе највише волимо – бистрењу светских збивања, у чему ћемо се, као и увек, руководити личним симпатијама. Како, уосталом, одолети задовољству да, уместо заморног пребирања по датумима и акронимима ко је у праву – Индијац, онда још дечак, чију страну данас заступа Ноам Чомски или узданице америчког Министарства одбране иза којих је касније стао светски капитал и интернет кука и мотика – са необавезујуће временске и географске дистанце једноставно
самима себи не признамо шта би нам било драже?
Аутор:
Игор Ђорђевић
Илустровао:
Растко Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
