3320 25. 9. 2015.
Занимање – ратни сликар
БОЈЕ БОЛА
Наши највећи импресионисти најбоља дела остварили су на бојиштима Балканских а посебно Првог светског рата
Надежда Петровић ради своју чувену слику „Везиров мост” 1913. године
вучи неочекивано, али је истинито: наши сликари импресионизма бавили су се овим правцем, познатим по светлости, на ратним бојиштима прве две деценије прошлог века! Наиме, великани нашег сликарства, Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Малиша Глишић и још многи други били су ратни сликари или добровољне болничарке. У најтежим условима изазваним Царинским ратом, анексионом кризом, балканским ратовима и Првим светским ратом, настала су њихова врхунска дела. Откуд сликари на бојишту? Србија је схватила да уметност може оно што извештаји и документи не могу: да пренесе и сачува осећања људи који страдају због рата. А то је веома важно, да би свет видео и осетио шта смо пропатили због наметнутих ратова и како се брани земља. Зато је у српској војсци установљено звање ратног сликара, професија каква као таква није постојала у другим земљама.
Први сачувани документ на коме пише „ратни сликар” је објава за путовање Петра Раносовића коју је 21. септембра 1912. године потписао будући војвода Живојин Мишић. Тада звање ратног сликара још није било озваничено. О Петру Раносовићу се мало зна: студирао је сликарство у Минхену, био је један од оснивача Удружења српских уметника за пластичне уметности и музику, претече данашњег УЛУС-а. Захваљујући његовој слици из 1896. године „Катанић на Нешковом вису”, односно поштанској дописној карти која је урађена по њој, остао је доказ о великом херојству капетана Катанића у Српско-бугарском рату (види Забавник бр. 3260 од 1. августа).
Фото-апарат као оружје
Званичну одлуку о успостављању звања ратног сликара донео је Штаб Врховне команде 20. августа 1914. године. О томе је написан „Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на војишту” а потписао га је војвода Радомир Путник. У њему пише следеће:
„Да би се најважнији моменти борбе као и осталих ратних догађаја сачували за Историју и у сликама, придају се штабовима виших јединица на војишту ратни сликари. Ратни сликари дужни су носити собом своје фотографске апарате, и са њима снимати важније моменте борбе као и остале ратне епизоде, а изричито трагове свирепства и варварства, која буде непријатељ оставио за собом, као и остала значајна документа, чију садржину треба сачувати. Материјал за израду скица сликари ће сами изабрати, а материјал за израду фотографских снимака сликари ће добити од Врховне Команде.”
Према истраживању Љубице Миљковић, ауторке монографије и изложбе „Светлост у мраку Првог светског рата” недавно отворене у Народном музеју, било је најмање 80 ратних сликара и болничарки – њихов тачан број па самим тим ни имена, нису никад утврђена. Зна се само да су добровољно кретали у рат, да су користили сваки предах између две битке кад се за трен утишају топови да на изгужваном скиценблоку нацртају оно што се око њих догађа, да цртежом сачувају што више војничких лица, и пренесу што више сведочанстава о страхотама, пожртвованости и храбрости. Била је то њихова борба против уништавања и нестајања, али и лична терапија у којој су налазили спас од крвавих призора. И баш захваљујући њиховој потребу да се сликањем светлости одбране од ратног мрака који их окружује, импресионизам у Србији достиже зенит током Првог светског рата.
Ратни сликари били су млади људи, пуни знања стеченог на сликарским академијама Европе, пуни утисака из чувених музеја и галерија, многи већ са по неком изложбом, и сви – пуни снова о лепој будућности. Неколико година пре него што је отишла у рат, Надежда Петровић, сликарка са минхенском дипломом, путовала је Европом. Кад је октобра 1908. године објављена Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине, она је одмах сутрадан организовала митинг жена у Београду, а затим је, као члан Народне одбране, друштва створеног с циљем да помаже национално-ослободилачки рат, кренула да пропагира заједништво у Загребу, Мостару, Сплиту, Сарајеву, Тузли, Љубљани... Две године касније, у Љубљани је одржана њена друга самостална изложба, затим је отишла у Париз. Париз ју је занео, хтела је све да види, сваку изложбу, уживала је у представама Саре Бернар и руског балета, бивала је данима у Лувру. Након само три месеца у Паризу, жири Јесењег салона, угледног уметничког такмичења примио је две њене слике. Одушевљено, Надежда поручује својима:
„Поздравите моје пријатељице све и реците им да сам изложила у Јесењем салону, оне знају јер сам им често спомињала да ми је то главни и важан циљ при бављењу овде у Паризу.” Јавља и да ће у новембру излагати и у другом Салону. Затим је излагала у Загребу, фебруара 1911. године у Лиону, у марту је излагала у Риму, на изложби организованој поводом педесетогодишњице уједињења Италије на којој су у павиљонима многе земље представиле своју уметност, па опет на Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године учествовала на Четвртој југословенској изложби.
Платна за болничарку
А онда су почели Балкански ратови, и Надежда је постала ратна болничарка. И у најтежим тренуцима покушавала је да дође до лепоте која би јој помогла да слика: иде у Грачаницу и 1913. године настају два њена платна истог назива „Грачаница”, као и „Црвени божури” и „Косовски божури”. Грабила би време да скицира и слика понеки пејзаж и ликове војника. Својима у Србији јавила је да се спрема да „целокупну своју колекцију из рата изложи у Венецији, на Бијеналима 1914. године”. На карти својима из Љуме пише да јој је шатор баш преко пута развалина „куле Леке Капетана где се шеће Роксанда ђевојка”. Из тог времена је и позната фотографија: Надежда у црнини, са великим крстом на рукаву капутића, с љубичицама за појасом. На другој фотографији, избледелој, Надежда пред штафелајем слика један од својих познатих пејзажа „Везиров мост”. На њој је забележила да је ту она „као једина болничарка неговала 80 тифусних болесника”. Миодраг Б. Протић, историчар уметности, сматра да су те њене слике „пуне заслепљујуће, обојене светлости”.
Пред почетак Првог светског рата Надежда је била један од оснивача и први секретар Одбора за организацију уметничких послова Србије и Југословенства. Покушавала је и да чланови Југосовенске колоније опет заједно сликају у Србији као што су сликали у Сићеву 1905. године, кад је Надежда ту основала колонију. Покушавала је и да излажу на Венецијанском бијеналу. Посећивала је ову велику смотру још као студенткиња, па је тако отишла и 1914. године. Није остала онолико колико је планирала, зато што је почео Први светски рат. Изабрала је прву линију фронта, иако јој је Врховна команда нудила три много безбедније дужности: да буде представник Србије на конференцији у Риму, да буде болничарка у Београду или у болници стране мисије у Нишу. Надежда је одлучила да оде у пољску болницу Дунавске дивизије. Из писама породици види се како јој је било на фронту.
„Завоја је понестало а ране страшне зјапе. Тиче се живота; ту се не обазире ни на шта, само дај, превијај, заустављај крварење, запуши ране, разлокане, да се кроз сломљена ребра назире срце и плућа, а очи исколачене безумно од бола и страха пред смрћу (...) Ено, један већ умире – не могах се савладати да гледам те муке, оставих га болничару – а ја сам му придржавала главу – стално му пада и котрља се на столу – врат му је пресечен до кичме и нема више ослонца – нити је свестан, превијен је, притегли смо некако али душа не може лако да искочи – још се држи за живот са оно неколико влакана што се зову вратне жиле – и побегох...” написала је 12. септембра 1914. године.
Ваљевска болница
После Сувоборске битке 1915. године, у Ваљево покошено епидемијом пегавог тифуса, стиже и Надежда. Крајем марта, болест је захватила и њу. Боловала је седам дана. У пролазу с бојишта, посетио ју је њен пријатељ, Бранко Поповић, сликар, ликовни критичар, професор Београдског универзитета. Желео је да се о њој запамти следеће:
„Она би данима цртала упорно један исти мотив докле не би графички продубила његов пластични облик. Али када би узела кичицу у руке, она би сликала дионисијски ведро и надахнуто, као да га први пут види и као богомдана сликарка. Стога држим да је таквом треба једино и сматрати, и да би се и све њене тежње за монументалним сликарством завршиле у неком чистом, великом сликарству дионизијске раздраганости и богатства. Надежду Петровић је и сама смрт затекла у једној таквој раздраганости и у неизмерном духовном богатству и снази. То сам видео и дубоко осетио када је посетих болесну у ваљевској војној болници, 1915, у пролазу са фронта за београдску војну болницу и сам болесник од пегавог тифуса. Уз литар најбоље каменичке шљивовице коју сам јој по жељи био донео, претресли смо тада за последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака Надежде Петровић и њених дивних платана.”
Надежда је умрла 3. априла 1915. године, одмах након Бранкове посете.
Ода светлости
Милан Миловановић стекао је образовање као ретко који наш сликар: пет уметничких школа, дипломирао сликарство на академијама у Минхену и у Паризу, школовао се код десет учитеља. Међутим, уместо да слика у миру атељеа, постао је ратни сликар у Балканским и у Првом светском рату. Као и Надежда, и он је у Балканским радовима сликао манастире, „Св. Јован Канео у Охриду” на пример. У Првом светском рату био је при штабу Врховне команде. Оболео је од тифуса, и болест преживео са разореним нервима и губитком слуха. Од исцрпљености приликом преласка Албаније, опорављао се у Италији, у Риму и на острву Капри, и у Француској. На Каприју је насликао неколико слика – врхунце његовог стваралаштва и српског импресионизма: „Предео са Каприја, „Тераса у сутону”, „Тераса сликара Ђузепа”, „Катедрала у Анакаприју”, „Плава пећина”, „Плава врата”...
После прележаног пегавца и преживљених ратних недаћа, одустао је од сликарства и посветио се педагогији. Његов ученик у Уметничкој школи, Момчило Стефановић, написао је:
„Године 1923. он се развео од жене, а потом одвојио и од деце. Његова глувоћа постајала је све тежа; несаница све упорнија; неодмерени живци чинили су га раздражљивим. У његовим рукама није се гасила цигарета. Мршав, измучена лица, са кожом која је личила на збрчкану жуту хартију и од које је чудно одударала црвено-смеђа коса, остатак некадашње лепоте, он је фиксирао саговорника као да хоће да му упамти лик, напрезао се да прати покрете његових усана и одговарао му тихо, неким посусталим гласом који је изненађивао својим подрхтавањем.”
Милан Миловановић је наш последњи импресиониста. Са слика које је радио у Дубровнику одзвањају последњи акорди оде светлости: „Пут од Гружа”, „Предео из Дубровника”, „Тераса са степеништем” и друге из 1920. године, године у којој је импресионизам широм света отишао у други план.
Необојени ковчег
Коста Миличевић студирао је сликарство у Прагу, учио у Минхену, дипломирао у Београду. Током Првог светског рата био је ратни сликар при Врховној команди српске армије. Почетком 1918. године био је у Полни, код Солуна, на првој линији фронта коју су српска војска и савезници пробили 15. септембра. Ту је насликао неколико предела који подсећају на жудњу за топлином дома: „Село Годовик”, „Мотив из Полне”, „Мотив из Македоније – Полна”. Топови, пуцњава, смрт, уништили су му нерве, а лоши услови донели су му болест. Зато је послат на Крф. Ту је, како су оценили историчари уметности, достигао највећу могућу висину своје уметности: „Предео с Крфа”, „Крф – Гариџа”, „Острвца крај Крфа”... Желео је да оде у Париз, у престоницу импресионизма, али је због болести ипак морао у Београд. Више није сликао. Измучен, подлегао је болести на почетку мира 1920. године и у необојеном ковчегу сахрањен без икаквих почасти.
Малиша Глишић студирао је сликарству у Минхену, усавршавао се у Риму, излагао у иностранству, био сценограф Народног позоришта у Београду. Био је ратни сликар при Другој армији у оба Балканска рата и у Првом светском рату. Фотографисао је драматичне призоре који су на њега деловали поражавајуће. Да би све то издржао, почео је да пије. Војвода Степа Степановић проследио је Врховној команди 14. септембра 1914. године обавештење да Глишића уклања из Друге армије зато што се „не може трпети јер је наклоњен пићу, прављењу нереда и нападима на становништво”. Из тог времена сачуван је „Предео – Муратово турбе” слика коју је насликао 1915. године док је учествовао у борбама за одбрану Београда. Сахрањен је у Нишу, у гробу коме се замео траг.
Већина њихових радова са фронта нестала је у бомбардовању Београда током Другог светског рата, нарочито 6. априла 1941. године зато што су били у зградама које су бомбардоване: у Министарству војске и морнарице, у Народној библиотеци Србије, у Музеју града Београда, Ректорату Београдског универзитета. О оном што је остало, брину Војни музеј и Историјски музеј Србије. Поједине вредне слике налазе се у другим музејима и у приватним колекцијама.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
