Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – ЛУИС БУЊУЕЛ


БЕЗБОЖНИК




Првобитно мишљење да је Луис Буњуел „најокрутнији режисер на свету” није опстало, напротив. Показало се да је у питању осетљиви стваралац, који помоћу филмова сатканих од чињеница и снова, шаље мноштво тајних порука.

а премијеру свог првог филма чувени режисер дошао је са џеповима пуним каменчића, спреман да се брани од напада публике. Показало се да је предвидео догађаје из наредних времена, када су његове „покретне слике” на биоскопском платну гађали шеширима, штаповима, пурпурним мастилом, чак и бомбама!
   Пошто се у познијим добу уплашио да ће га задесити судбина мајке, која због губитка памћења није препознавала чак ни рођену децу, режисер Луис Буњуел одлучио је да овековечи своје успомене. Уз помоћ Жан Клода Каријера написао је књигу „Мој последњи уздах” (у другом преводу „Моја лабудова песма”), где је на узбудљив и сликовит начин описао свој живот. Књигу је посветио супрузи Жани, а са посебном пажњом дочарао је време детињства и младости који су га обликовали као бунтовног ствараоца.

Лав из Каланде

   Луис Буњел рођен је 22. фебруара 1900. године у забаченом селу Каланда, у шпанској области Теруел. После четири месеца са родитељима се преселио у Сарагосу, где је одрастао у друштву четири сестре и двојице браће. Пошто су припадали једној од најимућнијих породица у крају, живели су у веома пространом стану и држали послугу. За распуст и празнике сви заједно одлазили су у кућу на селу или викендицу „Кулу” окружену реком, баштом и воћњацима. Дечак није могао да се одлучи да ли му је лепше када у граду посећује циркус, позориште и биоскоп или када се у природи игра са својим љубимцима мајмуном, пацовом, соколом, змијом и гуштером.
   Међутим, када је од родитеља добио играчку луткарско позориште, схватио је да највише воли свет из маште, у коме може да управља по својој жељи. Представе је приказивао у амбару куће, а у публици су се налазили и дечаци и девојчице из села. Уверио се да чаролија делује, јер се нико није бунио што једну фигуру замењује мала Ајфелова кула и што његове сестре служе „лимунаду” од воде, сирћета и шећера.



   Од када је кренуо у језуитску школу, Буњуел је упркос строгој дисциплини и казнама правио бројне несташлуке. Код куће су му гледали кроз прсте, јер је добро учио и свирао виолину у црквеном хору. На часове је одлазио у кочијама, иако је исти пут могао да препешачи за пет минута. Са преласком у гимназију постао је још непокорнији: с друговима је кришом листао еротске часописе, вирио у кабине за пресвлачење на плажи (на рупу је стављао комад стакла, из страха да га даме не убоду иглом од шешира), пушио, носио пиштољ „браунинг”... Када је једном уочи Ускрса желео да прослави учешће на Каландској процесији добошара, опио се ракијом „matarrates” („убија пацове”). Пошто га је угледао накресаног, директор школе се толико разбеснео, да га је шутнуо, назвао кловном и прецртао са списка ђака.
   По преласку у другу гимназију мало се уозбиљио: читао је дела филозофа, највише Спенсера, Русоа, Маркса... Када је завршио Дарвинову књигу „Порекло врста”, остао је као громом погођен – његова ионако пољуљана вера у бога, срушила се у парампарчад! Убрзо је одлучио да не вреди чекати брак како би открио тајне секса, па је упркос „прадедовској стидљивости” отишао у јавну кућу. Исте 1917. године по очевој жељи уписао је агрономију, мада је знао да тек треба да изабере прави животни позив. У студентском дому у Мадриду боравио је од 1917. до 1925. године и на крају га је напустио са дипломом из филозофије.
   Већ по доласку зближио се с Федериком Гарсија Лорком и на опште чуђење „неотесани Арагонац и префињени Андалужанин” постали су нераздвојни пријатељи. Снажни „лав из Каланде” (који је надимак успешно бранио обарањем руку и бокс мечевима) хтео је да туче свакога ко би његовог штићеника називао хомосексуалцем. Да ли је знао за песникове стихове: „Моја душа, девојчица и дечак”?
   Изабрано друштво окупљало се у Лоркиној соби: разговарали су о књижевности, слушали америчке плоче, примењивали телепатију и хипнозу, призивали духове, играли представе. У свему је учествовао и сликар Салвадор Дали, који је имао бројне необичне замисли. Виђање се настављало у кафанама, парковима, Толеду, али и на гробљу због тајанствене и напете атмосфере. Буњуел је из шале замишљао сусрет са „лелујавим створовима”, све док једног дана није доживео необично искуство. Наиме, када је 1923. године тужан седео поред одра свог оца, изненада је чуо буку и окренуо се да погледа одакле звук долази.    Угледао је лик разљућеног оца који му прилази са испруженим рукама! Иако је сам себе убеђивао да је у питању привиђење (које је трајало десет секунди), после сахране спавао је с пиштољем испод јастука.

Филм као оружје

   Након служења војске и дипломирања обавестио је мајку да ће се у Паризу бавити режијом, што је она пропратила сузама. Ипак му је дала новац за снимање првог филма „Андалузијски пас”, који је урадио на основу свог и Далијевог сна. На премијеру филма позвао је Андре Бретона, Марсела Дишана, Макса Ернста, Тангија – особе које су припадале надреалистичком покрету и који су веровале да се помоћу несвесног, скандала и „црног смеха” може променити свет. У публици је видео славне личности Пикаса, Коктоа и Корбизјеа, и збунио се када је након последње сцене чуо аплауз.
   Муниција од каменчића коју је скривао у џепу, с намером да се брани од напада и звиждука, остала је неискоришћена. Међутим, филм са сликама оштрице бријача која реже око и руком пуном мрава, код шире публике изазвао је прави шок: једна трудна жена изгубила је дете, други су плакали, трећи падали у несвест... Преосетљиви Лорка се наљутио, уз речи: „Буњуел је направио мали филм. Оволики (показује прстима). Зове се 'Андалузијски пас', а пас, то сам ја!”.
   Упркос дојавама полицији да је у питању „скарадно и окрутно дело”, филм није забрањен, што је изазвало сумњу код надреалиста. За осам месеци приказивања Буњуел је зарадио осам хиљада франака и пошто је осетио моћ несвесног, више није хтео да иде другим путем. Одмах је забележио петнаестак својих снова, које је намеравао да искористи у писању сценарија. Свакога дана, чак и по неколико пута, ишао је у биоскоп, али је налазио времена и за костимиране забаве (једном се обукао у калуђерицу), свирање бенџа, игранке, виђање са вереницом...
  

                  Сцена из његовог првог филма ''Андалузијски пас'' снимљеног 1929, године

   Ускоро је уз новчану помоћ породице Ноај снимио „Златно доба” 1930. године, а прича о лудој љубави изазвала је хаос. Гледаоци су на платно бацали штапове и шешире, ломили седишта, цепали слике у холу, сипали мастило и увреде... Филм је забрањен на педесет година!
   Након шест месеци усавршавања у Холивуду, где је упознао славног Чарлија Чаплина, на домаћем терену снимио је филм „Las Hurdes” („Земља без хлеба”). Истинито сведочанство о дивљој планинској области и сиромашним становницима није добило дозволу за приказивање, уз објашњење да не треба истицати ружне и непријатне ствари. Касније је сазнао да су му у полицији отворили картон, уз опис „сумњив развратник, гнусни наркоман и творац одвратног, злочиначког филма против отаџбине”. Тих година забринуто је гледао како се друштво раздваја на фашисте, анархисте „компањеросе”, комунисте „камараде”. Будућа дешавања навела су га да се приклони трећој групи, а у аутобиографији је записао: „Комунисти су ми изгледали – и још ми изгледају – беспрекорни!”

Јавно о дискретном

   Године 1934. оженио се женом свог живота Жаном, а нешто касније обрадовао се рођењу синова и помирењу с драгим Лорком. Дружење је изгубило црту безбрижности, јер су око себе гледали немире, штрајкове радника, паљење цркви, атентате, борбе левице и деснице. Та дешавања представљала су увод у Шпански грађански рат, који је трајао од 1936. до 1939. године. Када је чуо да Франкови фашисти током ноћи одводе особе у смртоносне „шетње”, Буњуел је породицу послао у Француску, док се сам обратио Уједињеној социјалистичкој омладини, од које је добио пушку. Али, чим се затекао у једној пуцњави на улици, схватио је да мора на други начин да се укључи у борбу.
   Када је чуо да је Лорка убијен, није могао да поверује у ужасни злочин: питао се ко је могао да науди особи која је право ремек-дело природе? „Био је страст, радост, младост. Био је као пламен”, сећао се. Затим је отишао у Париз, где је као помоћник амбасадора водио рачуна о пропагандним филмовима, преносио документа, организовао бацање летака.



   Године 1939. са породицом је отишао у САД , и због недостатка новца, планирао да се запосли у кухињи хотела. Срећа му се изненада осмехнула, па је почео да ради у комитету за пропаганду Латинске Америке, где је бирао антинацистичке филмове. У Њујорку је успоставио везе са старим познаницима: прихватио је дружење са Бретоном, Ернстом, Тангијем, Лежеом, Сент Егзиперијем, али не и са Далијем који је гајио наклоност ка фашистима. Његов предлог да сниме наставак „Андалузијског пса”, одбио је шпанском пословицом: „Протекла вода не покреће више млин”.
   Буњуел се с породицом 1946. године преселио у Мексико, где је са скромним средствима снимио двадесет филмова („Кћи обмане”, „Он”, „Успеће у небо”, „Назарен”, „Заборављени”...). Волео је да из забаве шета преобучен у радника, свештеника, официра, а некада је и на снимања долазио с периком на глави и збуњивао глумце. Када се после двадесет четири године вратио у Шпанију да види мајку, сестре и браћу, плакао је од среће. Док је шетао стазама младости, сећања на дивне дане незадрживо су навирала. Одлучио је да 1961. године „Виридијану” сними у Мадриду, што је изазвало нападе да је издајник и плаћеник, који борави у Франковој Шпанији. Наредне године завршио је и филм „Анђео уништења”. Током боравка у граду одседао је увек у истом хотелу на седамнаестом спрату, где је са прозора собе бацао папирнате авиончиће, а ноћу спавао на поду, уз отворене прозоре.
  По преласку у Париз снимио је „Дневник једне собарице” са Жаном Моро и „Лепотицу дана” са Катрин Денев. Када су га новинари окупирали питањима да ли ће добити награду „Оскар” за „Дискретни шарм буржоазије” 1972. године, с озбиљним изразом лица одговорио да очекује повољан исход, јер „Американци имају недостатака, али су људи од речи”, уз додатак „ако им се плати”. Следећег дана у новинама осванули су наслови да је купио „Оскара” за двадесет пет хиљада долара! А када је награду заиста и добио, наставио је да понавља исту шалу.

Из гроба по штампу

   Иако је после филма „Фантом слободе” планирао да се повуче из посла, на наговор пријатеља снимио је „Тај мрачни предмет жеља” (1977), по књизи „Жена и лутка” Пјера Луиса. Исте године, 16. октобра, током приказивања филма у Сан Франциску у Ридгетхеатру, експлодирала је бомба! Четири ролне филма су украдене, уз опомињуће натписе на зидовима „Овог пута отишао си сувише далеко!”, у потпису Мики Маус. Касније је чуо да је напад извела група хомосексуалаца, која се из неких разлога нашла увређеном. Међутим, бунтовни режисер ипак је у Мексику добио Националну награду за уметност, а развеселио се када је видео да на златној медаљи пише „Буњуелос”, што на шпанском значи уштипак.


ВОЛЕО ЈЕ:
Маштање (да је моћан, заводник, да има дворац, да спава 22 сата дневно; снове; хладноћу (сликао се наг у снегу); игру „пролећно заливање”, где се кофа воде излива првој особи која наиђе; руску књижевност; оперу; библиотеке; филмове; комунизам; раднике; случајност; пиће (посебно мартини); оружје (имао је 65 примерака); бокс; необичне кућне љубимце (имао је 40 пацова и пустио их на слободу); смех; „љубав у чистом стању”.
--------------------
   Позне године живота провео је у Мексику, у миру свог дома. Нажалост, због ослабљеног слуха није могао да ужива у музици коју је изузетно волео, а због оштећеног вида на једном оку (последица играња пиштољем у соби) слабије је и читао. Држао се устаљених навика: шетао је око куће, пијуцкао мартини, примао посете пријатеља, сањарио... У „књигу мртвих” уписивао је све особе које је некада знао, свестан да ће им се ускоро придружити. На чудан начин смрт га је истовремено плашила и привлачила, па се уљуљкивао фантазијом да спава у гробу и сваких десет година одлази до трафике по штампу. Уз речи „ја сам безбожник, заслугом бога”, планирао је да пре него што умре око себе окупи пријатеље атеисте, а затим позове попа и исповеди се. Умро је 29. јула 1983. године, са уверењем да љубав нестаје из света.
   Првобитно мишљење да је Луис Буњуел „најокрутнији режисер на свету” није опстало, напротив. Показало се да је у питању осетљиви стваралац, који помоћу филмова сатканих од чињеница и снова, шаље мноштво тајних порука. „Гледањем унутра” шифре могу да се протумаче, али за сваку особу имају посебно значење. Тако су неки препознали подсмевање самозадовољној средњој класи, цркви и војсци, а неки сасвим друге ствари. Рецимо, католичка црква најпре је његово дело прогласила богохулним, а касније га је похвалила. У сваком случају „лав из Каланде” успео је да оствари своје жеље: да помоћу филмова и несвесног „хипнотише” публику и покаже јој „да ово није најбољи од свих могућих светова”.



Аутор: 
Весна Живковић
број: