3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – сер Алекс Фергусон
БЕСНИ ФЕРГИ, ТРЕНЕР НАД
„Нема ничег горег него кад сер Алекс побесни” јер он тада стоји на средини свлачионице и толико се дере на нас, да ми чини како ми је неко уперио најјачи фен за косу право у лице”... 
аква осећања буди чињеница да неко за живота добије споменик? Прави, не метафору! Осим политичара, филмских и музичких звезда, као и диктатора, на то питање вероватно могао би да одговори само мали број људи у свету. А један од њих је сер Алекс Фергусон, тренер фудбалског тима „Манчестер Јунајтед” којем је недавно ту част указао клуб који тренира непрекидно од 1986. године. Дакле, више од четврт века. Наравно, свестан да тај чин, осим што значи огромно признање за све што је досада урадио, симболично најављује и да се његова неупоредиви спортски посао ближи крају, легендарни Шкот је духовито изјавио:„Уобичајено је да човек прво треба да умре да би му подигли споменик. Дакле, ја сам надживео смрт!” На ове његове речи, водећи спортски дневници назвали су га „фудбалском дивом”!
Седа коса, плаве очи, наочаре, лице на којем је одмах лако уочити црвену боју, односно, испуцале капиларе. Изгледа више као весељак и љубитељ чашице, неголи спортиста. Изглед вара, премда не сасвим! У често веселом изразу лица сер Алекса и његовом истанчаном смислу за хумор ипак има нечег што улива страхопоштовање. Не ваља се са њим много шалити! А још мање не послушати његов савет, односно – грдњу. Боље речено – наредбу! Укратко, у томе је тајна успеха овог фудбалског тренера који је за живота посао легенда.
Син Александра Битона Фегусона (протестанта) и Елизабете Харди (католичке вероисповести) Алекс је рођен 31. децембра 1941. у сиромашној, радничкој породици. И отац славног тренера био је фудбалер „Гленторана”. Дечак је порастао у предграђу Глазгова, углавном играјући фудбал. Чињеница што је понављао и у основној и средњој школи није га претерано узнемирила. „Па шта? Бићу негде шегрт”, саопштио је свом љутом оцу који је био огорчен што његов наследник неће постићи ништа у животу. Алекс је наставио да игра фудбал и када се запослио у фабрици. После шестогодишњег шегртовања, успео је да добије диплому и завршио фудбалске течајеве.
Ни фудбалерски, играчки дани Алекса Фергусона нису ничим наговештавали да ће коју деценију касније његово име с поштовањем изговарати сваки поклоник фудбала широм планете. Истина, био је добар нападач, средином шездесетих година прошлог века чак и један од најбољих стрелаца шкотске лиге. И не само то: 1967. године је за „незамисливих” 65 хиљада фунти прешао из „Данфермлајн Атлетикса” у клуб „Глазгов Ренџерс”.
Међутим, управо у том раздобљу славни шкотски клуб није освојио ниједан трофеј, а после пораза од најљућег супарника, „Селтика”, у финалу националног Купа у сезони 1968/69, Фергусон је проглашен за главног узрочника неуспеха. Пребачен да тренира са јуниорима! Више година касније, Фергусонов брат испричао је новинарима да је Алекс био толико разочаран, да је медаљу која је припадала играчима другопласираног тима – једноставно бацио у ђубре.
„Фудбал је проклети пакао” – тврдио је и тада, а тврди и сада Алекс Фергусон.
Улива страх у кости
Уследио је позив из „Нотингем Фореста”. Међутим, његовој супрузи Кети није се ишло у Енглеску, посебно што су тек добили прво дете, сина Марка (1968). Тако је ипак остао у Шкотској, али у знатно мањем клубу – „Фалкирку”. Упоредо са смањењем жеље да игра фудбал, Фергусон је почео да показује све више занимања за тренерски посао. У сезони 1973/74 било је предвиђено да преузме улогу играча-тренера у „Фалкирку”, али дошло је до неког неспоразума, па је уместо тога отишао у „Ајр Јунајтед”, где је убрзо завршио играчку каријеру. Имао је непуне 33 године. Први тренерски посао Фергусон је добио у нижеразредном „Ист Стирлигшајеру”. Радило се само по потреби, за плату од 40 фунти недељно. Увео је строгу дисциплину, а један од тадашњих играча, нападач Боби МекКали, касније је изјавио:
„Никада се ни од кога нисам плашио, али Фергусон нам је, чим је дошао, улио страх у кости...”
После 117 дана у „Ист Стирлингшајеру”, младом тренеру указала се прилика да пређе у „Сент Мирен”. У раздобљу од 1974. до 1978. године када их је Фергусон предводио, фудбалери „Сент Мирена” су широм Шкотске постали познати због нападачке игре, а нису изостали ни успеси – преласци у виши ранг такмичења, титуле и слично. Занимљиво је да упркос свему, то до данас остао једни клуб у којем је Фергусон добио отказ!
Било како било, Фергусон је потом добио позив да преузме угледни клуб „Абердин”, али са само једном освојеном титулом првака Шкотске током више од седам деценија постојања. Фергусонов ауторитативни став није одговарао старијим играчима, а он није имао намеру било шта да мења у свом ставу. Звали су га „Бесни Ферги”. Потом је и друга сезона почела веома лоше, али су руководећи људи клуба ипак имали стрпљења с тренером, као да су осећали да ствари морају да крену на боље.
И управо то се и догодило. Почетком 1980. године, тим је заиграо као препорођен и на крају те сезоне освојио титулу првака Шкотске. Први пут после 15 година шампионски пехар није припао ни „Селтику”, ни „Глазгов Ренџерсима”, најпознатијим тамошњим клубовима.
„То што смо учинили, ујединило нас је и играчи су коначно почели да верују у мене”. Уследили су нови успеси, између осталог освојен је и Куп победника Купова у сезони 1982/83, јер је „Абердин” у финалу победио мадридски „Реал” са 2:1. Када је после седам сезона, Фергусон одлучио да је време да се крене даље, клуб је имао чак 11 трофеја више него када је дошао.
Нешто раније, као већ доказаном стручњаку, стигао му је и позив из националног савеза да се прикључи стручном штабу шкотске репрезентације. Фергусон је то, наравно, прихватио, али можда и због сплета несрећних околности, није имао много успеха. Наиме, Шкотска је 1985. године играла у Кардифу, против Велса, одлучујућу утакмицу за пласман у плеј-оф за одлазак на Светско првенство у Мексико. Селектор је био Џок Стајн, а Фергусон његов помоћник. Велшани су дуго водили, што је учинило да се Стајново, ионако лоше здравствено стање, само додатно погорша. На крају, није помогао ни изједначујући гол Гордона Страхана и, самим тим, остварење циља због којег су и дошли у Кардиф: Стајну је позлило и док су се играчи на терену радовали, њихов селектор се борио за живот. Фергусон је зато морао да их окупи и саопшти им шта се догодило. Неколико минута касније, Стајн је преминуо.
У таквим околностима, Шкотска фудбалска федерација морала је брзо да донесе одлуку. Фергусон и није имао много избора. Преузео је национални тим и, после победе над Аустралијом, одвео га у Мексико. Међутим, Шкотска није могла даље од првог круга и већ 15. јуна 1986. године, Алекс Фергусон више није био селектор.
Ипак, није морао дуго да чека на нову понуду за посао. Све богатији енглески клубови већ су годинама покушавали да га доведу у своје редове, а како породични разлози због којих својевремено није отишао у „Нотингем Форест”, више нису били препрека (у међувремену је, 1972. године добио још два сина, близанце Дарена и Џејсона), само се постављало питање где ће отићи. Звали су га: „Вулверхемптон”, „Арсенал”, „Тотенхем” и – „Манчестер Јунајтед”.
„Црвени ђаволи” су сезону 1986/87. почели предвођени Роном Еткинсоном, тренером који је клубу током претходних година донео два пехара победника ФА купа, али амбиције некадашњег шампиона Европе биле су много веће. Стрпљењу управе дошао је крај у новембру 1986. године после пораза од „Саутемтона” од 4:1 у Лига купу. У том тренутку, „Манчестер Јунајтед” се у првенству налазио на претпоследњем, 21. месту на табели. Када је стигао на „Олд Трафорд”, Фергусон је затекао екипу у потпуном расулу, а звезде тима – Брајана Робсона, Нормана Вајтсајда и Пола МекГрата – физички потпуно неспремне и, најблаже речено, потиштене. Неки су чак имали и невоља с пићем. Ипак, ствари су полако кренуле на боље, и тим је ту сезону завршио на једанаестом месту.
Жеља за победом
Године 1995. „Бесни Ферги” је изјавио:
„'Јувентус' је био пример за мој обновљени 'Манчестер Јунајтед'. Свакодневно сам пуштао играчима видео-касете Липијевог тима и говорио да не гледају тактику и технику, јер то и сами имамо, већ њихову жељу за победом!”
Следеће године било је још боље, јер је на крају првенствене трке испред остао само и даље неприкосновени „Ливерпул”, а доведени су играчи који ће у будућности донети много успеха „Јунајтеду”. И уместо да резултати буду све бољи, они су бивали све гори. Три године пошто је дошао, навијачи су почели да губе поверење у шкотског тренера. На утакмицама су могли да се виде плакати у којима је тражена његова смена. Очајан низ од осам утакмица без победе, уз шест пораза, а од тога један од најомраженијег супарника, „Манчестер Ситија”, довео је Фергусона на ивицу отказа. Тада је дошла утакмица са „Нотингем Форестом” у ФА купу. „Манчестер Јунајтед” је и даље био у очајној форми, док су њихови противници целе сезоне играли сјајно и, по општем мишљењу требало је да освоје пехар. Сви су очекивали још један пораз „Ђавола”, а затим и Фергусонову смену. Међутим, догодило се чудо. „Јунајтед” је коначно победио! Та минимална победа очигледно је донела потпуни преокрет, јер је екипа на крају стигла до финала. У поновљеном мечу (у првом је било 3:3) савладан је и „Кристал Палас” и „Манчестер Јунајтед” је тако стигао до првог трофеја, од укупно 37, под вођством Алекса Фергусона.
Следеће године освојен је Куп победника купова (у финалу је побеђена „Барселона” са 2:1), потом и Супер куп Европе. На жалост, том приликом је пред Марком Хјузом, Рајаном Гигсом, Денисом Ирвином, Нилом Вебом и осталима пала „Црвена звезда”, тадашњи победник Купа шампиона.
Ипак, на прву титулу првака Енглеске требало је сачекати још неко време. Заправо, то се догодило исте оне године када је установљена „Премијер лига” – у сезони 1992/93. године. У новембру су били тек десети на табели, али тада је Фергусон повукао кључни потез, можда и један од најбитнијих у својој тренерској каријери – из „Лидс Јунајтеда” довео је љутитог француског нападача Ерика Кантону. Овај му је узвратио поверење тиме што је „Ђаволе” предводио до титуле. После пуних 26 година, „Манчестер Јунајтед” поново је постао првак Енглеске!
Да би се описало шта се потом догађало у годинама које су уследиле, било би потребно много времена и простора. Јер, „Премијер лига” је освојена још 11 пута (од тога три пута за редом 1998–2001), Лига шампиона два пута, ФА Куп пет пута Алекс Фергусон је 10 пута био проглашаван тренером године у „Премијер лиги”, у разним изборима добијао је признања као најбољи тренер деценије, па чак и века. Године 1999, енглеска краљица доделила му је титулу сера.
Сер Алекс Фергусон је недавно обележио пуних 26 година на челу „Манчестер Јунајтеда”, што га чини тренером са најдужим стажом у „Премијер лиги”. Током свих тих година кроз „Олд Трафорд” прошао је велики број врхунских играча: од већ споменутих Инса, Шмајхела, Ирвина, Гигса, Кантоне и осталих, па преко Дејвида Бекама, Пола Сколса, Герија Невила, Терија Шерингема, Ендија Кола, Јапа Стама, Олеа Гунара Солшера, Руда ван Нистелороја, Двајта Јорка, Лорана Блана, Роја Кина, потом и Вејна Рунија, Кристијана Роналда, Патрика Евре, Мајкла Керика, Рија Фердинанда, Едвина Ван дер Сара, Робина ван Персија Немање Видића и многих. Али сер Алекс никада није допуштао да неко од њих буде изнад њега. Или клуба. Јер, на начелу поштовања хијерархије одувек су почивали темељи успеха тамо где је он био тренер. Фергусон је на неки начин, поједине играче приморао да оду, будући да су претили да му угрозе ауторитет у свлачионици. На пример, за Дејвида Бекама тврдио је да „никада није представљао ни најмањи проблем, све док се није оженио!”
Упркос позним годинама (31. децембра напуниће седамдесет једну) сер Алекс Фергусон и даље не допушта да било ко осим њега „газдује” свлачионицом „Јунајтеда”. А како то може да изгледа, открио је Вејн Руни, играч који је већ читаву деценију на „Олд Трафорду”. Медији Рунија често „селе” у друге енглеске клубове, управо због наводних сукоба са тренером.
„Нема ничег горег него кад сер Алекс побесни”, написао је у својој аутобиографији овај робусни нападач, „Он тада стоји на средини свлачионице и толико се дере на нас, да ми чини како ми је неко уперио најјачи фен за косу право у лице”...
Све је почело с изјавом да му је највећа амбиција да „смакне” „Ливерпул” са „проклетог” водећег места, а завршило се подизањем споменика. Уосталом и славни португалски тренер Жозе Мурињо тврди да је његов највећи изазов ипак да тренира енглеске фудбалске клубове, како би имао достојног противника кога назива „шефом свих тренера на свету”. Мисли на сер Алекса, наравно.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
