3320 25. 9. 2015.
Дуг пут једне баладе
...БЕШЕ МОЈА ЉУБАВ ПРАВА
 |
| Вилијам Тарнер (1775–1851): „Скарборо с дворцем у даљини” |
Помало неумерен, свакако противречан израз снажних осећања ганутог поклоника музике, непознатог, скорашњег посетиоца Интернет странице на којој је забележен снимак старе љубавне песме „Girl from the North Country” Боба Дилана. Имајући у виду да је песма снимљена пре четрдесет седам година, а да и даље изазива буру дивљења – вероватно и снажнију од већине пролазних музичких хитова – читава ствар, природно, добија други смисао, познат онима који су чули Диланову песму о девојци са севера. Необичан за оне који тек треба да је чују.
Има још много тога занимљивог у вези с песмом „Girl from the North Country”. Осим мелодије, и два стиха који се понављају у свакој строфи познаваоцима музике звуче познато:
„Remember me to one who lives there,
She once was a true love of mine.”
Песма младог кантаутора из Минесоте објављена је (први пут) на албуму „Freewheelin”, маја 1963. године. Међутим, на албуму „Nashville Skyline” забележен је други, такође „историјски” снимак – уз пратњу две акустичне гитаре певају Боб Дилан и Џони Кеш.
 |
| Боб Дилан 1963. године, кад је снимљена песма „Girl From the North Country”. |
Боб Дилан је песму „Girl from the North Country” написао после путовања по Енглеској, у децембру 1962. године. Неки сматрају да је посвећена једној девојци, тачније надахнута Бобовом младалачком љубављу из школских дана – госпођицом Хелстром. Њу је Роберт Цимерман упознао такорећи као дечак, пре него што ће напустити факултет, одселити се у Њујорк и постати Боб Дилан.
Из Енглеске која је важна станица управо кад је реч о настанку ове песме, Дилан се у децембру 1962. године упутио у Италију. Тамо је требало да сретне Сузи Ротоло, своју тадашњу девојку која је неколико месеци раније отишла у земљу предака. Било је то време по много чему различито од садашњег, људи су се дописивали, али не уз помоћ муњевитих електронских порука, већ писмима која су данима путовала. Сви су имали утисак како имају више времена на располагању. И тако, кад је Боб стигао у Рим, испоставило се да је Сузи пре кратког времена напустила Италију и вратила се у Њујорк. Управо у Италији Дилан је завршио песму, а онда пожурио назад.
Дакле, на известан начин песма је надахнута осећањима не само према девојци из родног краја, већ и љубављу према Сузи. Касније је Дилан написао како је „већина тих раних песама настала као неком чаролијом”.
Док је боравио у Лондону, Дилан је срео неке припаднике тадашњег акустичарског рокенрола који је називан фолком (али нема везе с овдашњим, савременим значењем те речи!). Међу њима је био и Мартин Карти. Дилан се искрено дивио Мартину, пре свега због његовог савршеног познавања старе енглеске – средњовековне и ренесансне музике. У једном интервјуу, годинама касније, објаснио је да је песма о девојци са севера надахнута енглеском баладом из 16. века „Scarborough Fair”. Одјеци старе енглеске баладе могу се чути и у другој Дилановој песми са следећег албума – „Boots of Spanish Leather”.
 |
| Насловна страна албума „Nashville Skyline” Боба Дилана |
Неколико година касније, 1965, енглеску љубавну баладу чуо је и научио други млади амерички кантаутор. Његово име је Пол Сајмон. Занимљиво је да му је баладу отпевао Мартин Карти, човек који је, показујући исту песму, пресудно утицао на Боба Дилана. Са Артом Гарфанкелом, Сајмон је песму прерадио и тако је настала чувена акустичарска – а због текста антиратна – верзија „Scarborough Fair” („Вашар у Скарбороу”) која је брижљиво осмишљена и снимана од децембра 1965. до августа 1966. године. Врло слична традиционалној верзији, објављена је као прва нумера на албуму Сајмона и Гарфанкела „Parsley, Sage, Rosemary and Thyme. Појавила се и као сингл, после успеха филма „Дипломац” Мајка Николса из 1967. године. У том филму је музичка подлога, уз остале незаборавне песме славног дуета.
„Are you going to Scarboroug Fair
Parsley, sage, rosemary and thyme,
Remember me to one who lives there
She once was a true love of mine”.
„Идеш ли у Скарборо на вашар
Першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица
Сећају ме на једну што тамо живи
Она некад беше моја љубав права.”
Мартин Карти био је веома љут, боље рећи разочаран кад се уверио да га Сајмон и Гарфанкел ниједном нису ни поменули. Ни њега, као ни древни музички извор. Непријатни односи потрајали су све до 2000. године кад је Пол Сајмон позвао Мартина Картија да на концерту у Лондону заједно отпевају песму „Scarborough Fair”.
 |
| Кетрин Рос и Дастин Хофман у филму „Дипломац” који је режирао Мајк Николс, а музику написали Сајмон и Гарфанкел. |
Требало би имати у виду да вашар у Скарбороу није био онакав какви су данас. Трајао је четрдесет пет дана и био својеврстан сајам трговине. Почео је редовно да се одржава после уредбе краља Хенрија III, 1253. године. Почињао би 15. августа и трајао до краја септембра. Људи из свих крајева Енглеске долазили су да склопе неки посао. Било је и гостију из иностранства, са севера, али и из Византије. Међутим, лука је временом постајала све запуштенија, па и вашар – сиромашнији. Последњи старински сајам одржан је 1783. године. Данас је Скарборо тихо и мирно место.
Аутор баладе о вашару у Скарбороу остаће по свој прилици непознат што је, уосталом, и природно кад је реч о народним песмама. С колена на колено мелодију и стихове преносили су бардови (песници и певачи келтских народа који су певали, најчешће уз пратњу харфе или лауте), путујући из места у место. Поједини етномузиколози сматрају да је прави извор „Вашара у Скарбороу” шкотска балада из 16. или 17. века, а да је данашња верзија (и што се музике, али и текста тиче) најближа оној из 19. столећа. Подразумева се да су и стихови и мелодије током година и векова трпели промене. Ни данас заправо није познато која је верзија најближа извору. Једино је извесно да се одавно у свакој песми понављају завршна два стиха: „Remember me to one who lives there/ She once was a true love of mine”.
 |
| Прва песма на албуму Сајмона и Гарфанкела из 1966. године била је балада „Scarborough Fair |
Љубавне биљне загонетке
Међутим, неки сматрају да својеврсни одговор на љубавну загонетку лежи у читању симбола исказаних у стиховима. Ти симболи се појављују и у изворној, као и познатој верзији Сајмона и Гарфанкела. Говор биља у средњем веку, а потом и у раздобљу позне ренесансе, био је веома јасан. Биљке су представљале врлине које права љубав треба да поседује како би поново била могућа: першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица... Шта су биљке означавале?
Першун је, осим за лечење горчине у устима, варења уопште, служио и за прављење чаја који је, по тадашњем веровању, бистрио ум и уздизао дух. Жалфија је била симбол за снагу. Рузмарин је био знак верности и сећања. Стари Грци су изабраницама поклањали стабљике рузмарина, што је и данас обичај. Па и нама је врло добро познато да се сватови ките рузмарином. Напослетку, према келтској легенди, вилинско коло мајушне шумске принцезе играју управо тамо где расте мајчина душица. Поред тога, она је означавала храброст. Витезови су зато на својим шлемовима често имали угравирану гранчицу тимијана, односно – мајчине душице.
Тако постаје јасно шта љубавник захтева како би љубав била поново остварена: отклањање горчине која постоји између њега и девојке, бистрину ума, снагу која ће усамљеној особи помоћи да издржи време раздвојености, верност и храброст која је потребна за сваку љубав. Према паганском веровању, управо поменуте биљке – першун, жалфија, рузмарин и мајчина душица – праве посебну мешавину. Ону која чини љубавну амајлију.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
