3320 25. 9. 2015.
Париски клавирски победник
БЕОГРАЂАНИН ЗА ПОНОС
Уколико шеснаестогодишњег Александра Павловића из Београда упитате да ли је сигуран да ће се музиком бавити и у будућности, односно целог живота, упутиће вам запањен поглед својих крупних тамних очију.
„Наравно”, одговориће мирно на питање које сматра неумесним. „Клавир је мој живот. Ја то највише волим…”
На великом међународном такмичењу пијаниста „Николај Рубинштајн”, одржаном крајем априла у Француској (Париз-Бањоле), Александар је освојио прву награду. Ученик првог разреда средње музичке школе „Др Војислав Вучковић” у класи Бранке Жиравац, једне од наших најугледнијих професорки клавира, свирајући пред међународним жиријем, освојио је највећи број поена. Оставио је за собом такмичаре из осталих земаља. Свирао је композиције Баха, Бетовена, Шопена и Дебисија. Треба имати у виду да су Бах и Шопен два композитора чију музику Александар иначе најрадије свира. Стога, по његовим речима, победа није била мукотрпан посао.
Истини за вољу, путовање до Париза није протекло онако како се Александар надао. Љубазношћу „Ер Франса” добио је карту, али исландски вулкан пореметио је све планове летења, па је београдски ђак на такмичење кренуо аутобусом. И тако, после двадесет пет сати путовања, сео је за клавир. А онда, свирао управо онако како је увежбао са својом професорком!
Треба имати у виду да је Александар Павловић, бар што се музике тиче, оптимиста пун самопоуздања. Тврди да му се до сада на такмичењима на којима је учествовао никада ништа није „омакло”. Признаје да свашта може да се деси, али њему некако увек све испадне онако како је замислио. Другим речима, овог младића краси ретка музичарска особина – способност надвладавања треме.
 |
| Снимио Симон Зец |
Можда је све то и ствар генетике, рекао би неко. Наиме, иако се Александрови родитељи не баве музиком, сва је прилика да је пресудну улогу на њега имала бака, Милица Павловић, познати београдски професор клавира управо у школи „Вучковић”. Александру је било девет година кад је почео да свира клавир. Бака која данас има разлога да се поноси својим наследником, прва га је увела у музички свет, и то на прави начин. Тај свет се Александру веома допао. Наставио је учење с професорком Ољом Бојчић, а потом Бранком Жиравац, својевремено једном од најуспешнијих студенткиња славног московског конзерваторијума „Чајковски”.
Већ после кратког времена, млади пијаниста приметио је да га музика Јохана Себастијана Баха необично привлачи. Ни сам не може да објасни због чега је тако. Још није покушао да свира чувене Бахове „Голдберг” варијације, назване управо према пијанисти који их је у давна времена, кад је био Александров вршњак, изводио на чембалу. Што се Шопенове музике тиче, објашњење је лакше:
– Шопен је тако романтичан! А сви смо ми у дубини душе романтични… – тврди Александар.
Овај страствени колекционар музичких компакт-дискова воли да слуша извођења старих пијаниста, пре свих Рихтера, Рубинштајна, Хоровица, као и Марте Аргерич, Елисо Вирсаладзе…. Старије пијанисте посебно воли јер, како је сам закључио, они нису имали потребу да се намећу публици тако што ће бити „интересантни”, што је данас чест случај. Нису на вештачки начин привлачили пажњу.
Сваког дана, бар два или три сата, Александар проводи свирајући и увежбавајући композиције. Уочи такмичења време проведено за клавиром се продужава. Одавно је уочио разлике које постоје између оних највећих пијанистичких школа. Признаје да је њему ближа такозвана руска школа. Разлика је најуочљивија у осмишљавању и уобличавању самог тона. Томе Александар и његова професорка придају велики значај.
А што се будућности тиче, за њега нема нарочите неизвесности. Биће пијаниста, ма колика да је гужва на том пољу данас у свету. Биће пијаниста и професор. Дириговање га не привлачи упркос чињеници да су се многи познати пијанисти опробали као диригенти. Чини му се да је чудесни свет клавира сасвим довољан да човек у њега понире све дубље, чинећи да живот буде налик најлепшем сну.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
