3320 25. 9. 2015.
Велике битке
БЕОГРАД
Војска Евгенија Савојског, у којој је било и око шест хиљада српских добровољаца, опсела је тврђаву чијом одбраном је заповедао Мустафа-паша. Јуришу је претходило тихо прикрадање
Гравуру Јана Смита ''Битка код Београда'', штампао је Визер де Веде
у Амстердаму 1717 - 1720.
коро две деценије након велике победе код Сенте (1697) принц Евгеније је у пролеће 1716. године поново предводио велику армију против Турске. Почетком јула стигао је у Футог који је изабрао за седиште штаба. Прослављени војсковођа је већ скоро четврт века ратовао у корист и славу аустријских царева. Његово име било је довољно да у аустријску војску привуче бројне стране племиће добровољце који су се надали да ће нешто од славе Савојског прећи на њих или ће, бар, под старе дане моћи потомству да испричају пустоловине из времена чувеног принца.У војсци Савојског било је толико страних великаша – Француза, Ираца, Шкота, Немаца, Холанђана, Италијана, Шпанаца, Мађара – да су од њих могле да се сачине читаве коњичке регименте. Више од тридесет принчева окупило се под заставом Савојског. Међу њима, налазио се и један пустолов високог порекла који је пристигао чак из Португала. Био је то инфанте Мануел од Браганце, брат португалског краља, који је тајно напустио двор у Лисабону у потрази за славом у ратним и другим пустоловинама.
Снег усред лета
Крајем јула 1716. године турска војска предвођена великим везиром Дамат Али-пашом, прозваним Освајач Мореје, прешла је реку код Земуна и кренула ка Петроварадину, главном аустријском утврђењу на Дунаву. Османлијска војска бројала је готово 150.000 војника, јаничара, спахија, Татара, као и савезничких мађарских трупа. Током више од две деценије, колико су Аустријанци држали Петроварадин, тврђава је претворена у једно од најмоћнијих и најмодернијих утврђења свога времена с улогом да, попут истуреног гребена, заустави отомански поход ка северу. Године 1694. Турци су се неуспешно окушали о зидине и шанчеве утврде. По величини и бројним одбрамбеним кулама, капијама, зградама и подземним војним галеријама Петроварадин је постао ремек-дело у систему фортификација. Тврђава се простирала на 112 хектара и састојала се од пет засебних утврда које су могле да се бране и одвојено, али које су чиниле једну целину који су неки назвали Гибралтар на Дунаву. Са левом обалом Дунава тврђава је била повезана преко два моста.
Већ 2. августа 1716. дошло је до крвавог сукоба између претходница двеју војски. Око 2000 коњаника које је предводио гроф Палфи сукобило се са 15.000 турских војника. Палфи се повукао у тврђаву коју је бранило 8000 ратника. Неколико дана касније турске трупе опколиле су и напале Петроварадин. Почели су бомбардовање и копање ровова како би одоздо минирали одбрамбене зидове.
Међутим, принц Евгеније није седео скрштених руку. Предузео је брзе покрете војске, ужурбано се пребацио на сремску страну и већ 5. августа рано ујутро изненада напао турске положаје који су се простирали између падина Фрушке горе (близу Сремских Карловаца) па до саме Петроварадинске тврђаве. Према легенди, пред битку се током ноћи дигла страховита олуја. Било је тако хладно да је пао снег што је, наводно, веома узнемирило турску војску.
У стварности, битку је одлучило спретно командовање аустријског војсковође. Иако је имао готово двоструко мање војника од непријатеља, принц Евгеније успео је да брзим и усредсређеним коришћењем својих јединица обезбеди одлучујућу предност. Прво је лево крило царске војске под командом Александра Витенбершког ударило на непријатељско десно крило. Затим је нападнут центар али су у огорченој борби Турци успели да се одбране и да узврате противнападом. Међутим, брзим прегруписавањем снага, принц Евгеније успео је да заустави турски удар и да заједно са левим крилом усмери напад на место где су се налазили положаји великог везира на брду које је по том догађају касније прозвано Везиревац.
Паралелним ударом с десне стране, турске линије почеле су да се распадају. Коњица која је требало да помогне јаничарима напустила је бојно поље. Дамат Али-паша је са својом гардом лично кренуо у битку али је ускоро погинуо погођен пушчаним зрном. Већ пре поднева битка је била решена. Турска војска се у паници повлачила. У сјајној победи Аустријанци су освојили непријатељски логор и 160 непријатељских топова. Осим врховног заповедника, Турци су изгубили и око 10.000 војника, док су Аустријанци имали три пута мање губитака.
Успомену на битку код Петроварадина чувају и данашњи називи предела на којима се битка водила: Алибеговац, Татарско брдо и други. У народу је остала повест да је ноћ уочи битке Евгеније уснио Богородицу која му је предсказала победу. Због тога је код места одлучног сукоба на куполи цркве Блажене Девице Марије (данашња црква Снежне Госпе на Текијама код Петроварадина) постављен крст изнад полумесеца као симбол победе хришћана над исламом. У цркви је и икона Богородице, поклон принца Евгенија. Принц је од папе добио освећени мач и шлем са натписом Избављачу хришћанства. Дамат Али-паша сахрањен је у Београду где и данас на Калемегдану постоји његово турбе.
Низ Тамиш
Повлачећи се после пораза кроз Срем, Турци су спалили српске манастире Крушедол и Велику Ремету. У Крушедолу су тада изгореле мошти српских светаца из династије Бранковића – деспота Стефана, владике Максима и њихове мајке Ангелине. Убрзо је седиште српског митрополита из Крушедола премештено у Сремске Карловце.
Након победе код Петроварадина, принц Евгеније упутио је део снага на исток са циљем да цео Банат ослободи од Турака. Већ октобра 1716. године ћесарска војска ушла је у Темишвар. За то време трупе под пуковником Петрашом уз помоћ српске милиције бориле су се у пределима око Саве – од Босанске Градишке до Шапца. У тим борбама, хришћани су заузели Рачу, Бијељину и Брчко, које ће касније Пожаревачким миром припасти Аустрији. Почетком јануара у борбама на Фрушкој гори (Ириг) погинуо је један од српских команданата: капетан Адам из чувене породице Монестирлија.
Јан ван Хухтенберг - ''Битка код Петроварадина'', 1717. Овај холандски сликар био је
у слижби Савојског, по чијим упутствима је насликао десет његових
битака на европским бојиштима.
У пролеће 1717. године огромна ћесарска војска од око 140.000 војника из својих зимовника у Бачкој, Банату и Срему кренула је ка Београду, главном циљу принца Евгенија. И једна и друга сукобљена страна знале су да падом Београда више не би било препрека за дубљи продор аустријске војске на Балкан. Стога су обе зараћене стране укључиле све своје снаге да превладају у бици која се сматра једним од највећих сукоба из тога доба и за једну од највећих победа у дугој ратничкој каријери принца Савојског.
Београд је бранила јака посада од 30.000 војника и 600 топова којима је командовао Мустафа-паша. Тврђава је била припремљена за дугу одбрану, опкољена рововима дубоким пет а широким осам метара, опасана високим зидовима, палисадама и контраескарпама. У настојању да предупреде напад, Турци су се утврдили и на левим обалама Саве и Дунава, а посебно код Аде циганлије и на Великом ратном острву. Ископали су дубоке ровове уз Дунав од речице Гроцке све до Саве.
Међутим, сјајни војсковођа и стратег – Савојски – још једном је изненадио непријатеља. Спустио се на Дунав код Панчева користећи флотилу низ Тамиш. Затим је преко пута села Вишњице аустријска војска изградила понтонски мост премостивши Дунав 17. јула 1717. на начин и на месту на коме то није било очекивано.
Меци око главе
Београдска тврђава брзо је била потпуно опкољена. Војска принца Евгенија у којој је било и око шест српских добровољаца шајкаша изградила је две опсадне линије између Саве и Дунава: ону унутрашњу за напад на град као и ону спољну за одбрану од турске војске која би пристигла из унутрашњости Отоманског царства. Прва линија ишла је од Саве (у пределу данашње железничке станице) узбрдо на Ташмајдан, а онда ниже на дунавску страну. Спољна линија је испупченим луком ишла од Аде циганлије преко Великог Врачара и Карабурме до Вишњице. Линије су биле повезане саобраћајницама. Између њих у средини налазио се велики војни логор заједно са главним штабом.
Аустријанци су ускоро успели да запоседну и леву обалу Саве од Аде циганлије до Земуна. Уз помоћ српских добровољаца, шајкаша и граничара подигли су мост преко Саве, близу Аде циганлије. Турци су покушали 5. јула 1717. године да нападом 50 бродова и шајки поврате Земун и смање притисак. Међутим, били су одбачени, изгубивши заповедника флотиле и пет бродова. Једна олуја је крајем јуна оштетила све мостове изграђене на Дунаву и Сави, али су ћесаровци успели да их поправе пре него што су Турци успели да искористе овај догађај.
Након детаљних припрема аустријска војска је 23. јула почела систематско бомбардовање града са 45 топова. Предео око Београда се тресао, земља је горела, а зидине и грађевине у граду су се постепено претварале у прах. Отуда су одјекивали крици повређених у експлозијама и оних на које су се обрушавале погођене грађевине. Принц Евгеније је на челу трупа толико пришао зидинама да су му „меци непрестано летели око главе”. Аустријанци ипак још нису кретали у општи напад ишчекујући да артиљерија доврши разарање. Неколико дана касније (11. августа) Аустријанци су заузели Велико ратно острво, па су тако и са дунавске стране знатно пришли тврђави. Ту су поставили батерију топова која је гађала право на Калемегдан. Са дунавске стране, тврђава је изгледала као гомила рушевина. Са супротне, копнене, стране утврђење се још држало.
Или они или ја
Положај одбране изгледао је безизлазан али се Турци нису предавали. Проширила се вест која је окуражила одбрану исто колико је забринула принца Евгенија. Ка Београду је од Ниша пристизала велика турска армија од 150.000 људи коју је предводио лично велики везир Халил-паша. Турска војска је већ крајем јула 1717. била близу Београда али није одмах ударила на аустријске трупе. Уместо тога заузела је положаје и укопала се кружно наспрам спољних аустријских линија, с краковима који су били развучени од Дунава преко Малог Мокрог Луга до Саве. Турски штаб и центар војске били су на Дедињу.
Тако је опсадна војска Савојског истовремено била и сама опкољена: спреда се налазио утврђени град, на боковима реке, а отпозади велика турска армија. Стање је било слично оном током битке код Петроварадина али са измењеним странама – сад су Аустријанци истовремено представљали и опсаду и опседнуте.
Сребрне медаље исковане поводом Пожеревачког мора 1718. године
Положај ћесарске војске постао је драматично тежак када је пристигла турска артиљерија с дедињских висова из више од 150 топова почела да бомбардује аустријске линије. Губици су били тешки. У такозваним „Мемоарима” принца Евгенија (чији он није аутор) каже се да су турски погоци досезали и сам аустријски центар тако да „више није било безбедног места ни за постављање командног шатора”. Неки од слуга принца Евгенија погинули су улазећи или излазећи из његовог шатора. Осим тога, аустријска војска била је знатно ослабљена и због дизентерије. Свакодневно је сахрањивано на стотине војника. Нека зараза се проширила и на коње па су поједине коњичке јединице претворене у пешадију.
Савојски се нашао пред дилемом: „покушати повлачење и пропасти или остати и бити поражен у окружењу”. Поједини генерали предлагали су повлачење истичући да турска војска стално расте али принц Евгеније није прихватао такве предлоге. Рекао је: „ако их има више тим боље – више ћемо моћи и да их побијемо”. Веровао је да су његове искусне јединице много обученије и спремније него највећи део турске, на брзу руку прикупљене војске. Својим генералима је изјавио: „Или ће Београд пасти у моје руке или ћу ја пасти у руке Османлија”. Аустријски војсковођа и сам је био погођен болешћу али се и држао и настављао да командује, дајући пример целој војсци. Знао је ипак да не може дуго да чека у окружењу. Кључ победе лежао је у брзини и изненађењу.
Изненађење у магли
Прилика се указала већ након неколико дана када је током бомбардовања 14. августа погођено главно турско складиште барута у тврђави на Калемегдану. У разорној експлозији изгинуло је три хиљаде бранилаца. Исте ноћи Аустријанци су добили обавештење да се Османлије спремају да истовремено с две стране – из града и споља – крену у напад. Принц Евгеније решио је да их предухитри. Током 15. августа сазвао је команданте и на њихово изненађење – уместо саветовања о томе да ли да се бране или да се повуку – изложио им план напада за наредну ноћ.
Савојски се одлучио на опасан потез: мањи део војске оставио је наспрам тврђаве а све остале снаге од око 40.000 људи поређаних у две линије усредсредио је за напад на армију великог везира. Напад је требало да почне ноћу 16. августа и да војска тихо крене према Турцима око два сата после поноћи, а знак за борбу био је удар три бомбе. Главну команду су, поред Савојског, добили принц Александар од Виртенберга, с пешадијом у центру, маршал Палфи с коњицом на левом крилу и гроф од Мерсија који је командовао другом линијом. Резервом је командовао барон фон Шекендорф.
Војници су са одушевљењем дочекали наређење о нападу јер су више волели да погину у бици него да страдају под бомбама или да умиру од заразе. Целе ноћи уочи покрета принц Евгеније обилазио је јединице којима су према старом обичају подељени вино, ракија и пиво, како би се орасположили и охрабрили.
Уочи напада спустила се густа магла. Није се видело даље од десет корака, што је знатно отежало кретање и општење. Већ у самом почетку напредовања аустријски пешаци на десном крилу изгубили су правац па су наслепо набасали на турске ровове, потпуно изненадивши уснуле јаничаре. Турци су битку дочекали потпуно неспремни не очекујући да ослабљена непријатељска војска може да крене у напад. У густој магли, јединице су лутајући тражиле свој пут и ударале без плана на непријатеља на местима где то ни једни ни други нису очекивали. У општем расулу „пуцало се лево и десно, не знајући у шта се пуца”.
Шатор променио власника
Након првог изненађења Турци су се прибрали пружајући велики отпор. Напади и противнапади су се смењивали. Око четири сата ујутро изведен је напад аустријске коњице под фелдмаршалом Палфијем на Топчидеру и Дедињу. Турци су извели противнапад коњицом али су одбијени. Пошто је аустријско лево крило у магли изгубило везу са коњицом у центру, Турци су са пешадијом упали у овај слободан простор. Цела аустријска линија постала је угрожена. Али у том моменту магла се изненада подигла. Савојски је могао боље да сагледа стање у борби и да резервне јединице одмах убаци у битку.
„Без мог другог ешалона са којим сам хитро успео да затворим своје линије, био бих изгубљен” („Мемоари”). И сам је кренуо у битку и у том тренутку био лакше рањен. „Добио сам ударац сабљом, што беше, чини ми се моја тринаеста и, вероватно, последња рана у бици”. Видевши главног команданта како се и сам жестоко бори, његови борци јурнули су у битку са додатном смелошћу.
Лево крило, које су чинили Баварци, продрло је дубоко у турске редове и у жестоким борбама заробило 18 топова које је бранило 20.000 јаничара. Тада је и десно крило продрло на турске положаје. Јаничари су се повлачили. Око шест ујутро, аустријска коњица успела је да заузме турске батерије на висовима Дедиња. У огорченој борби „цела регимента (аустријске) коњице била је исечена у комаде, али две друге, које су јој стигле у помоћ одлучиле су победу”. Око осам сати ујутро аустријска пешадија најзад је разбила главнину турске војске и натерала је у бекство ка Екмеклуку.
Изглед Београдске тврђаве и вароши по романтичном, не стварном виђењу
Ј. Х. Остертага.
Нешто касније Аустријанци су заузели Екмеклук и истовремено одбили све турске противнападе.
Између десет и једанаест сати битка је била одлучена. Турска војска је била потпуно разбијена. Хусари и српске јединице упућени су да гоне и докрајче бегунце. Погинуло је око 15.000 турских војника, док су ћесаровци имали 5000 мртвих и око 2000 рањених. Турци су изгубили и 131 бронзани топ, 59 застава, као и сам везиров велики шатор који је припао принцу Евгенију.
Два дана касније, 18. августа 1717, предала се и посада у Београдској тврђави. Турски војници као и цело становништво напустило је тврђаву. „Људи, жене, деца, кола и камиле, сви су истовремено помешани изашли из града, неки копном, неки реком” („Мемоари”). Након уласка у Београд, за привременог гувернера града постављен је гроф Јосиф од Одвијера.
* * *
Велика победа код Београда изазвала је одушевљење на двору у Бечу. Принц Савојски, који је из готово изгубљеног положаја постигао бриљантну победу слављен је у читавој Европи. Цар је наредио да се искује посебна медаља с ликом принца Евгенија на коњу и приказом Београда у позадини и са речима из Библије: „Ово мора да је мач Гедеонов”. На другом месту на медаљи писало је: „Турци у бекству, њихов логор запоседнут, Београд заузет”.
Након пада Београда ћесарска војска заузела је Шабац и Смедерево и кроз Србију кренула ка Нишу где се са преосталим снагама повукао велики везир. Борбе су настављене све до јула 1718. године када је склопљен мир. Преговори су почели 5. јуна на једном узвишењу изнад Пожаревца, а уговор је закључен 21. јула. Према одредбама Пожаревачког мира Аустрија је задржала све области освојене од Турака: Малу Влашку, Банат, део Босне са Бијељином, Београд и северну Србију до Тимока и Западне Мораве.
Београд и освојени део Србије проглашени су за „Краљевину Србију” под влашћу бечког цара. За првог гувернера области био је постављен принц Александар Виртенбершки (од 1720. до 1733). Принц Евгеније је након закључења мира у Србији организовао народну милицију на чијем челу су били два „оберкапетана”– Вук Исаковић и Станиша Марковић као и десет обласних капетана. Београдска тврђава потпуно је обновљена док се град од оријенталне касабе постепено претварао у урбанизовано аустријско-српско насеље. Међутим, аустријска власт трајала је само двадесетак година – до 1739. године – када су Турци поново освојили Београд.
Аутор:
Д. Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
