3320 25. 9. 2015.
Византијске и остале приче
БЕКСТВО ИЗ ЗАКЉУЧАНОГ ГРАДА
У средњем веку градови су се из безбедносних разлога ноћу затварали. Теодор Метохит, византијски интелектуалац и главни преговарач око удаје младе принцезе Симониде за српског краља Милутина, приликом последњег од својих пет путовања у Србију није имао среће с временом. Зима 1299. године била је једна од најхладнијих коју су Византинци упамтили. Смрзнута земља, велики снегови, ниске температуре и студени ветрови у Тракији чинили су само део његових невоља. Ипак, мало-помало он се примицао српским земљама – крајњем одредишту свог значајног задатка. Једног дана десило се да су касно кренули, па нису успели да увече стигну у одредишни град. У историографији је остала недоумица да ли је реч о Скопљу, Штипу или неком трећем граду. Ноћ је већ увелико освојила кад се византијска делегација напокон обрела испред града за који Теодор Метохит каже да је био затворен „какав је наиме и ред".
Градови су закључавани и у случају непријатељских напада. Можемо само да претпоставимо каква су осећања могла да обузму људе у закључаним градовима које данима, недељама, а неретко и месецима опседају многољудне војске снабдевене опсадним справама и осталим техничким помагалима. Мешавина неке врсте клаустрофобије и стрепње пред оним што доноси пад тврђаве кад поражени браниоци буду изложени на милост и немилост раздражених нападача. Поготово у случајевима дуготрајних опсада кад у онима који нападају расте нагон ка уништавању и одмазди.
Међутим, без обзира на чврстину бедема, снагу и морал оних који се бране, немоћ опсадних помагала или недовољан број нападача, страх – макар и у прикривеном облику, запретан и сузбијан – свакако се усељавао у срца бранилаца. У бројним описима опсада градова налазимо обиље занимљивих подробности, чудноватих и трагичних, јуначких и кукавичких, застрашујућих и смешних, свирепих и каткад на ивици урнебесног.
Прилике су као једино спасоносно решење често наметале да се по било коју цену, често је и сам живот био у питању, побегне из града. У невољи су се људи довијали, па су закључане или опседнуте градове напуштали на најчудноватије начине. У наставку следи неколико примера како су појединци у различитим историјским раздобљима успели да побегну из града и тако спасу живот. Приче су то о људској домишљатости и храбрости.
У одећи робова
У историји римске државе веома важан био је такозвани савезнички рат који је вођен 90. и 89. године пре наше ере. Претходно је било предлога да се Италицима, житељима Апенинског полуострва, доделе римска грађанска права која до тада нису имали већ су били само савезници Рима. Наравно, било је и оспоравања таквог предлога и све је постало део политичке борбе у Вечном граду. Кад су схватили да законским, мирним путем неће доћи до грађанских права нити бити изједначени с римским грађанима, Италици су се латили оружја и подигли побуну. Римски проконзул Сервилије убијен је у пиценском граду Аскулу заједно са свим римским грађанима који су се ту нашли, што је довело до рата Рима и његових савезника у Италији. Истина, он није дуго трајао, али је изазвао далекосежне и судбоносне последице у римској држави.
Међу учесницима било је више племена од којих су најпознатија Марси, Пелигни, Вестини, Маруцини, Пицентини, Ферентини, Хирпани, Помпејани, Венисани, Апулци, Луканци, Самнити. Сукоби су избили 90. године пре наше ере и огорчене борбе вођене су с променљивом ратном срећом, али је превага ипак била на страни Римљана. За ову прилику Рим је окупио своје најбоље војсковође, као што су Гај Марије, Корнелије Сула, Лициније Крас и Гнеј Помпеј и, наводно, чак 300.000 војника. У рату су учествовале и помоћне трупе из Шпаније и Нумидије.
Веције Катон, вођа устаника на југу, натерао је конзула Луција Јулија у бекство, убивши му 2000 војника, а затим је стигао до Асерније. Реч је о самнитском граду наклоњеном Римљанима. После дуге опсаде град је пао. Римски намесници, преобучени у робове, једва су успели да побегну из Асерније.
У даљем току рата устаницима су се придружили и Умбри и Етрурци, а истовремено су ишли предлози да се изађе у сусрет свим Италицима који се нису одважили на побуну. Борбе су се, међутим, наставиле и 89. године пре наше ере. Премда су римске војсковође односиле многе победе, Рим је ипак морао да попусти, па је италско становништво добило римска грађанска права.
Младићи у женским хаљинама
Највећи цар иконоборац и велики војсковођа Константин V (741–775) већ на почетку владавине суочио се с опасним приграбљивањем. Кад је кренуо у поход против Арабљана, 742. године, на њега је устао зет Артавазд и после изненадног напада победио његове трупе. Цар се повукао дубоко у унутрашњост Мале Азије, док је Артавазд ушао у Цариград и преузео власт. Да би смена на византијском престолу мирније прошла, послужио се једном врстом психолошког оружја – пустио је глас да је цар Константин V мртав и на тај начин је обесхрабрио његове присталице.
 |
| Цар Михаило V калафат протерује царицу Зоју у манастир |
У очајној ситуацији Артавазд је дозволио да град напусте жене и старији људи, али је настојао да остану војно способни мушкарци. Међутим, било је младића оданих Константину V који су, преобучени у женске хаљине, напустили Цариград и похитали у царев логор да му се ставе на располагање. Упркос предузетим мерама, Артавазду није било спаса. Константин V ушао је у Цариград 2. новембра и окончао кратки грађански рат. Артавазд и двојица његових синова, иначе Константинови сестрићи, ослепљени су док су њихови помагачи такође доживели тешке казне.
Из просјачких рита у манастир
У пролеће 1042. године Цариград је доживео велика узбуђења. Цар Михаило V (1041–1042), човек незнатног порекла и безначајан владар, покушао је немогуће – да сруши македонску династију, најславнију у историји Византије која је скоро два века владала Царством (867–1056). Истина, тада су последњи представници владарског дома биле две старице, Зоја и Теодора, с којима се овај царски род и угасио. Михаило V најпре је Зоју послао у манастир на Принчевска острва где је замонашена. Због реакције која је уследила, а испољила се у изласку хиљада људи на улице и претећим повицима славољубивом цару, Михаило V морао је да стару царицу хитро врати у престоницу. Међутим, ни то га није спасло. На једној страни, цариградски плебс одушевљено је и бурно клицао својој љубимици Зоји, а на другој су стотине гневних житеља престонице трагале за царем који је покушао да побегне.
Михаило V и његов ујак и сарадник Константин су, преобучени у просјачке рите, напустили дворац и једном лађом, уз обалу, отпловили према манастиру Студион. Веровали су да ће им примање монашког завета спасти живот, али се показало да је то била погрешна рачуница. Побеснела цариградска светина слегла се око манастира тако да Михаило Псел, филозоф и историчар, иначе очевидац овог догађаја, бележи да је једва ушао у цркву. Призор који је затекао пренеразио га је: видео је двојицу несрећника, цара који је клечао и грлио олтар, и његовог ујака који је беспомоћно стајао уз сестрића. Псел каже да су обојица били једва препознатљиви у тој одрпаној одећи, а да су им лица била потпуно изобличена страхом. Штавише, дирнут оним што је видео, Псел се, према сопственом признању, једноставно расплакао. Читаво поподне је око храма стајала гневна руља, спремна да линчује двојицу бегунаца. Напослетку, цар Михаило V ипак није избегао казну: био је ослепљен и отеран у један удаљени манастир, а иста казна снашла је и његовог ујака Константина.
У канализацији
Учесници Четвртог крсташког рата 1204. године заузели су Цариград који је следећих педесет седам година био у власти Латина. Војници Никејског царства, наследника и обновитеља Византије, повратили су престоницу на Босфору сасвим неочекивано и без много напора у лето 1261. године. Последњи латински цар Балдвин II Куртене (1228–1261) на једном венецијанском трговачком броду у нервозној хитњи напустио је Цариград, али је био толико уплашен да је заборавио да понесе царску круну и скиптар.
Међу Латинима у мегалополису на размеђу Европе и Азије завладали су потпуни метеж и расуло. У разумљивом страху од византијске одмазде грозничаво су покушавали да некако умакну. Неки су се, навукавши монашке хаљине, склонили у манастире, а било је и оних који су, заборавивши на било какво достојанство, спас потражили тако што су се завукли у канализацију.
У свештеничким одеждама
 |
| Алексије Апокавк |
Како је ратна срећа у овом грађанском рату почињала да нагиње на страну узурпатора Јована Кантакузина, који је на крају и изашао као победник, Алексије Апокавк се осећао све мање сигурним и због његове подозривости и неповерења уследила су нова хапшења у Цариграду. Како су затворске просторије постале тесне за све у које се сумњало, приступило се изградњи нових. Ипак, приликом обиласка радова на новој затворској згради, 11. јуна 1345. године, кад је био у пратњи само једног телохранитеља, Алексија Апокавка свирепо су убили његови заточени политички супарници, и сами изненађени приликом која им се ненадано указала. Међутим, затечена наглом променом прилика, ова група од око две стотине затвореника исказала је велику неодлучност, па је уследила одмазда. Апокавкови људи, које је подстакла његова удовица, застрашујуће темељно побили су већину затвореника. Само мањи део успео је да се докопа манастира Неа Мони уздајући се у право црквеног прибежишта. Али, Апокавкови људи су их у слепом бесу секли по читавом храму, чак и у олтарском простору. Овај масакр помиње и Дука, историчар из 15. века, који истиче да је један од шест преживелих био и његов деда Михаило Дука. Избегли заточеници преобукли су се у свештеничке мантије, заварали прогонитеље и успели да умакну.
Духовник прерушен у просјака
На дан Свете Теодосије, 29. маја 1453. године, после јуначке борбе хришћанских бранилаца, Османлије су освојиле Цариград и учиниле крај хиљадугодишњем Византијском царству. Како каже једна каснија грчка тужбалица, био је то дан који никако није требало да сване. Сагласно средњовековним обичајима, млади султан Мехмед II, коме је овај велики успех донео звучни епитет Фатих (Освајач), својим војницима је као награду за велику борбеност и успех дозволио тродневну пљачку.
На улицама Константинопоља настала је права пометња у којој су смрт нашли многобројни становници престонице. Наравно, било је и оних који су преживели. У Цариграду се тада налазио и Грк Исидор, некада московски митрополит. Међутим, због његове унионистичке политике и чињенице да је био потписник црквене уније у Фиренци, 1439. године, руски кнез Василије II (1425–1462) сменио га је по повратку из Италије с положаја и затворио у један манастир. Касније је овај духовник отишао у Рим где га је папа почаствовао титулом кардинала.
Као папски легат, Исидор се појавио у Цариграду и 12. децембра 1452. године, пет месеци пре пада „царице градова", у цркви Свете Софије објавио унију и одслужио римску мису. Потом је боравио у Константинопољу и био сведок турске опсаде. Спретни духовник ипак је успео да се снађе и у општем метежу, прерушен у просјака, напустио је град и ускоро се обрео на острву Криту које су држали Венецијанци.
Слепа врата
Средњи век је прошао и дошло је ново доба. Ипак, градови су и даље закључавани. Само је, захваљујући новој технологији, то закључавање било још сложеније и поузданије него у ранијим временима. Занимљиво сведочанство, подробно и сликовито, доноси нам знаменити француски писац и филозоф моралист Мишел Монтењ (1533–1592) који је 1580. године посетио Аугзбург. Он истиче како се у 16. веку у овај град ноћу није лако улазило.
Монтењ се нашао у чуду пред „слепим вратима” која, захваљујући двојици стражара, проверавају намернике што стигну након заласка сунца. Путници се најпре нађу пред једним вратима која први стражар, чија се одаја налази на сто корака одатле, отвара са свог места помоћу једног гвозденог ланца, који „заобилазно и с много заокрета” повлачи један, такође гвоздени, клин. Пошто се прекорачи праг, врата се наједном поново затварају. Посетилац затим прелази мост изнад градског шанца и стиже на једну малу зараван, где показује исправе и даје адресу на којој ће боравити у Аугзбургу. Стражар онда једним звоном обавештава колегу који покреће опругу смештену у прокопу близу његове одаје. Ова опруга најпре отвара преграду – такође гвоздену – затим, помоћу великог точка, диже покретни мост, „а да се од свих тих покрета не може ништа опазити: јер они се обављају кроз отворе у зиду и врата, и све се наједном поново затвара уз велику буку”.
На другој страни покретног моста отварају се огромна врата „од дрвета, али окована с више гвоздених шина”. Странац ступа у одају где се наједном нађе затворен у мраку. Али, друга врата, слична претходним, пропуштају га у следећу одају у којој, овога пута, „има светла” и на средини које, обешена на ланцу, виси гвоздена посуда. У њу он ставља новац којим плаћа улаз. Други вратар повлачи ланац, узима новац који је посетилац оставио и проверава његов износ. Уколико овај не одговара утврђеном ценовнику, вратар ће госта оставити да „дрежди до ујутру”. Али, уколико је задовољан, онда „му на исти начин отвара још једна врата слична осталима, која се затварају чим се прекораче, и посетилац се нађе у граду”.
Једна важна појединост употпуњује овај у исто време сложен и оштроумно направљен уређај: испод одаја и врата уређен је „велики подрум за боравак пет стотина наоружаних људи, заједно с њиховим коњима, приправних на свако изненађење”. Ако би затребало, шаљу се у рат „без знања обичног света у граду”.
Аутор:
Радивој Радић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
