3320 25. 9. 2015.
Поуке из прошлости
АПОСТОЛИ
Када би општа милосрдност превагнула свет би био рај, а пакао бајка. У дугој повести света било је људи који су милост уздигли до највише тачке
ивимо у време џиновског и вртоглавог раста технологије, али и у време када су потрошене многе идеологије, време економске кризе која је на посебан пиједестал издигла новац и профит. Некад се чини да су поједине људске вредности као што су, на пример, доброта, љубазност, човекољубље или спремност да се помогне другом, потпуно заборављене или готово сасвим здробљене недаћама свакодневице. Међутим, велике несреће, којих има свуда по свету, као и реакције људи на њих, подсете нас да су се те ванвременске људске вредности ипак само притајиле и да нису нестале. Једна од њих је и милосрђе.Из таме векова Вилијам Шекспир нас подсећа да је „милост прави знак племенитости”. Његов сународник Чарлс Калеб Колтон, енглески свештеник и писац краја 18. и првих деценија 19. столећа, иде корак даље и наглашава:
„Када би општа милосрдност превагнула, свет би био рај, а пакао бајка!” У дугој историји света било је људи који су милост уздигли до највише тачке. Међу њима су и двојица светих људи, Филарет Милостиви којим се дичи источно хришћанство и Фрања из Асизија на кога је гордо западно хришћанство.
Филарет Милостиви
Сматра се да је Филарет рођен у селу Амнији, у малоазијској Пафлагонији, 702. године. Отац му се звао Георгије, а име мајке није сачувано у историјским изворима. Филарет је био веома богат земљопоседник, али се истицао тиме што је обилато и потпуно несебично помагао сиромашним људима. У његовом житију се може прочитати да је имао „шест стотина бикова, стотину пари волова, осам стотина кобила на пашњацима, осамдесет коња и мула за јахање, као и дванаест хиљада оваца; имао је и четрдесет осам великих имања, веома лепих и вредних...” Знатну штету претрпео је и од арабљанских упада, али је још већи део поклонио убогим сународницима. Никога ко му се обратио за помоћ није одбио и по томе се прочуо по читавој Малој Азији. Упоређиван је са Аврамом и Јаковом, личностима из Старог завета. Како било, Филарет је разделио своју целокупну имовину „тако да су му преостали само један пар волова, један коњ и магарац, једна крава са телетом..” Надахнут једном врстом махнитог човекољубља, а на запрепашћење осталих чланова породице, пре свега супруге, Филарет је и то поделио убогима. Ипак, када је остао без ичега, срећа му се осмехнула, односно, како бележи његов хагиограф, Бог му је све надокнадио.
Године 788, његова унука и права лепотица, Марија, удала се за византијског цара Константина VI (780–797). Филарет, тада већ у дубокој старости, и његова породица преселили су се у Цариград и поново стекли велико богатство. Филаретове унуке Мирантија и Евантија удале су се за византијског великодостојника Константинакија, односно Гримоалда III (787–806), владара лангобардске кнежевине Беневенто у Италији. Доброћудни и милосрдни старац није престајао да помаже сиромашнима и тако је радио све до своје смрти. Још за живота добио је придев Милостиви. Упокојио се 1. децембра 792, што зна чи да је доживео животну доб од деведесет година.
Филарет је проглашен за свеца, а житије му је написао унук Никита 821/822. године. Сматра се да је његов животопис византијска верзија библијске приче о Јову. Праведни и многострадални Јов био је веома богат и славан, и имао је и бројно потомство. У седамдесет деветој години Јова је Бог ставио пред тешка искушења и болест. Међутим, он је ћутке и трпељиво подносио све недаће које су га снашле и ниједном речју није хулио на Бога. Свевишњи га је онда наградио још већим богатством и веома дугим животом.
За разлику од александријског патријарха и светитеља Јована, с почетка 7. века, уз чије је име такође ишао придев Милостиви, Филарет није био јавна личност већ обичан човек. С друге стране, за разлику од Симеона из Емесе, који је био јуродиви чудак и „света луда”, Филарет Милостиви је био врло блага и умерена особа. Ипак, Филаретова околина, укључујући и његову супругу, сматрала га је лудим јер је у једном тренутку читаву имовину разделио и сâм постао сиромашан. Занимљиво је да у његовом житију нема ниједне алузије на сукоб око култа икона који се одигравао у Византијском царству током већег дела 8. столећа, односно током читавог дугог свечевог живота. Историчари наглашавају да је „Житије Филарета Милостивог” веома драгоцен извор за проучавање аграрне историје Византијског царства у 8. столећу.
Фрања из Умбрије
Град Асизи, смештен у Умбрији на Апенинском полуострву, родно је место каснијег свеца Фрање. На свет је дошао 1181. или 1182. године, а право име му је било Франческо (Ђовани) Бернардоне. Био је син веома имућног италијанског трговца тканинама и као двадесетогодишњи младић потпуно заокупљен идеалом апостолског живота и скромности. Био је лаик са недовољним формалним образовањем и тешко би „положио” испит из високог богословља. Фрања из Асизија вероватно је могао да чита једноставне текстове на латинском језику, али не и више од тога. Међутим, недостатак формалног образовања умањивала је његова безрезервна оданост замисли коју је следио. Размишљао је о борби против јереси, којих је у оно време било много, и просвећивању људи. Неколико година је тражио одговарајући начин да проживи своју обавезу према сиромаштву и проповедању. Читаво богатство свог оца поделио је сиротињи и, помало театрално, свој разлаз са породицом означио тако што се скинуо потпуно наг на главном тргу у Асизију! Одбацио је одело које му је давао отац и прихватио једноставну хаљину коју му је дао месни епископ.
Фрања је извесно време провео тако што је помагао губавцима и оправљао запуштене цркве у близини Асизија. До 1208. године сакупио је групу следбеника световњака и они су сами себе звали „Мала браћа” (лат. Fratres Minores, одакле и потиче реч фратар). Лутали су средишњом Италијом радећи као најамни радници или просећи за живот, а нису се либили да раде ни тешке физичке послове. Спавали су по шталама или на отвореном и проповедали прилично једноставну поруку мира и покајања. Фрањина замисао била је да дословно живи живот Исуса Христа. Говорио је:
„Фратри не смеју да поседују ништа, ни кућу, ни земљу, нити било шта. И нека лутају с вером тражећи милостињу као странци и ходочасници на земљи, који служе Господа у понизности и сиромаштву; и нека се не стиде да то чине, јер је Господ самог себе створио сиромашног на овом свету ради нас”. Фрања је према свима био подједнако учтив, чак и према лоповима и пљачкашима, па је његов биограф Тома Челано записао:
„Више него светац међу свецима, био је међу грешницима један од њих!” Народ Асизија испрва је Фрању сматрао лудаком, а онда су постепено почели све више не само да га поштују, него и да га следе.
Фрања је као световњак желео да покаже да су они, попут црквених људи, достојни и кадри да воде истински апостолски живот. Он и његових једанаест следбеника ушли су у Рим 1209. године и тражили да виде папу Иноћентија III (1198–1216). Сматра се да је од досадашњих две стотине шездесет четири папе – данашњи папа Фрања је 264. у историји Папске курије – Иноћентије био највећи од свих. Он је био римски племић који је теологију изучавао у Паризу, а канонско право у Болоњи; био је кардинал-ђакон од своје деветнаесте године, а за папу је изабран као веома млад – у 37. години живота. Фрања није желео да мимо Цркве ради било шта, па је од папе очекивао да одобри „Правила” по којима је требало да живе он и његови следбеници.
Био је то занимљив сусрет лаика у дроњцима са представницима гиздаве и охоле Римске курије. Тог човека „у бедној хаљини, непочешљаног, са огромним црним обрвама” папа је „испратио” речима:
„Не узнемиравај ме својим ‘Правилом’. Боље је да пођеш и потражиш своје свиње, па им проповедај колико хоћеш!” Међутим, наивни или, можда, више виспрени Фрања отрчао је у неки свињац, намазао се свињским изметом и вратио се пред, сва је прилика потпуно запањеног, римског првосвештеника. Обратио му се речима:
„Господине, сада кад сам урадио оно што сте ми заповедили, будите тако добри па ми услишите оно што Вас љубазно молим!” Поражени Иноћентије III вероватно је зажалио што је према Фрањи тако лоше поступио, па му је пре него што га је послао да се опере обећао да ће га ипак поново примити!
Овај портрет Фрање Асишког чува се у чувеном музеју Ермитаж у Санкт Петербургу
Када је папа прочитао Фрањина „Правила” уплашио се њихове строгости јер су у потпуности била саображена јеванђељима. Међутим, један од кардинала је исправно саветовао Иноћентија III да ће одбацивањем овог сиромашка само потврдити да је јеванђеље неоствариво и тако хулити на Исуса Христа. Поколебан, али не и уверен, папа је Фрању отпустио уз обећање да ће о свему још размислити. А, онда се, наводно, умешао један необичан сан. Папа је уснио како се Латеранска базилика опасно нагнула, готово да се сруши, док ју је један „мали и ружни” редовник подупирао својим леђима и спречавао да се стропошта. Човек из сна Иноћентија III могао је бити само Фрања, а порука је била јасна:
„То је човек који ће спасити Цркву!” Опрезни римски архипастир Фрањи је дао само усмено уместо писменог одобрења, али је поставио и одређена ограничења. Његовим следбеницима је дозволио да проповедају, слушају свог вођу, али уз услов да Фрања уважава и слуша папу. Одрпанцу из Асизија ово је било сасвим прихватљиво и довољно. Он више није ни тражио.
Обучени у своје похабане одежде и са комадом канапа као појасом, мала браћа су просила од врата до врата (отуда за њих и назив „просјаци”), или радили у замену за храну, или чак ишли гладни. Фрања је ишао чак дотле да није желео ни да дотакне ковани новац. Он је био пријатељ и брат свих створења, а исказивао најузвишеније милосрђе и љубав. На многим ликовним приказима може да се види како Фрања Асишки проповеда птицама.
Фратри су јавно беседили о Божјој љубави и потреби људског рода за покајањем, али без улажења у сложена верска питања за која тада нису ни били довољно меродавни. Мирили су непријатеље у странкама подељеним градовима Италије, бринули се о губавцима и чак сањали о верском преобраћању муслимана.
Године 1211. Фрања се упутио у Свету земљу, али је на балканским обалама Јадрана доживео бродолом и вратио се. Ипак, 1219. године придружио се Петом крсташком походу на Египат. Штавише, одлучио се на један гест који су многи протумачили као самоубилачки: отишао је у логор султана Малик ал Камила (1218–1238) и тамо проповедао. Међутим, муслимански владар је схватио да пред њим стоји занесен, али искрен и доброћудан верник Исуса Христа. Имао је раумевања за чудноватог дошљака и учтиво и љубазно га је саслушао. Малик ал Камил се, наравно, није преобратио, али се благонаклоно односио према светом човеку и наредио је својим људима да га безбедно врате у логор крсташа. Фрања и његови фратри нису значили још један облик монастицизма, били су нешто сасвим ново у западном хришћанству.
Фрања и његови следбеници понудили су могућност да се широко распрострањена оданост апостолском животу усредсреди на правоверне групе. Папе раног 13. века, посебно Хонорије III (1216–1227), исправно су уочили ту нову снагу и помагали су фратрима због њиховог рада за Цркву. Фрањевци су били делотворна одбрана пред бројним јеретицима у оновременом латинском свету западне Европе. Број фратара почео је нагло да се увећава – 1209. их је било 12, 1217. око 5.000, а око 1300. године чак 28.000. Италијански покрет ускоро је постао међународни, пошто су групе фратара кренуле у Шпанију, Француску, Немачку, Енглеску и Угарску. На многим местима у почетку су наилазили на отпор јер нису умели да говоре тамошњим језиком, а и за месни живаљ изгледали су као јеретици. Међутим, врло брзо су привукли бројне чланове и покровитеље. Очигледно је да је била реч о веома занимљивом примеру особеног верског одушевљења
Фрања је био крхког здравља, па је већ у својим позним тридесетим годинама озбиљно побољевао. Верује се да је у Египту, током Петог крсташког рата, задобио очну инфекцију. Упокојио се 3. октобра 1226, с непуних четрдесет пет година. Због огромних заслуга за западно хришћанство, а само непуне две године после смрти, проглашен је за свеца. Папа Григорије IX (1227–1241) канонизовао је Фрању 16. јула 1228. године. Овај необични Христов „војник” био је поклоник једноставности, а своје ставове није уобличио у богословски, тешко разумљив речник, нити у учен или неразумљив стил. Фрања Асишки је у оквиру Римокатоличке цркве постао најомиљенији светац средњег века, готово раме уз раме са Светим Петром и Богородицом.
***
Најтежи задатак који је Фрања из Асизија оставио својим фратрима био је његов идеал сиромаштва, који је био тако потпун да је значио не само напуштање сваке имовине, већ и одрицање од свих себичних нагона. Иако Фрањино крајње сиромаштво није било одрживо на дуже време, главна група фратара остала је одана једноставном и скромном начину живота. Међутим, велики пораст броја „мале браће” неминовно је захтевао одређене промене у њиховом деловању. Оне су се спроводиле у два правца: први је подразумевао поседовање имовине, а други истрајно школовање. Већ је друго поколење припадника овог реда располагала знатним материјалним богатством и била далеко образованија од претходника. Подсетимо се чињенице да је Роџер Бекон (око 1214–1294), енглески филозоф, професор Оксфордског универзитета и један од највећих научника средњег века, био духовник фрањевачког реда. Ипак, Фрања из Асизија и његови идеали доброте, једноставности и скромности, као, уосталом, и широкогрудост и човекољубље Филарета Милостивог, нису заборављени ни у наше време. Они остају као подстицајан, али и тешко достижан узор.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
