3320 25. 9. 2015.
Хит страна
АЛБУM НЕДЕЉЕ-ПИ ЏЕЈ ХАРВИ И
Судећи по недавно објављеним листама најбољих музичких издања из 2011, десети албум Пи Џеј Харви „Let England Shake” готово годину дана након што је објављен и даље дрма... и то не само Енглеску, већ цео свет
ако је прошло готово годину дана од када је објављен албум „Let England Shake” (тачан датум изласка плоче је 15. фебруар 2011) британске музичарке Поли Џин Харви, он је још актуелан. На листама најбољих плоча из прошле године, чак четири британска часописа сместила су ову плочу на прво место („Uncut”, „Mojo”, „Guardian” i „NME”), док је у месечнику „Q” заузела вицешампионско место. Да ова плоча није само чудо за Британију говори и податак да је утицајни амерички Интернет портал „Pitchfork” уврстио „Let England Shake” на четврто место годишње листе албума. Такође, у септембру прошле године, овај албум је овенчан и наградом „Mercury”, која се додељује најбољим издањима из Велике Британије. Критичари са свих меридијана буквално су се утркивали током протеклих 12 месеци да уделе комплименте овој плочи. Тако је Алексис Птридис из часописа „Guardian” изјавио како је „Let England Shake” ремек-дело без премца које је немогуће поредити са било којим издањем из Полине каријере, док је Енди Гил из магазина „Independent” за ову плочу рекао да је вероватно најбоља коју је Харвијева досад снимила.
Пажљивији читаоци приметиће да је „Забавник” на овим странама средином прошле године већ помињао „Let England Shake”, но у питању је било тек неколико пасуса који никако нису могли дочарати ни „л” од лепоте коју поседује овај албум. Данас ту грешку исправљамо покушавајући на две стране да одгонетнемо по чему је ова плоча посебна, зашто су сви музички критичари „одлепили” на њу и по чему се разликује од осталих издања Харвијеве.
Увек другачија
Готово да не постоји музичар који не тврди да је сваки његов нови албум другачији од претходног. Mеђутим, чињеница је да у стварности није увек баш тако – радикални заокрети из реторике не чују се тако често на албумима. Када је реч о Поли Џин Харви (Пи Џеј Харви), она никако не спада у групу музичара који на све стране трубе да је њихов нови албум потпуно другачији од претходних, а у ствари је исти. Пи Џеј Харви нема тешкоћу да експериментише и да се опробава у водама у којима раније није била, па макар је то коштало губљења „фанова” који би да чују нови „Rid of Me” или „To Bring You My Love”. Погледајте само неке од плоча које је издала у овом веку – „Stories from the City” је скуп гитарских хитова на прву лопту, „White Chalky” је мрачнији од свих албума Ника Кејва које је снимио последњих десетак година, док је претпрошлогодишњи „A Woman a Man Walked By” препун песама различитих стилова. И 2011. године Поли Џин наставља да „буде своја”, уопште не марећи шта ико од ње очекује.
Поли са својим дугогодишњим сарадником Џоном Перишом
Њен осми студијски албум „Let England Shake” посебан је из неколико разлога. У питању је концептуални албум, чије песме се углавном баве Првим светским ратом, односно британским војницима који су се борили на Галипољу. То је и једини албум за који је Поли прво написала стихове па тек онда музику, а писање стихова почела је још у време плоче „White Chalk”, значи пре више од четири године. Плоча је снимана два месеца у Полином родном Дорсету, у цркви из 19. века која се налази на литици изнад мора, а састав бенда поново чине њени стари знанци Џон Периш, Mик Харви и продуцент Флод. Такође, ово је први њен албум након „Rid of Me” који је одмах по објављивању ушао на листу десет најпродаванијих албума у Великој Британији. До сада је само на Острву продат у преко 150.000 примерака, док је у Америци ово њен други најпродаванији албум, тик иза плоче „Uh Huh Her” из 2004. године.
Поезија
„Let England Shake” је плоча о Енглеској и тешко да ће ове стихове разумети неко боље од човека који се родио и живи тамо. Mеђутим, не морате да будете из Енглеске да бисте разумели Полину разочараност у људе који понављају своје грешке, уместо да уче на њима. Отуд и стихови из песме „England”: „I live and die through England / It leaves a sadness / Remedies never were within my reach / I cannot go on as I am / Withered vine reaching from my country that I love / England, you leave a taste / A bitter one”. Сличну поенту, само исказану на мало другачији начин имају стихови насловне песме: „The West’s asleep / Let England shake / Wighted down with silent death / I fear our blood won’t rise again / England’s dancing days are gone / Another day, Bobby, for you to come home / And tell me indifference won”.Иако Пи Џеј Харви овде не прави директну паралелу између узалудно изгубљених живота енглеских војника на Галипољу 1915. године и недавног рата у Ираку, индиректне импликације можете да наслутите у тексту готово сваке песме. Поли је свесна да критика нечег што волиш има много више смисла него обрачунавање са очигледним злом у виду дневних политичара. А да она и те како воли Енглеску, одавно је позната ствар, а овде је можда најочигледнија у песми „The Last Living Rose”: „Goddamn Europeans / Take me back to beautiful England / And the grey-dump filthiness of ages / For rolling down behind the mountains / And on the graveyards and dead sea-captains”. Не покушавaјте да нађете иронију у овим стиховима... Једноставно, нема је.
Електрика и акустика
Поред тога што нам сваки стих овде говори да га је написала зрела жена која добро зна ко је, где је и шта жели, врло сличан утисак имамо и кад је сама музика у питању. Опет се враћам на ону тврдњу о међусобној различитости њених албума с почетка текста – обратите пажњу на нумеру „The Glorious Land”, и покушајте да нађете у Полином каталогу бар једну песму која јој је слична. Разлог због ког труба која позива на марш у „The Glorious Land” звучи несинхронизовано са „краут рок” ритмом и гитаром, управо је један од начина да Поли опише осећај уљеза који често има у данашњој Енглеској. У исто време, све те супротности у поменутој песми чине је једном од најлепших на целом албуму. Први сингл „The Words that Maketh Murder” музички подсећа на мешавину звука који гаје Пати Смит и Ник Кејв, док је стих којим се песма завршава „What if I take my problem to the United Nations” директан прст у око организацији чији је данашњи утицај у решавању великих светских питања једнак утицају нашег Mинистарства културе на овдашње тешкоће у култури.
Поли у цркви у којој је снимила „Let England Shake”
Спој Полине електричне гитаре и акустичних инструмената прави је погодак. Послушајте само „All and Everyone” и „The Last Living Rose” у којима дувачи и електрична гитара звуче потпуно природно, скоро као бас и бубањ. Језива атмосфера одласка војника у рат и махање њиховим лепшим половинама, описана је у бесној, гитарској „Bitter Branches”, док је „Hanging on a Wire” још једна нумера у којој контраст долази до изражаја – док слушамо нежну успаванку на клавиру, Пи Џеј Харви пева о свим оним ратним грозотама из ровова. Нешто слично је пре осам година урадио (само на визуелни начин) и Жан-Пјер Жене у филму „Веридба је дуго трајала”.
Сума сумарум
„Let England Shake” свакако није најбољи Полин албум у каријери, али јесте један од најзрелијих и један од најбољих које је снимила у овом веку. Уколико тражите од ње хитове типа „Rid of Me”, „C’mon Billy” или „Good Fortune” вероватно ћете бити разочарани. Поли данас има мало шири видик него што га „хит-сингл визија” пружа. Овај албум је као књига – слуша се од почетка до краја, без прескакања, а демонстрација искуства вреба из готово сваке ноте. На крају крајева, од неког ко има 42 године, од којих је више од пола у музици, иза себе има осам, углавном врло успешних албума, а зове се Пи Џеј Харви – ништа мање нисмо ни очекивали.
Аутор:
Уређује Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
