3320 25. 9. 2015.
Уметност на тацни
АЛ’ ВАМ ЈЕ
Почетком прошлог века у Србији мало ко је сматрао важним да предмети који се свакодневно користе треба да буду уметнички обликовани
Милан Недељковић (?) Севис за чак, око 1928.
Музеј примењене уметности
а Драгутин Инкиостри Медењак није дошао у Београд 1905. године и да није упорно настојао да докаже важност примењене уметности, питање је да ли би људи и тада уочили разлику између стола направљеног да буде и леп а не само користан и оног о коме се једино може рећи да има плочу и четири ноге. И да ли би схватили који је од та два стола вреднији. Јер, почетком прошлог века у Србији мало ко је сматрао да предмети који се свакодневно користе треба да буду уметнички обликовани, да, на пример, рељеф на фасади породичне куће ваља да осмисли и уради вајар, да није свеједно ко ће да уради витраж на прозору, фреску на зиду, намештај за дневну собу, како ће да буде украшена тканина од које је сашивена хаљина, или ко ће графички да уобличи рекламу за радњу а ко да илуструје књигу.
Душан Јанковић
Нацрт за плакат, 1923.
Музеј примењене уметности
Управо о тим почецима потребе за лепим а не само за корисним предметима причају монографија „Примењена уметност, Београд 1918–1941.” Бојане Поповић и истоимена изложба, с којима је Музеј примењене уметности завршио прошлу и почео ову годину.
Без подела уметности
Првих година прошлог века Европа је и те како водила рачуна о изгледу ствари из своје околине. Истине ради треба рећи да је то њено занимање било ново, примењена уметност је тек у 19. веку призната као уметничка дисциплина, што значи да је вековима уназад била или непримећена или сматрана занатом. Београђани су помно пратили и усвајали новитете из Европе, па су знали и за постојање примењене, односно декоративне уметности, како су је називали, али је нису одмах прихватили. Сматрали су је нижом стваралачком дисциплином, и једном од повластица богатих. А онда је, као што је већ речено, у Београд дошао Драгутин Инкиостри Медењак. Он је први примењени уметник у Србији. Сплићанин, учио је сликарство у Фиренци, путовао по јужнословенским земљама прикупљајући и проучавајући националне шаре, увео је српски национални стил у примењену уметност, писао је о свом послу у многим чланцима и књигама – најпознатија је „Моја теорија о новој декоративној српској уметности и њеној примени” из 1925. године.
Инкиостри је тврдио да подела на чисту уметност, „ону која више решава естетске проблеме”, и примењену, „ону која те већ решене проблеме примењује”, не постоји, већ да „сваки рад на коме је оригинално постигнут естетски идеал, који је постигао лепоту, спада у уметност, без обзира на то којим је поводом тај рад настао”.
Доказивао је и да је из мотива наше етнографије могуће створити у архитектури и примењеној уметности „нов, оригиналан српски стил” и веровао да проучавање и стилизовање народних мотива у циљу декорисања предмета доводи до „откривања модерног и оригиналног народног стила”. Сматрао је да не треба тражити савремена уметничка решења код „туђинаца кад су она присутна у нашем народу”.
Подстакнути овим ставовима Инкиострија, јавили су се неистомишљеници. Душан Јанковић, с дипломом студија декоративног сликарства у угледној париској Националној школи за примењене уметности, двадесетих година прошлог века јавно је говорио да је народна уметност добра, али да не одговара савременим потребама, па да зато не треба тежити стварању националног стила, већ квалитетне примењене уметности у којој ће национално већ наћи свој пут.
Српски салон и Босанска соба
Та тежња ка стварању националног стила и прихватање европске примењене уметности уједно су и два лица културе међуратног Београда. Како је она изгледала у пракси најсликовитије приказује пример намештаја, једног елемента приче изложбе „Примењена уметност, Београд 1918–1941”.У време кад је Инкиостри дошао у Београд, мисао о националном постојала је већ неколико деценија. Била је потреба да се буде део Европе, али и да се сачувају своје традиционалне вредности. Национални стил заснован на народној уметности био је део европских грађанских ентеријера. На пример, у новосадској кући књижевника и политичара Јована Суботића, његова супруга Савка је 1853. године прекрила гостинску собу сремским ћилимима: и под, и зидови, и кревети и столови.
Национални стил исказиван је најчешће пиротским ћилимом. И сама краљица Драга имала је Српски салон, од пода до таванице прекривен пиротским ћилимима. Композитор Јосип Славенски двадесетих година своју радну собу опремио је у балканском стилу: пиротски ћилими били су на поду, зиду, преко кауча, на јастучићима и преко сточића, столице су биле налик сеоским столовачама, троножне с наслоном, пешкири су израђени у Коњицу, радни сто са столицом високог наслона, наргиле, лустер од кованог гвожђа...
Моду пиротских ћилима наследио је босански стил, нарочито откако је у Новом краљевом двору намештена Босанска соба. Даринка и Бранислав Нушић донели су из Сарајева све што треба за њу – велики стојећи сат у кућишту украшеном ситним дуборезом, пешкири, послужавник са ибриком и филџанима још су код њихових наследника, а остали делови су поклоњени Музеју града Београда. Криста Ђорђевић и др Ђорђе Ђурица опремили су хол у босанском стилу. Била је то просторија с дрвеним стубовима и преломљеним луковима, зидови и таваница били су прекривени ламперијом, на зидовима је било 36 храстових рељефа с темама из свакодневице турске Босне, а комади намештаја – клупа с јастуцима, миндерлук, прибор за кафу, наргиле – дочаравали су Оријент.
Код Цвијићевих на кафи
Инкиостри је постојећу потребу за националним обележјем применио на унутрашњи простор кућа и зграда. Сматра се да му је уверење да предмети примењене уметности и својим изгледом треба да подстичу „осећања народног поноса и патриотизма” помогло да конзервативној и не нарочито ученој средини наметне свест да намештај треба да се израђује по пројекту уметника. Његов стил најпре су прихватиле државне установе, а затим и национално свесни добростојећи појединци.
У намештају који је Инкиостри пројектовао лако се препознају сељачке столице из Книна и Берана, вретена, преслице, дршке гусала, сремски пастирски штапови или детаљи косовских и македонских брвнара. Намештај је украшавао дуборезом по угледу на народну уметност, а често га је осликавао мотивима рађеним по узору на мотиве с народних тканина.
Једно од његових ремек-дела су кабинетска гарнитура у Министарству просвете, намештај чврстих кубичних форми с дуборезом у Поштанској штедионици, радна „господска соба” од ораховине с дуборезом по народним мотивима за Привредни павиљон у Улици краља Милана, намештај за неколико канцеларија и за свечану салу Управе државних монопола. Израдио је намештај за кућу др Драгослава Ђорђевића: фотеље, сточиће, троделни параван с дрворезбареним биљним мотивима и животињским главама преузетим с дршки гусала и с насликаном птицом, лептирима и цветовима. Једну полуфотељу израђену по Инкиостријевим нацртима, сликану и с украсима у дуборезу, чува Музеј примењене уметности у Београду.
Најлепши намештај урађен по Инкиостријевим нацртима налази се у кући географа Јована Цвијића, на Копитаревој градини, сада његовој спомен-кући. Инкиостри га је радио 1907–1908. године. Салон и соба Цвијићеве супруге Љубице сада су најочуваније уметничке целине ентеријера и зидне декорације тог времена. Намештај обе просторије је у стилу сецесије, пресвучен је везом и тканицама из Цвијићеве збирке.Двадесетак година касније, у Паризу, Јован Цвијић упознао је Душана Јанковића. Било је то у време Јанковићеве потпуне убеђености да мотиве народне уметности треба уклопити у модерно рухо. И, кад га је Цвијић позвао да преуреди салон његове куће, Јанковић му је понудио два решења: једно у стилу арт декоа, а друго модерно али у складу с балканском традицијом. Цвијић је прихватио друго решење.
Јанковић је намеравао да у салон постави два наспрамна миндерлука и између њих ниски, велики округли сто окружен јастуцима за седење, с пиротским ћилимима на поду, а да таваницу ослика густо збијеним стилизованим зракастим цветовима налик на декорације у Македонији, и медаљонима с геометријским орнаментима. Био је то очигледан пример Јанковићеве способности да у делима народног стваралаштва уочи детаље које је могуће приказати у модерном стилу. Међутим, због Цвијићеве смрти, Јанковић никад није реализовао овај салон, па је у њему и даље намештај Драгутина Инкиострија.
Ја бих, ипак, Луја
Душан Јанковић је средином тридесетих година дошао у Београд. Током претходне деценије је, у Паризу, извео десетак ентеријера за које је пројектовао и намештај. Сачувани нацрти и скице откривају да је трагао за најсведенијим решењима. На пример, за своју спаваћу собу замислио је кревет у облику две покретне плоче заобљених бочних страна које су преклопљене када кревет није извучен, с дрвеним, благо закошеним узглављем. У Јанковићевим пројектима видни су различити уметнички концепти – арт деко, баухаус, модерна рустика. Они често следе тадашње париске узоре: фотеља налик тада познатој фотељи париске декоратерске фирме „Доминик” и намештај од металних цеви по угледу на париског уметника Марсела Бројера. Национално и модерно спојено је у Школи за декоративну уметност Маргите Гите Предић. У намештају који је она пројектовала сједињени су светски стилови и локални, традиционални елементи. Сликовит пример је њен црни двокрилни ормарић украшен металним апликацијама с биљним мотивима надахнут средњовековном уметношћу настао око 1929. године.
Ормарић је обојен црном бојом а не скупим јапанским лаком, украси су од легуре сребрног сјаја а не од племенитог метала. Или, комбиновани орман за књиге једноставних линија са стилизованим мотивима из народне уметности. Гитина школа била је омиљена међу Београђанкама, поготово што су на изложбама добијале и медијску пажњу – штампа, посебно „женска”, пратила је њен рад. Из Гитине школе „испадају лепе ствари које су прављене у новом духу и вашем стану дају нов и сасвим другачији изглед”, писало је у једном тексту листа „Жена и свет” 1929. године.
Београђани су волели да им домови наликују европским, али нису били одушевљени новим идејама. Сматрали су да трпезаријски намештај треба да буде у ренесансном стилу, да салону одговара Луј XIV а Луј XVI спаваћој соби, а да салон за пушење, билијар-сала и стаклена башта треба да буду у оријенталном стилу. Нису променили мишљење ни када су се појавили нови стилови. Аутор једног тадашњег новинског текста истицао је потребу да „све око себе саобразимо модерним потребама данашњег човека, и да створимо стил који одговара садашњости”, али је ипак саветовао да је „можда ипак најбоље сачувати стари наслеђени намештај, али покушавати при том да те старе и драге ствари некако оживимо новијим, да их прошарамо новијим, да од свега тога начинимо једну складну и хармоничну мешавину, која ће да загрева наше око као и очи оних који ће нам долазити у посету као пријатељи”.
Важне ситнице
Међутим, иако су се Београђани трудили да опреме просторије по важећим правилима, од опремања ентеријера и пројектовања намештаја није могло да се живи. Архитекта Светомир Лазић основао је 1929. године „Атеље за унутрашњу архитектуру С. Лазића и компаније”, али га је након само четири године затворио. Претпоставка објављена у „Правди” да ће отварање Лазићевог атељеа „значити за шири Београд једну врсту практичне школе за модерни ентеријер, јер великим делом наш свет је имао мало смисла за стилизацију, за укусност ентеријера својих домова па се често налазило и по палатама недостатак укуса” није се обистинила. Београђани су уређивање унутрашњости својих простора радије препуштали аматерима.
Међу њима је нарочито била омиљена Маргарита Кофлер, власница радње „Лепи дом” у Улици кнегиње Љубице. Она је продавала комаде стилског и модерног намештаја и разне украсне детаље који су, како је тврдила, урађени по нацртима првокласних уметника светског гласа. Тај посао развио се тако добро да је отворила и „Атеље за примењену декоративну уметност”, ни мање ни више него у згради Академије наука. У штампи је писало да су „из тог познатог атељеа изашле многе ситнице и делови намештаја и отишле у многе београдске куће. Те ситнице, ти делови намештаја, представљају вероватно најукусније и најлепше што се код нас може видети у области декоративне уметности”.Тако су традиционално и модерно, национално и европско, оригинално и неоригинално, вредно и мање вредно, постојали истовремено и равноправно. За сваког понешто, рекло би се језиком савремене рекламе. А то је добро, зар не?
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
