3320 25. 9. 2015.
КАКО ЈЕ ГОВОРИО ЈОВАН ЗАЛТОУСТИ
АХ, ТЕ
Када би живео у наше време, а да при том задржи неке своје погледе на друштво и морал епохе из које је потицао, велики црквени отац Јован Златоусти би због својих ставова свакако био предмет напада друштава и оранизација који се залажу за права жена. Ова удружења би с разлогом могла да сматрају да он не поштује родну равноправност, да ниподаштава и вређа припаднице лепшег пола.
ован Златоусти рођен је између 340. и 350. године у Антиохији, главном граду провинције Сирије и, после Цариграда и Александрије, трећем по величини граду ондашњег Византијског царства. Потицао је из врло богате породице и стекао је изванредно, пре свега говорничко образовање. Учитељ му је био прослављени беседник Либаније, а касније угледни богослов Диодор Тарски. Пошто се замонашио и краће време подвизавао у пустињи надомак Антиохије, вратио се у родни град и најпре постао ђакон (381), а затим и свештеник (386). Врло брзо се прочуо по својој раскошној речитости, а глас о његовим ненадмашним беседама проширио се и до Константинопоља. Отуда је и познат као Јован Хризостом (Златоусти). Паства га је слушала нетремице, разрогачених очију и, као у чуду, отворених уста. Како сматрају историчари хришћанске цркве, Јован Златоусти је у Антиохији исказао савршенство пастирског служења какво житељи овог великог града до тада нису видели.
Сукоби и прогонства
Као велико признање треба схватити позив који је уследио из престонице на Босфору. Јован Златоусти постао је првосвештеник у Цариграду у фебруару 398. године. Међутим, његова строгост, доследна храброст и беспрекорно понашање, с једне, и осуђивање раскоши и разобличавање разноразних порока и грехова, с друге стране, донели су му само невоље. Замерио се и самој царици Евдоксији, супрузи цара Аркадија (395–408), коју је јавно поистоветио са „Језавељом” и „Иродијадом”, двема веома негативним личностима из Старог завета. Језавеља је била феничанска принцеза удата за израелског владара Ахава, а по библијском предању прототип је покварене, неправедне, насртљиве и окрутне жене. Иродијада, унука Ирода Великог и сестра Ирода Агрипе И, два пута се удавала, оба пута за своје полустричеве. Захваљујући њеном утицају погубљен је Јован Крститељ, односно Јован Претеча, који је крстио Исуса Христа.
Због сукоба са царицом Евдоксијом, у августу 403. године, Јован Златоусти био је први пут прогнан. То прогонство је кратко трајало јер је у престоници дошло до јаког земљотреса, што је схваћено као казна за неправедно поступање према цариградском првосвештенику. Уз то, уследили су и бурни протести верника који су свог архипастира волели и веома уважавали. Међутим, већ у јуну следеће 404. године Јован Златоусти поново је отеран у прогонство из којег се никад није вратио. Упокојио се у једном селу у далекој Јерменији, 407. године.
И источни и западни историчари и теолози се слажу да је Јован Златоусти један од највећих хришћанских богослова. Међутим, западни аутори су склони да нагласе, па можда чак и прецене, његову улогу строгог моралисте и бритког критичара оновременог друштва.
Јован Златоусти се залагао за то да његови верници буду украшени хришћанским врлинама: да живе скромно и побожно усредсређени, да им духовни самопрегор наткрили страст за јефтиним задовољствима, да не подлегну пред примамљивом привлачношћу разних порока. Тако је, на пример, био против одласка на хиподром и уживања у посматрању коњичких трка јер је то била омиљена забава некадашњих пагана. Приговарајући својој пастви због такве врсте окупљања, наглашавао је како их у томе не могу спречити ни немаштина, ни помањкање слободног времена, ни телесна слабост, ни бол у ногама. О апостолима и пророцима не знају ништа, примећује чувени духовник, а о коњима и јахачима расправљају не лошије од софиста.
Оне су каћиперке
За Јована Златоустог могло би да се каже да је био велики противник неких модних новина. Негде на граници 4. и 5. века међу младим кицошима у престоници на Босфору ушло је у моду да се носе чизме које обвијају ногу, а које су биле навезене бљештавим свиленим нитима. Немајући нимало разумевања за младићку екстраваганцију, Јован Златоусти се овим помодарима отворено ругао. У жељи да своју обућу не огребу или да у блату не испрљају своју префињену одећу, они су опрезно ходали цариградским улицама. Јован Златоусти им, не без грубе злурадости, саветује да своје чизме носе око врата, или на глави, јер је то сигуран начин да ће их сачувати од прљања и оштећења.
Читајући придике и поуке Јована Златоустог стиче се утисак да се посебно усредсредио на критику женског рода. Сматрао је да се жене превише старају о накиту и брину о одећи. Истрајавао је на томе да није било ничег „што оне не би учиниле да би добиле лепе минђуше”. Ишао је чак дотле да је забележио како су жене толико везане за своје драгоцености да их воле готово исто као сопствену децу. Ово грубо и, наравно, претерано поређење, речит је пример изразито мизогиних ставова цариградског патријарха.
Даровити и строги проповедник убеђивао је женски део своје пастве да прекомерна раскош заправо само смета природној лепоти. Штавише, Јован Златоусти је тврдио да раскош у ствари потцртава ружноћу лица, односно да кожа бисерног сјаја добија тамнији изглед. Међутим, очито је да својим саветима није могао да засени љубав жена према раскоши. И сам је био сведок да су се оне чак и у цркви појављивале складно и беспрекорно дотеране, сијајући од злата и бљеска скупоценог драгог камења. Код куће за трпезом, а после службе у цркви, говорило се не само о беседи проповедника, већ, сасвим равноправно, и о женским тоалетама и накиту.
Јован Златоусти ситничаво је пребацивао женама да се увек, куда год да излазе, кинђуре и на себе стављају мноштво драгоцености. То би уобичајавале чак и када би се запутиле у јавна купатила. А, онда, додаје с неком врстом прекора, често се догађало да их у купатилима поткрадају, па би остајале лишене накита који су толико обожавале.
Јован Златоусти истицао је да су богате жене волеле да се возе у кочијама у које су упрегнуте муле. Кочије су биле раскошно украшаване, па Јован Златоусти, не без сарказма, примећује да се иста пажња поклања глави коња као и глави жене. Временом су жене постајале толико размажене, додаје Златоусти, да нису хтеле чак ни улицу да пређу пешке.
Никако пунђе
Рановизантијски моралиста не пропушта да истакне и женску суревњивост, односно склоност жена да се међусобно надмећу са својим могућим супарницама. Он каже како су жене досађивале својим мужевима упорним и сталним захтевима да им се купе „и хаљина, и беле муле, и златна запрежна опрема, скупља него сусеткина или жене истог положаја”.
Женске фризуре биле су предмет нарочитог незадовољства Јована Златоустог. У својој духовничкој смерности он запажа да је коса код жена била нарочита брига и често говори о чудноватом сплетању женских чуперака. Занимљиво је да се у овој оцени са Јованом Златоустим у потпуности слажу чувени Григорије Богослов и Синесије из Кирене. Ова двојица сјајних интелектуалаца наглашавају како су се „златасте косе, блиставе и светле” сплетале у прстенове и биле су тако сложене да су подсећале на шатор или купу. „Грешне” бриге византијских жена за сопствене фризуре наишле су на осуду и појединих црквених прописа.
Међутим, меродавни стручњаци за историју моде на неки начин устају у одбрану византијских жена. Они сматрају да су фризуре Византинки биле далеко скромније од фризура римских матрона, чија је сложена машта могла да се упореди само са необичном екстраваганцијом 18. века. У сваком случају, наглашавају они, ништа нисмо сазнали о металним укосницама за фризуре и светлим перикама које су биле тако честе у Риму.
Лек за грешне
Када је у питању жена у Византији, треба нагласити да је обавезан детаљ њене тоалете, вероватно не без утицаја хришћанства, био вео који је падао с главе на рамена, и који је временом почео да прекрива лице. С тим у вези, дрском непристојношћу сматрало се збацивање вела на рамена. Овим гестом би глава и лице остајали потпуно откривени, а таква неприкладност се могла прихватити само код глумица, које су иначе посматране као жене сумњивог морала.
Јован Златоусти је тамним тоновима умео да ослика и призоре из брачног живота. Тако он пише о домовима у којима многи и дан-данас воде рат, а потом додаје да се један са женом туче, другога син вређа, трећега брат. При том се стиче утисак да цариградски архипастир највише разумевања има за главу породице – оца. На тај начин треба схватити и његове следеће речи:
„ ...Свађа се са тобом жена и, кад се с њом сукобиш, сматра те за звер и језик оштри као бритву...” У истом смеру иду и његове следеће речи: „Жена? Она само о хаљинама и злату размишља. А син? Он о тестаменту и наслеђу. Слуга? Он о служби, раду и слободи. Глумци? Они о безобразном смеху, о неуздржљивости.”
А, онда, као крунски аргумент следи позивање на највећи ауторитет средњег века – Библију – па Јован Златоусти подвлачи:
„А да је зла жена казна наших грехова, сведок је Свето писмо. Шта оно говори? Слушај:
'Зла се жена даје грешноме мужу'. Ето, како му се горак лек даје, лек који греховне сокове исцеђује” .
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
