Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Џон Форд и Србија


АДМИРАЛ ИЗА КАМЕРЕ

Откуд славном редитељу замисао да у филм „Трагачи” убаци Орден светог Саве III реда а за фотографију краља Петра на воловским колима каже да је готов филм? Да ли је Форд у Другом светском рату војевао у нашим крајевима?

Многима није познато да је велики филмски редитељ имао највиши чин у морнарици, чин адмирала
   Џон Форд један је од највећих редитеља свих времена. Можда и највећи, ако ништа а онда с обзиром на то да кажу да је био веома крупан момак.   Педесетогодишња каријера у Холивуду (од 1917. до 1966. године), стотину и педесет филмова, четири Оскара за режију, од чега два заредом (1940. и 1941. године за филмове „Плодови гнева” и   „Како је зелена била моја долина”). Његови филмови освојили су још 27 других Оскара и уз све то имали и 13 номинација. Кад су Орсона Велса питали ко је по њему највећи редитељ свих времена, он је одговорио:
    „Највише волим старе мајсторе, дакле Џона Форда, Џона Форда и Џона Форда... ”

    Као свог омиљеног редитеља Форда наводе и Акира Куросава, Клинт Иствуд, Стивен Спилберг, Серђо Леоне, Мартин Скорсезе, али и европски уметници Бертолучи, Годар, Трифо или Бергман. Списак Фордових филмова који обавезно морају да се погледају никако не може да буде краћи од бар двадесет наслова. Многи од њих редовни су на листама најбољих филмова од настанка ове уметности, а практично акламацијом се његови „Трагачи” („ The Searchers” из 1956) сматрају најважнијим вестерном икада снимљеним. Фордов утицај задире дубоко и у друге области – поменимо само да се једна од најпознатијих рокенрол група шездесетих зове „The Searchers”, а један од највећих хитова Бадија Холија „That will be the day” узречица је Џона Вејна у истом филму.
   Па ипак, на надгробном споменику овог великог уметника уклесано је само „Адмирал Џон Форд”.


Пешице преко Проклетија

   
Питер Богдановић, важан сведок везе Џона Форда и Србије.
Постоји неколико не много важних и наизглед неповезаних прича, али које све заједно чине једну прилично занимљиву слику која показује везу овог редитеља и адмирала са Србијом.
    Прича почиње 1964. године кад млади Питер Богдановић, будући чувени редитељ, у то време амбициозни филмски критичар и новинар, пише репортажу са снимања филма „Јесен Чејена”. Питер долази у Долину споменика у савезној држави Јута и успева да буде представљен старом редитељу који у том тренутку има седамдесет година. Форд је познат као једноока прзница која не вади томпус из уста и који не подноси интервјуе, новинаре и надобудне тумаче уметности.
   – Шта је порука вашег филма?
   – Момче, кад имам неку поруку, шаљем је поштом.
   – Како сте дошли у Холивуд?
   – Возом.
   – Да ли та и та сцена можда представља субверзивни однос према католичком схватању породице, односно да ли ви можда наговештавате да је сестра његовог брата заљубљена у њега?
   – Па то је јасно сваком магарцу у биоскопу.
   – Како сте снимили ту сцену?
   – Камером.
   И тако даље, дугачка је листа понижења које је упутио новинарима својим саркастичним и намћорастим зен одговорима.    Двадесетпетогодишњи Питер пружа руку великом редитељу и представља се.
    – Шта све ви, Србин? – прве су Фордове речи.
    Питер је син избеглица из Југославије, добио је име по композитору Петру Коњовићу, учитељу његовог оца, пијанисте и сликара Борислава Богдановића. Богдановић је српско презиме, али сви знају како је то са свим нашим именима, Американац у најбољем случају може да препозна да је у питању неки словенски народ. Али Рус, Бугарин, Хрват или Чех, ко ће то још знати... Питер каже да је Џон Форд био буквално први човек кога је упознао ван круга српске емиграције, а који је из прве препознао да је Богдановић српско презиме.
    Касније, за време ручка с екипом филма, Форд се окреће ка Питеру који седи крај њега и каже му на уво, коментаришући досадну причу неког младог продуцента:
    – Има једна добра српска реч која најбоље објашњава ово што овај магарац прича – говно.
    Форд то изговара на српском. Shit!? Форд зна помало српски?
    У поменутом филму „Трагачи” лик који игра Џон Вејн, Итн Едвардс, враћа се после десет година из Мексика где се повукао као припадник поражене јужњачке стране у Америчком грађанском рату вођеном од 1861. до 1865. године. Кћерчици свог брата коју глуми Натали Вуд, стари војник поклања своју ратну успомену. Постоји крупни кадар Вејнове руке с орденом који Натали узима. Трака је зелено-црвена, у националним бојама Мексика, али медаљон је – Орден светог Саве III реда! Тај медаљон који ће Натали Вуд ставити око врата одиграће у филму веома важну улогу, а Форд свакако није био редитељ који би такву ствар као што је избор овако важног предмета у филму оставио ван своје руке.
    Касније, у једном од разговора с Богдановићем, Форд му каже:
    – Ах, ви Срби имате једну фотографију – готов филм.
   Питер је млади Американац, нема појма о чему старац прича и моли га да му објасни. Форд му каже да постоји фотографија краља Петра на воловским колима како се с војском повлачи преко Косова поља 1915. године. И заиста, кад би се ова фотографија „одмрзла”, лако би се могао замислити типичан Фордов филм. Спенсер Трејси као стари краљ, Џон Вејн као ађутант на коњу. Војска у расулу после страшног слома од Аустријанаца, и седамдесеттрогодишњи краљ пешице се повлачи преко Проклетија с остацима своје поражене војске. (Занимљиво је да је ову фотографију снимио деда нашег познатог редитеља Срђана Карановића.)


Ратник код Мидвеја

Кад су Орсона Велса питали ко је највећи редитељ свих времена, одговорио је: ''Џон Форд, Џон Форд, Џон Форд...''
    Прва Награда за животно дело Академије (Lifetime Achievement Award by the AFI) додељена је Форду 1973. године. У телевизијском преносу свечаности на бину излазе познати глумци и говоре хвалоспеве слављенику. Форд све то с презиром гледа из своје ложе. Негде пред крај водитељ најављује „прву даму”, супругу председника Никсона. Госпођа Пет излази на бину и преноси извињење супруга. Наиме, Ричард-Дик налази се у Кини на преговорима који ће променити историју света, али за ову прилику замолио је да прочита његово писмо. Пет Никсон чита:
    – Господин Форд је увек и у свему био први и највећи у америчкој нацији. Једино у чему то није је његов чин – чин вицеадмирала. Као главнокомандујући америчке војске користим ову прилику да Џона Форда унапредим у чин адмирала.
    Стари редитељ не успева да сакрије понос и узбуђење. Дакле, генерал или адмирал америчке војске не постаје се тако лако, тај чин не може да се добије, на пример, за заслуге у уметности или пропаганди. Многи Фордове ратничке дане бркају с познатом серијом филмова „Зашто се боримо”. Били су то пропагандни филмови које је америчка војска снимала за време Другог светског рата. Форд је познат као творац једног од познатијих комада тог легендарног серијала, филма „Битка за Мидвеј”.
    Он је био на командном броду тихоокеанске флоте у лето 1942. године и својеручно снимио величанствене документарне кадрове борбе. Али, Форд није – попут својих познатих колега Капре, Грега Толанда, Хјустона – ту био због снимања патриотских пропагандних филмова. Џон Форд се одмах после Перл Харбора укључио у рат и остао у њему до краја.      Приступио је новоствореном ОСС (Office of Strategic Services), војној контраобавештајној служби из које ће после рата настати ЦИА.    Имао је 46 година и управо је примио другог узастопног Оскара за режију. Био је један од најтраженијих редитеља у Холивуду. Ипак, оставио је каријеру и породицу и отишао у највећи рат који је човечанство икада водило.
    Ту врсту непосредне уплетености у ратна збивања Форд је очигледно доживљавао толико озбиљно да није волео да га помиње у јавности. Чак је и филм „Битка за Мидвеј” оставио непотписан. Ни деценијама после рата, у интервјуима и књигама о њему, није много помињан његов петогодишњи оперативни обавештајни рад крунисан чином адмирала.
    Могуће је да је прву годину америчког учешћа у Другом светском рату Форд провео у Средоземљу и радио на задацима у којима су савезници били у вези с герилским покретима у тадашњој окупираној Краљевини Југославији. Требало би проверити шта кажу његове ратне белешке и његов војни досије, али забележено је, на пример, сведочење Фордовог колеге из ОСС, контраадмирала и јунака из рата Џона Балкија, о коме је Форд касније снимио филм „They were expendable”, који каже да му се редитељ придруживао на тродневним подухватима које је предузимао торпедним чамцима на подручју тадашње Југославије.


Помоћ герилцима
У чувеном филму ''Трагачи'' са Џоном Вејном у крупном кадру појављује се Орден светог Саве III  реда.
    Герилски покрети у окупираним деловима Европе били су прилична реткост и стотине агената ОСС (као и британских и совјетских одговарајућих служби) били су „на терену” у шумама Југославије.   Доносили су радио-станице, оружје и муницију, служили као веза с централама и бавили се класичним шпијунским послом у корист својих држава. У самом ОСС на таквим пословима радили су делови емиграције као и људи који су у време пре рата знали језик и обичаје у нашој земљи.   Форд је вероватно био у вези с њима и тако научио о српским именима и језику. За сада знамо само да је сигурно учествовао у неким подухватима дотурања материјала, макар до јадранске обале (вероватно до Боке Которске), а можда је био и дубље на терену. ОСС је био у вези и с одредима под командом генерала Драгољуба Михаиловића и јединицама под командом Јосипа Броза Тита. Како је рат одмицао, помоћ партизанским јединицама постајало је стратешко опредељење удружених савезника. Оснивач ОСС био је пуковник Дивљи Бил Донован, изразити десничар и антикомуниста, али маса оперативаца у служби били су либерално настројени предратни новинари, филмаџије или писци, људи савремених погледа. Уосталом, Стаљин је био савезник, па је та мешавина личних, геополитичких и практично тактичких разлога учинила да ОСС није био ни најмање гадљив да помаже војне јединице под командом генералног секретара Комунистичке партије Јосипа Броза Тита.
    За сада се не зна ништа више о овом раздобљу Фордовог војевања у нашим крајевима мада су архиви у Вашингтону већ годинама отворени за историчаре. За самог Форда тешко се може рећи да је био левичар или прокомунистички настројен човек. Насупрот томе, он је у историји Америке остао пример конзервативног, католичког патриоте ирског порекла. Ипак, пред крај његовог живота догодила се и следећа ствар.
    На првом ФЕСТ-у, одржаном 1971. године у Београду, један од најважнијих страних гостију био је познати амерички редитељ Френк Капра. Оптуживан да у неким од својих филмова протура комунистичку пропаганду и аутор чији се филмови несумњиво баве правима потлачених, био је логичан гост и на вечери код Јосипа Броза где је и одликован високим државним орденом. Касније ће Капра испричати свом (и Фордовом) биографу Џозефу Мекбрајду да „кад је посетио Југославију 1971, председник Тито му је уручио медаљу да је тајно преда тада већ болесном Форду за спасилачки подухват у Другом светском рату.


Где је нестао Тито?

Легенда: у педесетогодишњој каријери снимио 150 филмова и добио два Оскара заредом.
    Овај додатак тајно у нескладу је с митологијом ФЕСТ-а и тадашњег Београда која каже: „Паралелно с оснивањем Феста, Милутин Чолић је предложио да Тито одликује највишим државним ордењем десет најистакнутијих (живих) филмских стваралаца из различитих држава.   Састављен је списак на којем су били: Чарли Чаплин, Џон Форд, Фриц Ланг, Марк Донској, Лукино Висконти, Луис Буњуел, Акира Куросава, Жан Реноар, Лоренс Оливије и Ингмар Бергман. Иако су људи из председниковог окружења сумњали да ће то проћи (’Где, бре, Тито да одликује филмаџије’), он је дао свој пристанак, али је указ о одликовању потписао тек дан уочи почетка фестивала.    У међувремену је, на предлог Француза, Реноар замењен са Ренеом Клером, а на Титову примедбу (’Дајте и неког од несврстаних!’) као једанаести дописан је Индијац Сатјаџит Реј.   Занимљиво је да су из наше амбасаде у САД изразили забринутост око избора Џона Форда, кога су у допису окарактерисали као ’љутог антикомунисту’, и предложили да се уместо њега на списак стави проверени антифашиста Вилијам Вајлер. Међутим, одлука је ипак остала да се орден понуди Форду, који је, иначе, имао чин адмирала америчке војске. И управо од њега стигла је прва лична захвалност:  ’Осећам се безмерно почаствован што ћу носити одликовање једног од највећих бораца против фашизма.’”
     Уз мало воље и средстава све ово могло би да се истражи, али вратимо се на питање какав је то спасилачки подухват ОСС могао да буде. Тито је спасаван једино из Дрвара, кад су немачки командоси извршили десант. Читава „журка” тада се догађала код Тита у пећини – британска мисија са све Черчиловим сином који му је за ту прилику поклонио џип (допремили га транспортним авионом у Босну) и висока совјетска делегација на челу с обавештајним генералом Николајем Ивановичем Корњејевом. Никад неће бити разјашњено ко је Немцима био први на списку и због кога су у Дрвар послали своје специјалце предвођене Отом Скорценијем.
    Углавном, узбуна је била огромна и највиши кругови савезника похрлили су у спасавање. Најближи аеродром био је у Барију, у Италији, и два авиона дошла су до Дрвара и извукла Тита, његову девојку и још неке важне људе. Руси у једном авиону, Тито у другом, спустили су се у Бари и, на велико изненађење Стаљинових обавештајаца, њихов човек Тито право је из авиона отишао некуд с Американцима и није га било следећа два дана. Касније се враћа на Вис, па одатле у Београд заједно с Црвеном армијом.
    Сасвим је могуће да се ради о тој „спасилачкој мисији”, тим пре што постоје подаци да је ОСС у Италији у то време био пун људи из Холивуда.   Да ли су се Форд и Тито тада и упознали? Митоманији склоне српске филмаџије причају и верзију по којој је Форд био у авиону који се под немачком ватром спустио код Дрвара.
    Све ове причице заједно одбијају да остану само трачеви или измишљотине. Све заједно, јасно је да ту нечег има. Ни Форд, ни Други светски рат, ни бивша Југославија данас више нису у моди, али могуће је да ће ипак нешто од свих ових тајни бити откривено. Питер Богдановић је још жив и здрав и сигурно би могао доста тога да објасни. Ако се нешто од тога деси, „Забавник” ће бити први који ће то да јави. Дотле нађите Фордове филмове и гледајте их. Направио их је човек за кога се може рећи да је водио живот „већи од филма”.

---------------------------------------------------------------------------------
Професор историје филма на Факултету драмских уметности Александар Јанковић и професор филмске режије на Академији уметности у Београду Милутин Петровић раде на књизи и документарном филму с темом везе Џона Форда и Србије.
---------------------------------------------------------------------------------
Ратни сликар Владимир Бецић овековечио је путовање краља Петра преко Албаније.
КРАЉ ПЕТАР И ЧЕТИРИ ВОЛА

Повлачећи се с војском и делом народа према Албанији, краљ Петар Први је – кад му се аутомобил заглавио у блату и ту остао – морао да пређе на кола за пренос муниције која су, како је сведочио Бранислав Нушић, вукла четири мала и мршава вола. Био је 6. новембар 1915, деветнаести дан откако је седамдесетједногодишњи владар – једва ходајући од костобоље и готово сасвим глув – кренуо из Тополе у још једно избеглиштво...
У Јанковој клисури, на путу према Призрену, међу масом унезвереног и обезнађеног света, био је и ратни сликар Штаба команде Шумадијске дивизије првог позива. Кад је угледао старог и онемоћалог српског краља на волујским колима, двадесетдеветогодишњи хрватски сликар Владимир Бецић брже-боље је зграбио апарат и одлетео у историју ратне фотографије.
Двадесетог децембра исте године Бецић и званично постаје дописник француског илустрованог часописа „L’ilustration”, а у суботу, 1. јануара 1916. године, излази посебно издање овог угледног европског часописа посвећено патњи и борбама Србије. На насловној страни Пјер Кара, како су Французи звали питомца своје чувене академије Сен-Сир и јунака из француско–пруског рата 1870–1871, на воловским колима код Призрена. Фотографија – Владимир Бецић...
У свом добровољном изгнанству, у усамљеној вили у Комбу, на југу Француске, најславнији француски песник свог времена Едмон Ростан био је затечен сликама које је објавио „L’ilustration”, посебно оном на којој је краљ Петар у Јанковој клисури. И песник „Сирана де Бержерака” – који је у тридесет првој постао члан најчувеније академије на планети и који се после незапамћеног позоришног успеха свог дела необјашњиво повукао у ћутњу – неочекивано је проговорио. И то онако како је најбоље знао, стиховима. Тако је, готово у даху, настала „Les quatre boeufs du roi Pierre” или, у преводу, „Краљ-Петрова четири вола”, поема од осамнаест строфа.
Владимир Бецић је на основу фотографије снимљене у Јанковој клисури – како су иначе радили готово сви ратни сликари – доцније урадио слику краља Петра с четири вола. Она је, нажалост, нетрагом нестала.
                                                                                                                                               П. М.


Едмон Ростан

Краљ-Петрова
четири вола
(1916)


То Петар Први, из Србије
                                   старе
Одлази седећи на остатку
                                    каре,
Волови вуку кола та.
Краљ Петар иде,  јер ићи
                                   мора,
Преко бусења, стења
                                   и гора.
Тајанствен пред њим стоји
                                     пут.
Са штапом, само у свом
                                    мундиру
Он иде мору, изгнанству,
                                     миру.
Иде у бајке речне кут.
Четири вола, с јармом
                                    у луку,
Раоник славе, херојства
                                        вуку,
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља
                                   ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.
Србин, песник, ратник што
                                   створи
Да земља пева, да барут
                                    збори,
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи
                                   за њега,
та кола, спојив остатак
                                   спрега
С остатком задњим топа
                                      свог.
Песма ће исплест ореол
                                   му цветан.
Поносан ко вођа, као пастир
                                    сетан.
Како је велик изгнаник тај


(Препевао с француског Милутин Бојић)



Аутор: 
Mилутин Петровић
број: