3320 25. 9. 2015.
Албум недеље
„REAL ESTATE” – „DAYS”
акон што се вратио са колеџа из градића Олимпија у држави Вашингтон (истог оног у коме је одрастао Курт Кобејн) у родни Њу Џерси, певач и гитариста Мартин Кортни решио је да оснује бенд „Real Estate”. Група је званично почела да постоји средином 2008. године, а чине је музичари који су каријеру започели у бендовима „Ducktails”, „Titus Andronicus” и „Predator Vision”. Њихов деби албум, који се зове као и сама група, објављен је пре две године за малу етикету „Woodsist”. С обзиром на то да је реч о плочи која зрачи непретенциозном енергијом двадесетогодишњих клинаца и која од почетка до краја слави једноставност и уживање у свирању мало другачијих поп песама, није чудо што је наишла на сјајне критике готово свих медија који прате независну рок музику. Уследила је турнеја са групама као што су „Girls”, „Deerhunter” и „Woods”, а један од резултата који су постигли својим хваљеним деби албумом, јесте и овогодишње потписивање уговора са једном од водећих независних дискографских кућа „Domino” (истом оном за коју издају на пример „Franz Ferdinand” и Роберт Вајат). Управо за ту етикету „Real Estate” су 18. октобра ове године објавили други студијски албум насловљен „Days”.
Да ли се можда сећате америчке серије „Чудесне године” (у оригиналу „The Wonder Years”) која је код нас емитована на првом програму крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века? Она говори о Кевину Арнолду (глумио га је тада дванаестогодишњи Фред Се
виџ) који се присећа свог одрастања у Калифорнији крајем бурних шездесетих година – студентски протести, рат у Вијетнаму, сексуалне слободе, невоље у школи, прва заљубљивања... Све је то испричано на духовит и наивно-дечачки начин, какав је и сам јунак серије, мали Кевин. Једна од песама са албума „Days” зове се „Wonder Years”, а, по речима Мартина Кортнија, тај наслов је добила управо захваљујући поменутој серији чији је он био љубитељ као клинац.
Група ''Real estate'' у просторији у којој вежба
Ово све помињем јер још пре него што сам сазнао за ту чињеницу, након што сам прва два пута преслушао нови албум „Real Estate”, пала ми је на памет ова серија. Наиме, атмосфера која је владала у њој, здрава доза хумора, неискварености, наивности и носталгична сећања на лења летња поподнева проведена у малом провинцијском граду, готово је једнака атмосфери која краси плочу „Days”. Тако док слушате овај албум, све поменуте ствари вам пролазе кроз главу у облику избледелих црно-белих фотографија. „Real Estate” ни у једном тренутку не покушавају да се наметну као „проналазачи топле воде”, већ искључиво као група чији је једини задатак да протресе ваша осећања. И, као што је био случај са њиховим деби издањем, и овога пута су успели у томе.
Како сами кажу, музика коју свирају може да се опише као психоделични поп, мада као утицаје можемо да препознамо различите групе. Када бисте замислили „Velvet Underground” како са члановима групе „Beach Boys” лежерно свируцкају на некој забаченој калифорнијској плажи уз безалкохолне коктеле које им спремају момци из бенда „R.E.M.”, имали бисте потпуно сликовит опис музике групе „Real Estate”. Лежерност са којом „Real Estate” изводе своје песме доста подсећа на лакоћу свирања коју нам је некада дочаравао Дин Верхам са групама „Galaxie 500” а нешто касније и са бендом „Luna”. Звечеће гитаре и репетитивне мелодије главно су обележје овог албума, а целокупна атмосфера потпуно је носталгична, и то без обзира на то да ли вам се по глави врзмају осамдесете или шездесете године прошлог века.
Људи који (фигуративно) не праве разлику између „пепси-коле” и „кока-коле” тешко да ће бити задивљени плочом „Days”, пошто је чињеница да се албуми слични овом објављују свакодневно. Међутим, када се мало више удубите у ове песме и начин на који су оне одсвиране, биће вам врло брзо јасно у чему је чар и оригиналност музике коју свирају „Real Estate”. Ја вам то нећу рећи.
Крај снова из осамдесетих
Почетком осамдесетих година, тачније 1980, у градићу Атенс у Џорџији основана је група „R.E.M” а само годину дана касније у Њујорку су настали „Sonic Youth”. Осим настајања у приближно слично време, почетног раздобља проведеног на независним етикетама, а касније и комерцијалног успеха са великим дискографским кућама, ове две групе немају много тога заједничког. Док су „R.E.M” увек свирали поп музику, „Sonic Youth” су много више били склони експериментисању и импровизацији – рецимо да су то начелне разлике, а ако бисмо ишли до детаља, нашли бисмо на стотине других.
Група ''R.E.M.'' слева надесно - Питер Бак, Мајкл Стајп и Мајкл Милс
Који је онда повод за причу о ове две групе у истом смислу? На жалост љубитеља оба бенда, тај повод није нимало весео. Као што вероватно већ знате, „R.E.M” је пре месец дана престао да постоји, након 31 године рада. Мајклу Стајпу, Мајку Милсу и Питеру Баку очигледно су досадиле стадионске турнеје, испуњавање обавеза према кући „Warner Bros” као и велика очекивања милиона обожавалаца, те су решили да инструменте окаче о клин. У новембру ће објавити компилацију највећих хитова, на којој ће се наћи три нове песме, и тиме ће закључити тродеценијско постојање.
Кад је реч о групи „Sonic Youth”, ту је ствар доста замршенија. Наиме, срце овог бенда чине Ким Гордон и Трстон Мур, који су и брачни пар од 1984. године. Иако су Ли Реналдо и Стив Шели такође битни чланови групе, чињеница је да би „Sonic Youth” могли да се замисле без неког од њих. Међутим, без Ким или Трстона, фигуративно говорећи, група би морала да промени име или у „Sonic” или у „Youth”.
Пре само неколико недеља, Ким и Трстон објавили су да се разводе, након 27 година брака. Та вест одјекнула је као бомба међу већином поклоника рок музике. Иако је бенд потврдио да ће одржати неколико раније заказаних новембарских концерата у Јужној Америци, даља судбина „Sonic Youth” није позната, а после вести о разводу Ким и Трстон не делује нимало светло.
Чињеница је да сви чланови групе „Sonic Youth” већ одавно имају посла ван матичног бенда, чињеница је да су последњи албум објавили за независног издавача након скоро две деценије „дружења” са великим „Gefenom”, а чињеница је и да им је та плоча једна од слабијих у последњих десетак година. Какав су однос у последње време имали Ким и Трстон није тема овог текста, но сасвим је сигурно да је, у комбинацији са претходно набројаним чињеницама, и то имало утицаја на њих двоје да донесу ову одлуку. Знајући како је бенд радио годинама у сагласју, како су се заједнички доносиле одлуке и колики степен демократије је владао међу њима, готово је немогуће замислити да ће „Sonic Youth” наставити да постоје након развода двоје кључних чланова. Исто тако, од свих реченица које сам икада у животу написао, највише бих се радовао да сам погрешио управо у овој последњој.
''Sonic Youth'' данас - слева надесно Стив Шели, Ким Гордон, Ли Реналдо и
Трстон Мур
Уколико се „Sonic Youth” распадну почетком следеће године, њихов век трајања биће исти као и групе „R.E.M”, тачно 31 годину. Биће то симболички крај једне музичке епохе, започете у време када је основни носач звука била грамофонска плоча, а окончане када се музика слуша путем iPod уређаја, mp3 и других „неопипљивих” преносника звука. Групе које данас почињу каријеру то раде на сасвим другачији начин него што су радила ова два бенда. Интернет је заменио фанзине, а flash-usb уређаји преснимљене касете. Но, оно што је и даље остало исто, то је да ће добре групе кад-тад, на овај или онај начин испливати на површину.
Срећом, тих нових и добрих група сасвим је довољно да замене било кога из старије гарде, и хвала богу што је тако. А што се тиче загрижених љубитеља састава „R.E.M” и „Sonic Youth”, нама остаје само да се надамо да у годинама које долазе наши љубимци ипак неће моћи да одбију неку „непристојну понуду”, те да ће још који пут засвирати заједно, ако ни због чега другог, онда бар за стара добра времена.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
