3320 25. 9. 2015.
„ЗАБАВНИКОВА” КИНОТЕКА – ДВА ФИЛМА
„ИЗРАЗИТО ЈА” И „ТАКСИСТА”
На фестивалској пројекцији у Њујорку крајем шездесетих година филм Јоце Јовановића видели су и Пол Шредер и Мартин Скорсезе. Убрзо је настао славни „Таксиста” са Де Ниром у главној улози...
оца Јовановић (имењак и презимењак Змаја) редитељ је из Београда који већ деценијама живи у Словенији. Вероватно наш највећи уметник за кога не знате, или о њему знате сасвим мало, а и то мало што знате можда је погрешно. Јован је генерација „Битлса” и „Стонса”, а то значи да се на сцени појављује шездесетих година. Можда га најтачније представља кратки филм суманутог наслова „КОЛТ 15 ГАП” (скраћеница од „купим отпатке, лижем тањире 15 година активно пасивно”). Овај полусатни документарац појавио се 1971. године и у филмском језику означава нешто слично ономе што у музици значи када Џими Хендрикс свира америчку химну на Вудстоку. Дакле, експлозија субверзије, микрофонија истинољубивости, врисак неконвенционалности. Јоца је идеал ствараоца – дрзак и лудо храбар, увек на непознатом, увек у ризику, увек на најопаснијем месту, тамо где си стално у прилици да погрешиш, потпуни познавалац кинотечког блага и витез љубави према правом филму. Фанатик слободе и прст у оку свакој малограђанштини, лажном моралу, политичким и мафијашким организацијама сваке врсте. Већ погађате зашто вам је непознат – одстрањен је чим се појавио. Није елиминисан баш као Хендрикс, али Јоцино деловање као аутора филмова је делотворно, грубо и темељно заустављено.
Јоца Јовановић није неко ко је био потребан свом народу и његовој култури. Све што се том народу и тој култури, уосталом и његовој кинематографији, у међувремену десило може да се тумачи и као екранизација неке Јоцине клетве, или као механизам поетске правде, освета духова добрих филмова из подрума кинотеке. Као што душа остане да постоји после човека кога убијете, тако и легенда остане да живи после надахнутог уметника кога протерате. Зато ће овај текст о два филма бити причање неких легенди.
Читајући Мао Цедунга у ''Изразито ја'' Стеван Тадић, главни глумац
Укрштање и преплитање
Насупрот легенди о Јоци је мит о Мартину Скорсезеу. Америчка кинематографија је, ето, сматрала да њој тај млади кинотечки фрик треба и, неколико деценија касније, сви смо сведоци обимне и изузетно признате каријере. Скорсезе је слављен у својој култури, он је један од стубова духовности свога народа. О утицају и богатству и да не говоримо... Али где се укрштају два филма из нашег наслова, како се преплићу путеви њихових стваралаца? Ради се више о дугачкој „дуплој експозицији”, али све почиње на једној фестивалској пројекцији у Њујорку крајем шездесетих година. Тамо је приказан Јовановићев средњометражни (око четрдесет минута, значи нит краткометражни нит дугометражни) студентски, дипломски филм „Изразито ја”. Легенда каже да су у сали седела два другара, Јоцини парњаци по годинама и по обожавању гледања филмова у кинотеци, Пол Шредер и Мартин Скорсезе.
„Изразито ја” изразито је Јоцин филм – написао је сценарио, режирао га и монтирао. Главни јунак је згодан, паметан момак (уз то ипак и лузер) који се вози кроз свој град, посматра људе око себе и не престаје да избацује увредљиве, луцидне, инцидентне коментаре о свему што види. Све време носи пиштољ и говори о томе како је питање тренутка када ће почети да пуца у све око себе. Град у ноћи промиче испред његовог аутомобила, светла излога и неонских реклама уоквирују силуете девојка и момака, полицајаца, макроа, пијаница, света и полусвета...
Наш јунак се гледа у огледалу сипајући оштре и неповезане мисли, хода кроз гомилу са пиштољем сакривеним у јакни. Ове улице и тротоари, овај град и цео овај свет, то је слика пропасти друштва које издише на депонији сопствених лажи и обмана. Тај град треба протрести пуцњима из револвера. Познато? А тек намеравате да погледате „Изразито ја”...
Де Ниро као помахнитали њујоршки таксиста Мартин Скорсезе
Па, наравно, звучи познато зато што сте гледали „Таксисту”, филм после кога су светску славу стекли и Скорсезе и Де Ниро. Онај други на пројекцији у Њујорку, Пол Шредер, био је сценариста „Таксисте”, а касније такође велики редитељ. Чак и да нису били даровити да схвате важност Јоциног филма, Мартин и Пол нису могли да га не примете – „Изразито ја” је на том фестивалу добио прву награду за страни филм. Прича каже да су у жирију који је о томе одлучио били ни мање ни више него Енди Ворхол, млади Стивен Спилберг, Питер Богдановић и Мајк Николс.
Та „легенда о жирију” проширује се из године у годину. Прво се причало да је у жирију био Шредеров брат Леонард и да је он препричао филм Полу који је затим написао сценарио за „Таксисту”. Затим се из године у годину том знаменитом скупу придружују све нови и нови важни ликови. Тако се редитељ чувеног „Дипломца” са Дастином Хофманом, Мајк Николс, појавио тек недавно, а како време одмиче можда нам следе још неки. Фон Трир као предшколац? Жижек у пеленама?
Режим против Јовановића
„Изразито ја” као и много великих филмова има у себи неке тренутке који „шкрипе”, није то филм за који је баш сасвим једноставно закључити да је велики, готово близак ремек-делу, али суштински доноси варнице рукописа једног новог филмског ствараоца, он је збирка храбрих замисли и формалних доскочица, а пре свега заиста је слика једног чврстог, паметног и аутентичног става према свету. Изразитог. И реченице које се просипају по тонским каналима овог филма сећају на један занимљив и заборављени жаргон који је касније потпуно нестао (сличан мангупски говор враћа се у наш језик тек у књизи Радована Хиршла „Жвака за лудака”).
Јоца Јовановић је убрзо, 1971. године, снимио први велики филм „Млад и здрав као ружа”. Поново Јоцин сценарио, режија и монтажа и поново генијалан филм (који сматрајте за допунску лектиру овом тексту, али пазите – „овај програм се не препоручује особама млађим од 16 година, а за додатна обавештења и могуће компликације обратите се свом фармацеуту или лекару”). После овог филма имате утисак да су Годар, Пекимпо, Антониони и Пол Морисеј мамине мазе, штреберски наставникови мезимци или досадни председници разредних заједница. После Драгана Николића, који у овом филму игра харизматичног и махнитог кримоса, Кита Ричардса и Алена Делона видите као богоугодне катихете. Што се предвиђања будућности тиче, после овог Јоциног делиријума филмске јуродивости Тарабићи би могли да пишу само дневни хороскоп у неком таблоиду.
„Млад и здрав као ружа” је дефиниција авангарде чији аутор је морао да буде слављен. Поново погађате, после само две пројекције, филм је забрањен. Та забрана била је толико аутократска да чак није ни била формална. Забрана је напросто значила да су све копије одузете и закључане на тајном месту. То је учинила непозната државна институција полицијског или неког сличног типа, па о свему томе још и није смело јавно да се говори. Јоцу нису и самог одвели у затвор (као редитеља Лазара Стојановића) вероватно само због тога што су били превише збуњени. Још неко време спровођен је оглед – да ли ће млади антититоиста Јовановић Ј. да се „смири” и научи како треба да се понаша или ће да тера по своме?
Мрвице које су остале на трпези његовог талента, па чак и сами наслови тих филмова, довољно говоре о томе да се Јоца није припитомио већ да све више „одлепљује” и постаје неподобан – „Револуција која тече”, „Косово”, „Масони владају светом”, „Наркомани”, „Пејзажи у магли”, „Човек који је правио системе” (о Едварду Кардељу)... Каријера редитеља Јоце Јовановића практично је завршена у стварном свету и пребачена у свет митова и легенди.
Аутостопом у Чокот
На другој страни света, млади хипик Роберт де Ниро креће у Европу, где га аутостопирање доводи у Србију у којој случајно набаса на село Чокот код Ниша. Ту проводи неколико дана о чему се и данас испредају приче о брању парадајза, белој кобили по имену Олга, прасенцету и домаћој ракији домаћина Радована Ђокића. Следеће године Боби де Ниро понавља исто путовање али овај пут возећи психоделично ишаран „фолксваген”. Наравно, не заборавља да посети своје Чокоћане. Године 1976. даје кћерки име Дрина (наводно по „На Дрини ћуприја”), пропустивши да је назове Морава (на којој је „његово” село Чокот). Исте године заједно са Мартином Скорсезеом стиже да сними и један мали филм по имену „Taxi Driver”. У њему се Де Ниро вози улицама свога града и посматра свет око себе, коментаришући га апокалиптично. Силуете полусвета, неони и сливници. Затим набавља пиштољ и смишља кога да убије. Прича сам са собом испред огледала – „You talkin’ to me?” и остало мање-више знате, али ипак не пропустите прилику да поново одгледате „Таксисту”, овај пут након што сте видели „Изразито ја”.
| Питер Богдановић је рекао (а то је и мото ове рубрике): Једино филмове често означавају као „старе”. Никада се не каже: „Да ли си прочитао стару књигу Достојевског?” Или „Да ли си видео ону стару слику Рембранта?” Или „Да ли си чуо стару симфонију Моцарта?” Ако нисте видели неки филм, он је за вас нов. Понекад, пошто сазнате нешто ново, потребно је и да поново погледате неки филм. Филмови, као и романи, опере, или слике могу да се читају, слушају и гледају по више пута. |
На крају легенда о крају
У једном од предавања Скорсезе прича студентима да се по њему „Таксиста” завршава у тренутку када Де Ниро ставља крвави кажипрст себи на слепоочницу, те дугачким затамњењем које следи. Онај накнадни крај у коме таксиста постаје јунак дана и заинтересује до тада уображену Сибил Шепард, Скорсезе сматра пародијом на америчке филмске и друштвене митове и каже: „Тај додати крај је за будале, филм сам завршио када полиција хапси полуделог таксисту који је управо извршио покољ.”
Крај 'Таксисте''
Може се то тумачити и другачије. Такав крај направио је да покаже да је подобан друштву онаквом какво је. Наш Јоца нема такве крајеве. Код њега се јунаци окрену ка камери и у очи публици сруче неку последњу, по могућству увредљиву мудрост за крај. Онако како су песме завршавали „Секс пистолси” десетак година касније.
Тешко је са наравоученијем и крајевима легенди. Читави народи мисле да су посебни због својих митова. Тесла нешто измисли а цео један народ због тога мисли да је паметан. Новак Ђоковић врати сервис а цела омања држава мисли да је лично одбранила меч лопту некој другој држави. Тако је и са причом о филму „Изразито ја”. Да ли је један народ посебан због легенде да има аутора кога су копирали па направили „Таксисту”? Или је тај народ посебан зато што је све учинио да од себе одстрани таквог уметника? У сваком случају све су то легенде народа који има „Изразито ја”. У режији Јоце Јовановића.
Аутор:
Милутин Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
