3320 25. 9. 2015.
ПЕТКОВДАН / 12. септембар 2014.
ЈУРИШ ПРЕМА
На данашњи дан 1916. године, почетком бике на Кајмакчалану, српска војска кренула је, после повлачења преко Албаније и припрема на Крфу, у Србију
рећа ратна година донела је неколико крупних догађаја: крајем фебруара 1916. почела је битка код Вердена у којој су Французи, уз 150.000 мртвих за шест месеци рововске битке, успели да се одбране. Немци су пораз платили с исто толико живота. Поморска битка за Јутланд, 31. маја, донела је стратешку предност Великој Британији. Од јуна до августа руске трупе поразиле су турске снаге на Кавказу, а потом и аустроугарску војску на Карпатима. Јула је почела и битка на Соми, која је однела 60.000 живота војника под британском заставом, а завршена је тек у новембру.У међувремену, Савезници су од Србије тражили да њена војска, после Албаније и Крфа, крене у офанзиву. Упркос огромним губицима, исцрпљености и мањку наоружања, српска војска похитала је назад, у отаџбину. Према Капији слободе, како је Кајмакчалан био познат у Србији, предводили су је војвода Живојин Мишић и комитски војвода Вук (Војин Поповић), уз помоћ француских, руских и црногорских трупа под вођством генерала Мориса Сараја. Бугарска војска, која је тај исти Кајмакчалан знала као Борисов град, ушанчила се у рововима под вођством Климента Бојађијева.
свајање Кајмакчалана почело је јуришом Срба. Бугари су били у рововима и утврђењима у планинама, али је Прва спрска армија успела после осам дана да заузме врх Свети Илија (2.521 м), упркос баражној ватри бугарске артиљерије. Тактички, Србија је овом победом повратила самопоуздање, али она стратешки није много значила силама Антанте – убрзо је наступила зима и већи покрети трупа према северу нису били могући. Српске и француске снаге ипак су освојиле Битољ, већ 19. новембра. Српска војска изгубила је око пет хиљада људи (погинулих, рањених и несталих), а међу погинулима био је и командант Добровољачког одреда Војвода Вук. Само Дринска дивизија остала је без три четвртине војника у бици. 
Чувена осматрачница са Кајмакчалана воловским колима је у деловима превезена у Београд и поново састављена у тада Дворском парку, сада Пионирском, а окренута је према великој каменој згради поште. На овом споменику налазе се имена свих најважнијих српских генерала који су командовали у Првом светском рату.
а Кајмакчалану је српска војска још током рата почела да подиже костурницу, а 1921. године подигнута је спомен-црква на врху Свети Илија. Краљ Александар Карађорђевић дао је да се постави плоча у спомен-капели на којој су уклесане ове речи:„Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.”
У овој спомен-капели налази се и урна у којој је 1928. године било сахрањено срце др Рудолфа Арчибалда Рајса, великог пријатеља Србије.
Кајмакчалан је данас граница између Македоније и Грчке. Према македонском народном предању, назив овог врха на планини Ниџе значи „Најбољи лопов” од турских речи „кајмак” (најбољи) и „чалам” (крађа, лоповлук), а прича каже да је најбољег лопова, пошто је закопао благо на врх брда, вођа лоповске дружине убио и сахранио га поред блага, да га „заувек чува”. У османској Турској Кајмакчалан је назван тако због свог снежног врха којим је покривен током већег дела године, као кајмаком.
Аутор:
Н. М. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
