3320 25. 9. 2015.
Бранко Радичевић први пут у Београду
ЈОШ СЕ СЛОБОДА ОКО ПРСТА ВРТИ
„Дивотно је доживети свој сан. Толико сам сањао да дођем у Србију и клицао Београде, мој бели лабуде! Сад сам ту и као да сањам”, одушио је Бранко Радичевић своме пријатељу, негдашњем карловачком другу, Димитрију Поповићу, протођакону, код кога се у Београду, од јутрос, настанио у Господској улици.
„Ех, кад смо, као ђаци, тај сан у Карловцима почели”, уздахнуо је Димитрије Поповић, гледајући час у зидни сат, на коме је одавно избила поноћ, час у Бранка Радичевића, кога нису сморили ни побуњени ђаци у Београдском лицеуму, које је здушно храбрио, ни обилна вечера у „Кецу”, у друштву, уз коју је текло добро вино и жесток разговор.
„Како је теби било кад си прешао у Србију?”, Бранко Радичевић је хтео да упореди своја садашња и Димитријева негдашња осећања.
„Дуго ми је требало да схватим да је Србија онаква каква јесте, а не онаква каква ми се чинила”, Димитрије Поповић је од ране младости био разложан, па и мудар, што га је и у духовнике упутило: „Кад сам појмио да сан једном мора да престане, почео сам да је волим таквом каква јесте. Волео бих да тако буде и са твојим сном, мада се бојим...”
„Чега се бојиш?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Дај Боже, да не будеш у опасности коју слутим”, Димитрије Поповић се прекрстио.
„Од кога у опасности?”
„Од себе самог, Бранко...”
„Мени не може нико ништа. Па ни ја”, Бранко Радичевић је био пун себе, смехом се преливао: „Откуд ти таква помисао?”
„Мене је вера у служби Божијој научила да будем стишан. А ти си врло нагао. Такав си био откад те знам, али си још своју наглост неговао како те је стизала слава песничка.”
„Ја сам своју наглост неговао?”, смејао се Бранко Радичевић, кипећи од смеха: „То први пут чујем! Лепо речено! Како сам је то неговао?”
„Ако је и ниси неговао, давао си јој у свему на вољу, предајући јој се сав”, мирио се Димитрије Поповић. „Ето, вечерас си се сав са њом распламсао. Жешће речи се у ’Кецу’ до сада нису чуле, ни кад се Јован Илић вратио из Беча, ни кад су се Коста Цукић и Љубомир Ненадовић вратили из Париза...”
„Само сам опазио да овде има подоста жеравице и да се њоме може добра ватра потпирити”, Бранко Радичевић се и у опсећању одједном подјарио као да је он та жеравица.
„Страх ме је, Бранко.”
„Чега, Димитрије?”
„Страх ме је или тога пожара – шта ће у њему сагорети... или да не сагориш ти сам... Страх ме је згаришта, свеједно којег”, уздахнуо је из дна душе Димитрије Поповић, уздахом који Бранкову ватру стишава и жар запреће: „Да лежемо... И онај коме се сан остварио мора спавати, да ужива у сну или да би се за живи сан приправио... Само Бог никад не спава, али је смртнима ноћ за то одредио... Нама је ова ноћ скоро измакла, да тренемо бар...”
И тренули су само.
Пробудила их је силна лупа у врата, у зимски расвит око осам сати.
Обукавши мантил преко спаваће кошуље, још нерасањени протођакон Димитрије Поповић је из своје собе пожурио да отвори улазна врата и суочио се са својом слутњом коју је ноћас Бранку исказао.
Слутња је била оличена у високом квргавом полицијском пандуру, који је бахато својом беспоговорном палицом ударао у врата куће у Господарској улици.
„Погрешили сте кућу, ово је дом духовника”, Димитрије Поповић се тргао пред палицом, засталом у ваздуху између два удара.
„Ја не могу да погрешим, јер добар полицајни пандур позна све пунолетне грађане Београда! ... Ти си Димитрије Поповић”, одбрусио је пандур, пруживши левом руком запечаћено писмо, не спуштајући десну руку са дигнутом палицом: „Од началника полицијског одсека Попечитељства внутрашњих дела, да се поступи.”
Протођакон Димитрије Поповић је примио опрезно писмо, са толиким страхом да га не испусти, све измичући се испред дигнуте палице, да је тако и жандарм ступио у кућу.
„Да се поступи!”, ушавши у кућу, жандарм је за собом врата затворио.
„Неки Бранко Радичевић, који ту одскора настава да одма у полицију дође”, пошто је поломио печат и развио писмо, читао је гласно као да и жандарм то мора да чује.
„Где је тај?”, грмнуо је жандарм.
„Ту сам, ако је о мени реч!”, Бранко Радичевић је изашао из своје собе, зачудо већ обучен, као да је ову изненадну посету очекивао: „Ако о мени не говорите, да не сметам.”
„Бранко, траже те да се јавиш у Попечитељство внутренијех дела”, Димитрија Поповића је попустио првотни страх, али га је обузимао стид што се са његовим гостом овако поступа и што је мир његовог дома оскрнављен.
„Најзад је и господин Илија Гарашанин дознао да сам у Београду? Баш сам почаствован”, Бранко Радичевић се изгледа искрено радовао позиву, што је већ и жандарма збуњивало.
„Не зове те господин попечитељ Илија Гарашанин”, жандарм је враћао строгост поступку.
„Јесте ли сигурни?”
„Зове те господин Никола Христић, началник полицијског одељења.”
„А, Николче, мој друг из ђачког квартира у Бечу, у Ландштрасе... Мој српски побро у големом Бечу... Зар је он већ началник?”
„Јесте, господине”, сад пандур није знао шта ће, сем да спласне.
„Кад треба да дођем?... Јесте ми школски друг са правних наука, али началник је началник”, Бранко Радичевић је био увиђаван: „Реците, кад?”
„Одма, господине!”
„Па, шта чекамо? Ја сам, видите, већ спреман... Неће мене Николче пустити да чекам”, дохвативши штап и огрнувши се зимским плаштом, Бранко Радичевић је поред запрепашћеног свога домаћина извео жандарма из куће, скоро га узевши под руку.
„Знате ли где је полиција, господине?”, жандарм је омекшао, као да је од памука и сад Бранку није више говорио ти, него ви.
„У Београду се очас све зна, а прво где је полиција... Зашто питате? Зар ви не знате?”, Бранко Радичевић га је узимао под своје.
„Како не бих знао... Видите, овако ћемо, господине: Ви ћете даље сами!”
„Ви нећете тамо? Имате нешто успут?”
„И ја ћу тамо, само иза вас на петнаест корака.”
„Што нећемо заједно?”
„Београд је ово, господине”, жандарм је почео да се на мразу зноји: „У њему се очас све сазна... Изгледало би да сам вас узаптио и да вас спроводим... Незгодно је!”
„За мене није.”
„Ако и није за вас, господине, незгодно је по началника Николу Христића, коме сте школски друг.”
„Ако је за Николчета, онда у реду, да га не постидим”, Бранко је био ведар, па је и његов осмех бљештао у мразном јутру, као и зраке сунца при изгреву.
Са тим осмехом Бранко Радичевић је ушао у кабинет началника српске полиције.
„Никола Христићу, садруже мој у студентским сељакањима по Бечу, од немилих газда до милих газдарица, зар се стари цимер и ђачки побро овако у Београду дочекује?”, Бранко Радичевић је с врата раширио писмо да га први пут сам прочита: Неки Бранко Радичевић који ту одскора настава да одма у полицију дође?... Што ме плашиш овим позивом, који је и неписмен?... Шта ће рећи Ђуро Даничић кад га види... Зар сам ја неки?”
„Господине, ви сте пред полицијом”, Никола Христић је седео за столом, не устајући ни да се поздрави.
„Николче, свака част – шала је успела... Јеси ме уплашио, али још и више мог домаћина, Димитрија Поповића.”
„Господине, опомињем вас да сте пред полицијом... Ваш домаћин, протођакон Димитрије, добро зна шта је у Србији полиција.”
„Николче, побогу!”, очекујући да Никола Христић устане иза масивног барокног стола који је владао свим намештајем у кабинету, Бранко Радичевић помисли: Како ли га је оволиког из Беча довезао?
„Господине, пред началником сте српске полиције и тако се односите... Не николичите ме више...”
„Слушај, молим те, да се више не претварамо”, Бранко Радичевић је очекивао и тражио преокрет.
„Нема претварања”, Никола Христић је седео иза стола, као у заседи: „Нећу вас питати што сте пре више месеци напустили Беч...”
„Напустио сам га јер је у Бечу била буна, јер су га напуштали сви који нису побуњеници, а који су имали где да оду, кад су га сви учени Срби, и Вук и Даничић и остали, напуштали...”
„Нећу вас питати ни што са овим ученим Србима, и вашим Вуком и Даничићем, нисте пошли у Праг на Свеславенски конгрес, него у Нови Сад, у Вуковар, у Славонски Брод, у Загреб, јер сте пошли по упутама бивших и прогнаних кнезова српских, Милоша и Михаила Обреновића, по којима су и они из Беча пошли у своме лудоме науму да се у Србију и на власт врате.”
„Зар кнез Милош није из Беча пошао у Праг да председава Словенским конгресом, где се о судбини народа расправља?”, Бранко Радичевић се чудио шта то Никола Христић прича, али је хтео и да чује, па је тако већ бивао у полицијском испиту.
„Јесте кнез Милош пошао у Праг, али је, користећи се буном у Бечу, стигао у Загреб, мимо воље и аустријског и руског цара. Јесте и судбину народа изазивао науман да отуд дигне буну у Босни, која би се кроз Србију, кад у њу кнез Михаило тајно прође, раширила све до Цариграда.”
„До Цариграда?”
„До Цариграда!”
„Шта би кнез Милош дао да ово чује?”, насмеја се Бранко Радичевић: „Да се под старост развесели...”
„Све мање од оног што је дао бану Јелачићу и Људевиту Гају, који су га два месеца држали притвореног у Загребу, да га пусте да се под аустријском полицијском пратњом преко Љубљане и Гренобла врати у Беч... Што је вама веома познато...”
„Како то мени, Николче, може бити веома познато?”
„Онако како сте, пре кнеза Михаила, стигли у Нови Сад и, пре њега, пошли у Загреб...”
„Теби за ту заверу треба и претходница. Питај ме да ли хоћу ја то да будем?”, Бранко Радичевић је покушао да обиђе велики сто началника српске полиције, али му је Никола Христић тек сад показао на столицу на коју има да седне, гестом без поговора.
И сео је.
„Што сте у Србију дошли?”, ислеђивао га је Никола Христић.
„Никола, шта ти је? Што Србин у Србију да дође!”
„Што са кнезовима Милошем и Михаилом нисте из Загреба пошли у Љубљану, па, или са једним у Трст, или са другим у Беч?”
„Зато што са њима ни из Беча нисам пошао и зато што у твојој завери са њима нисам имао удела.”
„Са којим сте циљем у Србију дошли?”, Никола Христић је почео да бележи.
„Мислио сам да српски началник полиције има стенографа”, подсмехнуо се Бранко Радичевић.
„Ово је веома поверљиво саслушање”, отресао је перо одмереним потезима Никола Христић: „Са којим сте циљем у Србију дошли?”
„Ти мора да ми и циљ знаш. Реци га и мени, можда га утувим.”
„Ви што из Беча и Париза долазите доносите којекакве претеране мисли.”
„Претеране мисли?”, Бранку Радичевићу се учинило занимљивим: Претеране мисли.
„Претеране!”
„Где сам ја све те претеране мисли показао?”, мора да има пример.
„Показали сте их и док нисте прешли у Београд, у Србију... У Земуну сте се веома слободно понашали...”
„Где и како?”
„У кафани ’Код анђела’ играли сте билијар, претресали светске догађаје и дизали у звезде злогласног Вука Караyића...”
„Колико смо пута код Вука седели у Бечу, дижући га у звезде?”, упитао је Бранко Радичевић.
„Вук се само у Бечу може дизати у звезде, али је у Земуну злогласни”, за Николу Христића је то било једноставно, блажени полицијски ум: „У то сте се и сами уверили.”
„Добро знаш да су ме тамо изазивали. Један је рекао: Да хоће бечки анархисти насадити оног шантавог Вука, па да му поломе и другу ногу... Други је додао: Два би му споменика подигао – један крст и једна вешала. А кад се трећи исхвалисао како у кући не држи ниједну Вукову књигу, ја сам рекао: Па за слепце и није сунце!”
„Зато се и све завршило тучом и полицијом”, Никола Христић је и то знао.
„Имаш добре шпијуне”, похвалио је Бранко Радичевић.
„Служимо Србији.”
„Шпијунирајући Србе?”
„И то је служба роду”, Никола Христић је већ мислио да је полиција непогрешива: „Ето, где се Вук помене, ми морамо знати.”
„Зашто?”
„Ви добро знате да је у Србији забрањен његов превод Новог завјета... И да смо му све послане књиге вратили у Беч, о његовом трошку.”
„Зар да народ не позна Господа у своме језику?”, тргао се Бранко Радичевић.
„Не може се Бог познавати из забрањених књига”, за Николу Христића је то тако као богомдано: „То би било богохуљење!”
„Ни без дозволе полиције?”, изазивао је Бранко Радичевић.
„Ако тако хоћете, ни без дозволе полиције”, Никола Христић је остао хладан: „Ако је власт од Бога, и полиција је ту!”
„Е, мој Николче, не може се сунце дланом заклонити”, рекао је Бранко Радичевић сажаљиво: „Ти никад нећеш појмити да сам ја у Србију дошао идући Вуковим трагом.”
„Зашто?”
„Да и ја чујем народ и да скупим, којегде, нове српске речи за ново издање Српског рјечника и да запишем понеку српску пословицу, још незаписану.”
„Другом ви то и на другом месту, а не у полицији!”, Никола Христић није хтео да схвати: „За то се не иде од Беча до овде. Не исплати се!”
„Исплатило се!”, Бранко Радичевић је из џепа извадио свеску скоро исписану: „Да ништа друго нисам записао сем ове три пословице: Да није ветра пауци би небо премрежили. Још се слобода око прста врти. Не може се небо раменом исправити.”
„Да није ветра пауци би небо премрежили”, Никола Христић је преписивао пословице: „Чије је то небо? Српско?”
„И пословица је српска.”
„Онда су и пауци српски. А ко су ти пауци? Власт? Полиција?”
„То си ти рекао.”
„Јесам, али сте ви мислили!”, глас Николе Христића је био леден.
„Ја сам само записао шта мисли народ.”
„Још се слобода око прста врти. Чија слобода? Народна? Око чијег прста?”, Николи Христићу је синуло: „Више се не можете претварати. Још сте у оно време у Бечу хтели да будете српски лорд Бајрон!”
„Које оно време? Јуче!”, озарио се и Бранко Радичевић: „Колико јуче, сећаш ли се, кад сам те звао да се манеш на кратко књига и да идемо међу Бечлинице, како си ме питао да ли ја хоћу да будем лорд Бајрон или његов Дон Жуан? Одговорио сам ти: Дон Бајрон!”
„Сад сте, српски лорде Бајроне, помислили да можете и ви овде имати и своју револуцију. Кад смо код пословица: Куд ће куга него у свој род.”
„Мислиш да сам мислио: Ако је револуција свуда у свету, да и ми не будемо мимо света?”, изазивао је Бранко Радичевић: „Али ти то нећеш допустити!”
„Два пута сте из Земуна прелазили у Србију и ми смо то мирно гледали колико смо могли. Трећи пут сте и ствари понели.”
„Три пут Бог помаже!”, Бранко Радичевић се прекрстио, не без пошалице.
„Како пређосте Саву букну буна у Београдском лицеуму...”
„Ја сам Саву прешао, јер ми се одавно у род прелазило”, Бранко Радичевић је схватио на шта Никола Христић циља и није се дао ухватити: „А ђаци нису хтели да приме законе које им дајете у којима је све прописано, па и како по Лицеуму ходати – на прстима.”
„...Да није ветра...”, наставио је Никола Христић започету мисао: „А вас је кошава одмах са Саве однела међу побуњене ђаке да их охрабрите...”
„Да буду одважни у свему, јер у одважности народ опстаје, па ће и на њима опстати.”
„Ви сте их разбуктавали?”
„Како ја мислим – нисам!”
„Рекли сте им: Овде се добро коло може заиграти!”
„Играло ми је срце, у роду сам. А добро коло се само са младима може заиграти”, Бранко Радичевић је гледао Николу Христића равно у очи, питајући се тражи ли то да порекне оно што је говорио. Неће.
„И са професорима сте разговарали”, Никола Христић је стрпљиво откривао шта све зна, а зна све: „У Лицеуму сте разговарали са свима, а са одабранима у кафани ’Код кеца’.”
„Разговарао сам о српској школи... Можда бих у Београду професор могао бити”, одвратио је Бранко Радичевић, показујући да му не смета што се у полицији све зна.
„Разговарали сте и о влади српској... Можда бисте српски министар хтели бити, после преврата.”
„О преврату нисмо говорили.”
„Нисте говорили?”, питао је хладно Никола Христић.
„Јесмо ли?”, Бранко Радичевић се питао хоће ли га уопште ичим узнемирити.
„Зар ви, Бечлијо, нисте рекли да сте овде опазили доста жеравице и како бисте могли са својом браћом потпирити добру ватру? Зар Паризлија Љубомир Ненадовић није рекао да власт тако стоји у српском народу, да се за два сата сва може створити у мливо?”, у очима Николе Христића је најзад нешто заискрило, само на трен.
„Ако власт зна како стоји у народу, зар јој је важно шта је Љубомир Ненадовић рекао, ако је рекао?”, упитао је Бранко Радичевић, додајући: „О себи да не говорим.”
„Говорили сте исувише слободно”, Никола Христић није желео да расправља о томе како власт стоји у народу.
„Где ћу говорити слободније ако не у Србији?”, одвратио је Бранко Радичевић: „Говор који није слободан, говор је мутавих. Има мутавих људи и мутавих народа. Ја то нећу да будем, а ни Срби.”
„У Србији властима нису мили они који тако говоре”, Никола Христић је најзад устао иза свог стола.
„Зар да се у Србији одређује како да људи говоре како би се властима умилили?”
„Зато свуда постоје власти”, Бранкове речи су се одбијале од Николе Христића: „Нисмо мимо света, добро знате. За то сам се и ја у свету школовао...”
„Ти си се, Николче, за то у свету школовао, да саслушаваш оне који слободно говоре. Храбар си, Николче, кад то признајеш!”, ако га сад не изведе из такта, никад неће.
„Не само да саслушавам, него и да хапсим!”, Никола Христић се више није суздржавао: „И не николичите ме! Немојте да вас ухапсим!”
„О, побро, зар смо дотле дошли?”, грануо је Бранко Радичевић: „Добро! Најлепши снови се сневају у тамници!”
„Причајте ви то по Јевропи! И ви, и Ненадовић, и Коста Цукић, и Јован Илијић, а не у Србији, па да вас тамо видим!”
„Човек је створен слободан! И у Србији и у Јевропи! Он јесте слободан па да је рођен и у тамници!”
„Знате ли што?!”, Никола Христић је цептао: „Ви одма данас да идете преко!”
„Зар ме, Николче, нећеш ухапсити?”, чудио се Бранко Радичевић.
„Нећу због наших дана у Бечу”, Никола Христић му је на трен окренуо леђа, као да се бојао да му ово у очи каже.
„Кад си учио да свет пренесеш у Србију. Сад видим како си га пренео. Иди до краја, човече, ухапси ме. То је светски!”
„Одма да идете преко!”, плануо је Никола Христић: „Да нам небо раменом не исправите!”
„Могу ли ту пресуду добити написмено?”, питао је Бранко Радичевић, смирен тиме што је најзад Николу Христића ражестио – Има у њему још човека, помислио је.
„Не можете!”, одбио је Никола Христић, али је био и знатижељан: „Шта ће вам?”
„Да имам спомен да сам био у слободној земљи”, Бранков смех је био искрен.
„Иус суммум саепе сумма ест малитиа.”
„Побро, разумем те”, казао је Бранко Радичевић уместо поздрава: „Србин кад се изобрази, псује на латинском”.
(Из рукописа
још необјављеног романа
о Бранку Радичевићу)
Аутор:
Милован Витезовић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 19:13
#1
sungdress.com
You should select a wedding dress you like therefore making you search so beautiful that in addition to your man will see it hard to obtain his face from you even for an additional where can i buy cheap homecoming dresses . This is the panache or even allure of an affectionate bridal gown and pick the best one particular by yourself homecoming dresses cheap , don"t need to continue a purchasing spree inside real retailers as well as commit lots of time and, that you not have access to, Wear our flirt prom dresses for club party just be the shiny star in 2012, no matter whether it’s formal or designer or cheap, choose and buy the perfect short prom dress for yourself. if you are planning to get married inside a short time ami club dresses . plus size club dresses Right now plus size club dresses , you can go shopping for a perfect wedding gown with ease as well as in fiascos no cost method, as there are several websites which serve the requirements of brides-to-be and still provide an enormous collection of your wedding gown of numerous types of material nightclub dress . The pad from the wedding dress additionally things since while you l really feel assured next solve these questions . benefit from the morning plus cause regarding pictures perfectly.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
