Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Преко паса до људи


ЈЕЗИК


Иако смо и до сада писали и покушавали да одгонетнемо шта се одиграва у мозгу најбољег човековог пријатеља, нова истраживања изгледа да ће бацити не само сасвим ново светло на то питање, већ ће можда дати увид и о развоју језика код људи

настојању да покуша да одгонетне кад је код човека почео да се развија говор, доктор Атила Андич прибегао је веома смелом приступу и решио да та сазнања покуша да добије испитујући псе.
    Атила Андич предложио је да се мозак паса испита магнетном резонантном томографијом (MРT), а да при томе кучићи не буду успавани, већ сасвим свесни. На то су његове колеге одмахнуле руком и то прогласиле за „сумануту замисао”. Међутим, Андич није хтео да одустане. Иначе, доктор Андич ради при Етимолошком упоредном истраживачком одељењу Мађарске академије наука у Будимпешти.
Не само да је успео у науму, доктор Андич заиста је једанаест паса подвргао том радиолошком поступку заснованом на примени јаког магнетног поља и савремене рачунарске технологије за обраду слике, у циљу сагледавања унутрашњих структура и функционисања тела, чему и служи МРТ (на енглеском MRI - Magnetic Resonance Imaging). Ова савремена технологија дала је драгоцене одговоре – како пси обрађују језик и осећања, као и назнаку кад се код људи развио језик.

ашто је Андичев план наишао на толику сумњичавост? Свако ко се подвргао МРТ поступку, добро зна да се ради о прилично непријатном искуству. Наиме, кад се човек нађе унутар тог скенера, чује се зујање, лупкање, понекад веома гласно и учестало.   Човеку је, ма колико разуман био, тешко мирно да лежи, не покрећући се, а камоли псу. Иначе, МРТ се и до сада користио у ветеринарској медицини, дакле није нешто сасвим непознато, међутим испитиване животиње увек су, пре затварања у „машину”, биле успаване. Андич је први успео да псе, претходно добро увежбане, нагна да унутар скенера, што је неопходно, буду сасвим мирни и да се не покрећу.
    Због тога ово Андичево испитивање и јесте прекретница, скенирање сасвим будних и потпуно здравих паса „отвара ново поглавље упоредног неуролошког поступка”, јер како додаје Андич, „сада ће моћи да се испитују и друге особине, попут чула слуха и вида у настојању добијања нових увида у упоредним студијама”.

Пошто је био послушан унутар скенера, један од огледних кучића, пас расе златни ретривер, добија заслужену награду.

та је то што мађарски научници желе да докуче? Развој језика код човека и како то пси могу да нам помогну да сазнамо како се развијао мозак код људи? Пре између четрнаест и тридесет једну хиљаду година човек је почео да припитомљава вукове.
    „За псе је природно окружење постала човекова породица, што је веома важно у упоредним студијама”, наглашава доктор Андич.  Настојање Андичевог тима и јесте да, уз помоћ паса, открију корене развоја језика и говора код људи и омогући им да схвате шта је довело до еволуције језика.
    Како се спроводило испитивање? Преко слушалица су пуштали звуке које производе људи и пси. Унутар скенера смењивала се група добровољаца и једанаест паса обучених да буду потпуно мирни. Потом су упоређивали шта се догађала у мозгу људи и кучића и правили разлику сходно активности која би се јављала у централном нервном систему.
    Кад би чули оглашавање људи и паса, долазило је до различитих одговора унутар мозга – и код двоножаца као и четвороножаца побуђивао се слепоочни део мозга, али је свако реаговао на звуке своје врсте. Оно што су научници такође закључили јесте да и људи и пси емотивно веома слично прихватају податке, односно да је одговор животиња на осећања људи веома изражен, додуше у мањем обиму него на оно што деле с другим кучићима.
    Поједностављено речено, кад пас гледа човека, а овоме се чини да га љубимац разуме, изгледа да у томе ипак има истине. Пас заиста можда и осећа човеково расположење.

ли, како би то изгледало у процентима, кад се говори о псећем доживљају света? Псеће чуло слуха тридесет девет одсто прилагођено је ослушкивању оглашавању других паса, тринаест одсто човековом гласу, а чак четрдесет осам одсто звуцима из окружења. Сасвим је друга прича кад се ради о човеку. Само три одсто човечјег аудитивног кортекса (део задужен за слух) подешено је за звуке из окружења, а чак осамдесет седам одсто прилагођено је на ослушкивање оглашавања других људи. Ништа чудно, нашу врсту углавном повезује говор и та особина људима је од изузетне важности.
    Следи још једно значајно питање? Да ли су се подручја у мозгу, осетљиве на глас, независно развијале код људи и паса, с обзиром на то да хиљадама година деле слично окружење? Или је овај центар у мозгу знатно старији и развијао се још у ранијим временима? И да ли и остали сисари у мозгу такође имају тај центар за препознавање гласа?

--------------------------------------------------------------------------------------------




Нови уређај, бар га тако рекламирају, у могућности је да омогући човеку да разуме шта му пас лавежом поручује

   Сваки власник пса често пожели да протумачи псећи лавеж и сазна шта му то четвороножац поручује. Наводно, сад је то могуће уз помоћ уређаја „Више од лавежа” који потписује Нордијско друштво за изуме и открића (NCID). Користећи технологију скенирања мозга, уређај прво протумачи шта пас мисли, а потом те жеље четвороношца преводе на нама разумљив језик реченицама попут: „Гладан сам”, „Уморан сам”, „Желим у шетњу”.
   Стручњаци који се дуги низ година баве проучавањем паса веома су сумњичави, објашњавајући да би то било сјајно, али је немогуће да се псеће мисли одгонетају уз помоћ ЕЕГ.
   Иако се електроенцефалографијом заиста мери електрична мождана активност у појединим областима мозга, тим поступком ипак није могуће „прочитати” осећања и мисли чак ни код људи, ма како се користила најсавршенија и најсавременија технологија.
   Уређај очигледно треба да омогући људима и да им лажни осећај да заиста могу да разговарају са својим псом.
---------------------------------------------------------------------------------------------

    Наравно, пошто се садашња истраживања ослањају и на она која већ постоје, зна се да су мајмуни поступком МРТ испитивани 2008. године на „Макс Планк институту”. Тада је закључено да мајмуни такође у мозгу имају посебан центар за препознавање гласа. У том истраживању наведено је да је последњи предак човека и мајмуна имао ту издвојену мождану регију, и да је живео најмање пре тридесет милиона година.  Тада су мајмуни и човеколики кренули свако својим еволутивним путем.

да ли је тај центар у мозгу можда још старији? Доктор Андич и његов тим, испитујући псе, верују да је област мозга за ослушкивање гласа постојала пре сто милиона година. Тада је и дошло до еволутивног раздвајања врста. То онда може да значи, наглашава Андич, да слична област мозга постоји и код мачака, китова, слепих мишева, глодара. То наравно тек треба да потврде нове упоредне студије.
    За сада, како тврди доктор Андич, огледи које они изводе са псима први су упоредни оглед такве врсте између примата и врсте која то није.
    Пошто су Андичеви огледи у пуном замаху, у будућности се очекује још занимљивих одговора. Да ли ћемо ускоро имати бољи увид у начин размишљања омиљених кућних љубимаца?



Аутор: 
В. Софреновић
број: