Лазар Комарчић маштом наткрилио време

Зашто је најчитанији писац с почетка 20. века, данас највише познат као аутор нашег првог научно-фантастичног романа, дуго времена био готово запостављен и заборављен? Да ли „кривицу” за то сноси Јован Скерлић?

У време кад је Лазар Комарчић написао наш први научно-фантастични роман, у свету пишу Жил Верн (1828–1905), француски писац који се сматра пиониром научне фантастике, и енглески књижевник Херберт Џорџ Велс (1866–1946).

    Није могао да пренебрегне податке који су били неумољиви. У тексту „Шта се чита у нашој Народној библиотеци?”, који се појавио 1906. године, Јован Скерлић (1877–1914) каже да се Лазар Комарчић нашао на листи наших најчитанијих писаца. Та општа омиљеност за Скерлића очигледно није била довољна, напротив. Податак о читаности он наводи само да покаже рђав укус читалачке публике у престоници.
Овај утицајни књижевни историчар и критичар, у тој области појам ондашњег времена, Комарчића и није сматрао писцем. Зато га није ни уврстио у „Историју нове српске књижевности” (1914), која се у наредним деценијама сматрала главним мерилом уметничке и друштвено-историјске вредности неког писца у српској књижевности.     Да ли се Скерлић више руководио идеолошко-политичким него књижевним мерилима? Који год да је био разлог, његова пресуда чинила се коначном. Без обзира на спорадичне критике које су настојале да скрену пажњу на Комарчића, овај писац као да је био потпуно заборављен.
     До преокрета у књижевној судбини Лазара Комарчића дошло је захваљујући једном подухвату учињеном у пишчевом завичају, у Прибоју на Лиму: 1970. године објављена су његова одабрана дела, највише захваљујући Вукоману Шалипуровићу, љубитељу и истраживачу наше културне баштине. Тај догађај означио је преокрет у литерарном животу Лазара Комарчића.

Лије, а не шије

    По цичи зими, 9. јануара 1839. године, у селу Глогу у прибојској општини, рођен је Лазар Комарица који ће касније презиме преиначити у Комарчић. Иначе, породица Комарица била је бројна и добростојећа. То је вероватно био један од разлога што су стално били на мети Турака који их нису остављали на миру.

   На малог Лазара трајан утисак оставио је један трагичан догађај. На његове очи Турци су пред кућом исекли брата му од стрица. Лазарови најближи чланови породице нису седели скрштених руку, па је дечаков отац Милинко учествовао у побуни због чега је ухваћен и бачен у тамницу. Из затвора је успео да побегне и пребегне у Ваљево, у Србију.  Лазарова мајка Спасенија, родом из Маоча код Пљеваља (има биографа који наводе да је Лазар Комарчић рођен у селу Комарица, код Пљеваља) није имала куд. Кад јој је супруг завршио иза решетака, морала је сама да брине о своје четворо деце, све док се Милинко није вратио и одвео их са собом.

Роман „Једна угашена звезда”, објављен 1902. године у Штампарији Д. Димитријевић, Иван-Бегова улица бр. 1, носио је посвету: „Успомени Милутина Гарашанина ово дело посвећује писац”.

     У Ваљеву је Милинко нашао посао код извесног Тодора, неимара, и за хлеб зарађивао као зидар. Била је 1846. година. Једва је успевао да састави крај с крајем. Нажалост, Комарчићи су кратко остали на окупу. Од непознате смртоносне болести у истој години на онај свет преселили су се и Милинко и Спасенија. Деца су остала без иког свог. Лазара узима ваљевски црквењак Данило код кога дечак остаје све до завршетка основне школе и терзијског (кројачког) заната. Остаће упамћено да се убрајао у најбоље калфе и да су мајстори су за њега говорили – „Лаза лије, а не шије”.
   Упркос свим похвалама и поштовању Лазар је осетио да му је Ваљево сувише тесно, па је пожелео да се опроба у већем граду и да следи своју звезду.  Спаковао се и преселио у Београд. Кад би завршио посао, а наставио је да ради као занатлија, у слободном времену похађао је гимназију и вредно учио.

Његови универзитети

    У двадесет трећој години Лазар Комарчић доживео је турско бомбардовање Београда. Није желео да буде само сведок, већ и учесник.   У једној од борби, на барикадама, био је тешко рањен. Граната га је погодила и одсекла му три средња прста на десној руци. И да је хтео, занатом више није могао да се бави.
     Комарчић је 1867. године положио учитељски испит и добио службу у селу Липе код Смедерева. Ту се и оженио. Међутим, судбина је хтела да прилично слабо плаћен учитељски позив замени другим послом. Наиме, 1871. године сестра Јелица позвала га је да дође у Црну Бару, код Шапца, и да преузме вођење кафане њеног преминулог супруга. Лазар није имао куд, уместо с ђацима дане је почео да проводи с гостима у механи. У Црној Бари остаће четири године. Свакодневно дружење са живописним ликовима и приче које је слушао донели су му сасвим нову врсту искуства. Били су то, како је касније сведочио, „његови универзитети”.
     Кафеџијски посао му је једно време био занимљив и изазован али је, као и много пута до тада, осетио да мора нешто више и боље. Осетио је да је куцнуо час да промени професију. Све што је до тада искусио и учио, желео је да преточи на хартију. У Црној Бари започео је роман „Бездушници”. То му је било за душу, а од нечега је морало и да се живи.  Лазар Комарчић постаје сарадник листа „Србија” који је окупљао напредну омладину и био под утицајем идеја Светозара Марковића (1846–1875), борца за корените промене у друштву. Комарчић је у том раздобљу, сарађујући и у другим листовима, оштро нападао социјалну неправду и био противник режимске политике.

„Једна угашена звезда”, украшена је илустрацијама уметника чије име није потписано.

Важно је писати

   Године 1875. сели се у Крагујевац где покреће лист „Збор”. Пише с великим жаром и свим расположивим новинарским средствима обрушава се на различите друштвене неправде. На Комарчићеву жалост, лист није био дугог века, убрзо је морао да га угаси. Сва уштеђевина коју је сакупио као кафеџија истопила се и он се с породицом се вратио у Београд. Добија уредничко место у листовима „Будућност”, „Нови завет”, а ради и као коректор Државне штампарије.
    У свет књижевности Лазар Комарчић улази у позним годинама. У четрдесет првој објављује прво литерарно дело „Драгоцена огрлица”.   Крајем те исте, 1880, у „Отаџбини” почиње да му излази и роман у наставцима – „Бездушници”. Његови почеци поклапају се са стваралаштвом књижевника романтичара. Поређења ради, у истом раздобљу увелико се зна за Јована Јовановића Змаја (1833–1904), од Комарчића старијег шест година, и две године млађег Лазу Костића (1841–1910). Међутим, у тренутку кад почиње да објављује књиге, већ је створена српска реалистичка проза. Зато може да се каже да Лазар Комарчић припада и романтичарима и реалистима, с тим што је своје дело „засолио” и састојцима литературе која је и у свету још била у повоју.
    Није сасвим јасно кад наступа коренита промена, тек Комарчић се приклонио владајућој, напредњачкој партији и постао главни уредник „Видела”. С истим жаром разрачунава се с револуционарним тежњама Светозара Марковића и постаје режимски новинар, у служби краља Александра Обреновића (1889–1903), последњег из те династије.

Лазар Комарчић био је један од најплоднијих романсијера 19. века

Мудријаш и маштар

    Иако је на књижевно поприште ступио доста касно, Лазар Комарчић био је изузетно плодан писац, један од најплоднијих романсијера 19. века. Не треба заборавити да је у српској књижевности те епохе роман био прилично редак. А он је написао чак осам, са три збирке приповедака.
    Комарчић је за живота био познат и признат, читалачка публика је с нестрпљењем чекала свако његово ново дело. Уживао је углед и у званичним круговима: за роман „Један разорен ум” 1893. године добио је награду Српске краљевске академије. Тај роман касније је штампан у угледној едицији Српске књижевне задруге 1908. године.   Награду Српске краљевске академије добија и 1907. године за роман „Мученици за слободу”.
     Изузев Симе Матавуља (1852–1908) и Стевана Сремца (1855–1906), ниједан други Комарчићев савременик није у географском смислу тако широко засновао своје дело, обухватајући Србију, Босну и Херцеговину и један део Црне Горе, али и света. У његовим романима срећу се врло различити друштвени типови: трговци, адвокати, калфе, ђаци, студенти, шегрти, занатлије, хајдуци, одметници, паше, бегови. Његов језик садржи одлике народне књижевности, али и романтизма и реализма. Стил и језик су му слојевити , зато га и данас вреди читати због сочности и једрине израза.
    Лазар Комарчић умро је 9. јануара 1909. године, на седамдесети рођендан. Последњих година, као обреновићевац на злу гласу, живео је у оскудици. Кад је умро, у дневној штампи појављује се неколико некролога и пригодних осврта на његов рад. У „Бранковом колу”, после кратког приказа Комарчићевог живота, у једној реченици следи и закључак: „Покојни је Лаза веома волео астрономију, па је и написао „Један листак из астрономије”, пуштао се у метафизику и у натчулни свет”. И Божидар Николајевић, поред похвала Комарчићевој страначкој оданости, истиче његово занимање за звезде: „Карактеристична је била Лазина јака наклоност мудријашењу и маштарењу о појавама изнад нас, високо изнад досезања нашег – о звездама које трепере, које су се угасиле, и које ће се тек јавити, о световима невидљивим и регионима бескрајно далеким”.
    Оно што се његовим савременицима чинило несхватљивим и вредним поруге, годинама после смрти овог писца издвојило је од осталих. Лазар Комарчић данас се можда највише и памти као писац првог научно-фантастичног романа на овим просторима.




ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНОГ НОВИНАРСТВА

     Лазар Комарчић трудио се да, као главни уредник, што више осавремени „Видела”. Посебно место у новинама издвајао је за кратке и језгровите вести, баш као што се данас ради у најчитанијим дневним листовима. Било му је важно да у редакцији увек има дописнике из земље и света. Читаоце је желео да упозна с догађајима из европских држава и с других континената, као и с приликама у Србији. Брижљиво је обележавао важне историјске и културне догађаје.
    Велика новина за то време били су додаци посвећени разноврсним темама из науке, књижевности и уметности уопште. Комарчић је, рецимо, посебан додатак посветио Вуку Стефановићу Караџићу, Димитрију Туцовићу.
    Иначе, био је председник новинарске организације у Србији од 1895. до 1897. године, доприневши оживљавању овог удружења.


СВЕМИРСКЕ ПУСТОЛОВИНЕ

    Тек данас је јасно колико је био важан Комарчићев роман „Једна угашена звезда” који се појавио 1902. године, разликујући се од свих дела у дотадашњој српској књижевности. Слободно може да се каже да је то био први научно-фантастични роман на овим просторима.
    Истине ради, треба споменути да је 1889. године Драгутин Илић, брат много познатијег песника Војислава Илића, објавио драму „После милијон година”: сусрет последњих хомо сапијенса с посетиоцима с Меркура.
    „Једна угашена звезда” има научно-популаран и научно-фантастичан део. Комарчић излаже тадашња космичка знања која зачињава фантастичном причом. Неименовани јунак, после предавања о бесконачности васионе у „Градској касини”, враћа се кући. Врти се у кревету и не може да заспи. У једном тренутку схвата да је у соби бестелесна сподоба која му објашњава да ће га повести на невероватну пустоловину свемиром.
    На том путовању најзанимљивији је тренутак кад се јунак романа и његов галактички водич, заправо Лапласов дух (Пјер Симон Лаплас (1749–1827), француски астроном и математичар), нађу на планети Аруџа-Дарин, у граду Гомор, кога су створили моћни људи, изумрли пре двадесет осам милиона година:
    „Тешко ми на срце паде, кад помислих, да и земљу и цео овај свет што на њој живи та иста судбина чека. И овај свет се коље и бије око варљивог сјаја и пролазног господства; коље се и бије око власти и надмоћија; кољу се народи с народима, државе с државама, власници с власницима, племена с племенима, појединци с појединцима; кољу се и крве да једни друге сатру, искорене, униште; кољу се и бију за некакве „сфере виших државних интереса”; кољу се и крве да ватром и железом, пушком и сабљом проносе културу и цивилизацију по овоме мајушном зрнцету небесном; кољу се и бију да један другог увере ко је од њих у праву; кољу се и бију чак и око тога, ко истинитије верује у правога и истинитога Бога, а ко не верује а нико од њих и не слути да и њих оваква иста судба чека, и њих и ову нашу веселу постојбину!”
    Град Гомор обилује изумима високе технике: зауздавање микроклиматских услова, неограничено коришћење енергије, техника која подсећа на холограмску. Изуми готово несхватљиви за оно време.


ЊИХОВИХ 28 ГОДИНА

    Кад су љубитељи научне фантастике у Београду 1981. године основали Друштво назвали су га по Лазару Комарчићу. О овом Друштву „Забавник” је писао 8. децембра 2006. године у броју 2861.