3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Роберт Крамб, уметник стрипа
ЈЕДАН У
Иако сам увек желео да мој рад буде препознат, никад нисам хтео да будем „највољенији” андерграуд стрип-цртач којег Америка познаје, то су глупости а не мој живот...
очетком септембра, у препуном београдском Студентском културном центру су гостовали двојица свакако најистуренијих представника америчког андерграунд стрипа – Роберт Крамб и Гилберт Шелтон, заједно са супругама, Ајлин Комински Крамб и Лором Фаунтин, које се такође баве стрипом. Разуме се да је највише пажње изазвало прво гостовање Роберта Крамба у Србији, увеличано и појављивањем Велике књиге Роберта Крамба, позамашне збирке стрипова која је у ствари преглед каријере овог аутора, у издању новосадске издавачке куће „Комико”.Крамб је не само један од најзначајнијих стрипских цртача који су се икада појавили у оквирима овог медија, већ и крајње упечатљива личност, која се искрено гнуша игноранције у коју је утонуо савремени свет. Стога није чудно да је, након занимљивог разговора, београдска публика с књигама за потписивање у рукама похрлила право на бину, где се изненађени аутор преврнуо у столици, начинивши колут унатраг! Многима је било сумњиво да је имао некако сталожен израз на лицу док се окретао у ваздуху, и касније смо, ништа мање изненађени, од њега искамчили признање да је раније увежбао ову вратоломију. Требало би напоменути да је, свега неколико дана пре појављивања пред београдском публиком, овај цртач напунио шездесетдевет година!
Крамб је веома радознао човек, и док сам разговарао са њим понекад ми је изгледао као неко зачуђено шездесетдеветогодишње дете. Огромна диоптрија чини његов поглед кроз наочаре некако цртанофилмовским, а готово сваки детаљ који му покажете он „скенира” пажљиво загледајући. Вероватно је тај продоран поглед довољно снажан да прикупи све садржаје, које ће касније постати његови цртежи.
У Оријент експресу
Шетајући Београдом, распитивао се за многе видове живота код нас, за чињенице из ближе и даље историје, и чинило се да је на њега оставио утисак тај низ катастрофа које су овдашњи људи преживљавали, и све не баш лаке историјске околности са којима су морали да се срећу, из генерације у генерацију. Приметио је да град изгледа делимично уређен, а делимично запуштен – близу самог центра затекли смо шахт који је зјапио отворен, и чији је поклопац неко украо и вероватно однео на продају у старо гвожће. Крамб је најпре пожелео да се запути у канализационе дубине испод тротоара, а затим је уместо тога убацио каменчић, којем је дуго требало да досегне дно ове уличне замке, спремне да прогута неопрезне шетаче...
Током разговора је напоменуо да је један једини пут пре тога прошао кроз Београд, давне 1964. године, путујући у правцу Софије, линијом званом Оријент Експрес. У то време, неки од људи који су улазили у воз су били сликовито обучени и са шубарама на главама, неки су му нудили да проба сир који су носили на пијацу, а једна забрађена бакица, након што је приметила његову бележницу са цртежима, је питала да ли је он можда Волт Дизни главом?!... Путовање за Бугарску, са првом женом Даном, било је заправо свадбени поклон којег је добио од њујоршког часописа „Хелп!” – уредник овог листа, Харви Курцман, био је сигуран да ће се тада млађахни и обећавајући цртач са овог занимљивог одредишта вратити са доста занимљивих цртежа (Бугарска је, разуме се, у то време још припадала Источном блоку, који је у САД доживљаван као бастион непријатељске идеологије, тако да америчких туриста практично није ни било). За разлику од на Западу увреженог мишљења, Крамб је у споровозном животу источноевропске престонице, који је текао без узбуђења али и без стреса, нашао извесну заводљивост. У тренутку када је излазио из земље, пришао му је неки државни службеник и понудио да се трајно настани у Бугарској, ако жели... Цртана репортажа је недуго затим била објављена у магазину „Хелп!”, и тек годинама касније је била поново објављена у књизи француске издавачке куће „Корнелиус”.
Човек који је водио „Хелп!”, Харви Курцман, био је легендарни цртач стрипова, који се истакао и као врло даровит уредник неколико сатиричних магазина (познат пре свега као оснивач часописа „Мад”). Он је умео да препозна искричави квалитет цртежа које му је поштом слао неки клинац под именом Роберт Крамб (игром случаја, Чарлс Авлерсон, уредник који је био Курцманов помоћник у листу „Хелп!” (где су своје прве радове објавили Крамб и Шелтон), још од почетка деведесетих живи у Србији, и током београдског представљања је седео у првом реду). Почетком шездесетих, било је тек мало упућеника који су схватали да се у осетљивом младићу са „ђозлуцима” заправо крије изванредан таленат, који ће донети један нови стил, када је социјална сатира у питању.
Господин Природни
Роберт Крамб је рођен у средњесталешкој породици, у време послератног просперитета у Америци – за разлику од својих родитеља, била је то генерација која је расла усред неке врсте потрошачког раја, али и уз напетост претње Трећим светским ратом. У случају заоштравања сукоба између земаља Варшавског блока и капиталистичког Запада који је предводио САД, а с обзиром на то да су супротстављене стране биле снабдевене нуклеарним наоружањем неслућене разорне моћи, постојала је опасност да у једном маху читава људска цивилизација буде уништена. Ова подвојеност између бајковитог, ушушканог живота, и те страшне претње, створила је некакво дубоко незадовољство, које ће израдити побуну младих крајем шездесетих година. Била је то побуна која је била генерацијска, и политичка – млади су видели хипи покрет као потпуну супротност свему што је означавало амерички начин живота. Такође, они су били гневни на систем који их је регрутовао и слао право у пакао вијетнамског рата. Патриотизам и милитаристички занос су у генерацији која је одрастала након Другог светског рата могли да изазову само најдубље гађење. Сам Роберт Крамб је једном описао да је још као тинејџер питао свог оца да ли је убио неког Јапанца током рата. Отац, који је био крута и ауторитативна личност старог кова (и потпуна супротност свом сину који је већ тада исказивао склоност ка уметности) је, на Робертово запрепашћење, одговорио – „Тешко је рећи пошто смо пуно њих уцмекали на дањину, али колико је мени познато убио сам њих четрдесет пет или педесет”!У тој атмосфери генерацијског неспоразума, млади су произвели и властиту културу – хипи покрет у Америци је био означен својом музиком, која је брзо из рок клубова и фестивала стизала до центара музичког бизниса и достизала популарност на планетарном нивоу. Постојала је и много мања културна продукција, повезана са часописима који су били дефинисани као „андерграунд” ( тј. „подземни”, у смислу да су били далеко од главних токова издавачке индустрије ), и углавном настајали у универзитетским средиштима и уметничким четвртима, а затим бивали растурани на улици и на местима где су се млади окупљали. С обзиром на ограниченост дистрибуције ових листова, они су тешко и споро доспевали ван САД, тако да је у Европи тек малобројнима било познато да су ови часописи расадници свеже генерације стрип-цртача, сврставаних у нови жанр – андергаунд стрип. Најистакнутији цртач нове генерације био је управо Роберт Крамб. Рекло би се да је узимање дроге, које је било врло раширено у то време (и због чега је касније зажалио), учинило да цртачева свест буде додатно померена, стварајући најчудније комбинације цртежа.
Наизглед чудно, његов цртеж био је надахнут стриповима с почетка двадесетог века, али уз саџај који је био шокантна смеша свега онога што је могло да скандализује или изнервира читаоце који су били опоненти побуне младих. Крамб се отворено ругао америчком чистунству (које је тада било преовлађујуће у медијима), приказујући сцене секса и насиља без икакве цензуре. Подсмевао се и свим државним ауторитетима, али је подкачио и саме хипике (који су често деловали збуњено и дезоријентисано упркос врло озбиљних прилика које су потресале друштво).
На крају, Крамб се, уз огромну количину самоироније, изругивао и – самом себи. Увео је властити лик као главног јунака својих цртаних сторија, што је тада била велика новина, када је стрип у питању (касније ће то утицати и на развој читавог правца који је назван „аутобиографски стрип”). Себе је приказао као трагикомичног књишког мољца којег гази тај немилосрдни савремени свет, у којем никако да пронађе место.
Један од његових популарних јунака из тог времена био је Господин Природни (Mr Natural), нека врста мудрог старца или гуруа за којим су хипици волели да трчкарају – лик свакако одражава велико занимање за источњачку филозофију током шездесетих. Истовремено, кључ за разумевање помало тајанственог особењака као што је Господин Природни, заправо је сам Крамб – човек који је истински ерудита, неконвенционалан али и рекло би се мудар, иако при том није лишен смисла за хумор.
Током шездесетих, Крамб је почео и са објављивањем властитих радова у облику стрип свезака. Године 1968, то је била још једна новост – његово издање по имену „Zap Comix” и данас се сматра првим, или једним од првих самосталним андерграунд стрип издања. До тог времена, на формату стрип свеске су била објављивана само издања конвенционалних, углавном стрипова за децу.
Одбио Ролингстонсе
Изненада, као да је „откривена” снага стрипа да се бави питањима свог времена, и стварним животом, а не само фантазијама. Крамбов цртеж био је готово увек узбудљив, пун енергије, а његов приповедачки стил је био крцат сатиричним искрама које су летеле на све стране – то је чинило да његов рад готово одмах бива препознат и цењен од стране бројне публике. Цртеж омота за плочу „Cheap Thrills” (Јефтина задовољства), који је урадио за Џенис Џоплин, такође је учинио да постане примећен и ван кругова који су пре свега повезани са читаоцима стрипа. Осврћући се на то време, у којем је изненада доспео пажње огромног броја људи, Крамб се присећао – „Телефон је звонио без прекида... Почели су да се на моја врата појављују људи које уопште нисам познавао... Чак и пријатељи су почели да ме посматрају некако другачије. Чинило се да су ме одједном окружили неки нови пријатељи... Изненада, нисам више био онај стари тупаџија са великим наочарима, већ једна 'фасцинантна индивидуа'... У ствари, ја сам увек желео да мој рад буде препознат, али ми се више допада да све посматрам некако са стране. Никада нисам имао жељу да будем 'Највољенији Андерграунд Стрип Цртач Којег Америка Познаје', то су глупости, а не мој живот”.
За разлику од многих, Крамб је умео да одоли искушењима славе и новца. Рецимо, одбио је да ради омот групе „Ролинг Стоунс”, у време док су они били на врхунцу каријере; разлог је био што му се није допадала њихова музика. Када се појавио анимирани филм заснован на његовом јунаку Мачку Фрицу, он је се филма одрекао, зато што је коначна верзија била потпуно друкчија од онога што је он договорио са холивудским главешинама. Уместо мегаломанских пројеката у којима су му нудили учешће, он је дао одушка својој страсти према ретким плочама двадесетих и тридесетих година (различитих праваца - блуз, регтајм, свинг, џез, итд) и кренуо да наступа са пријатељима који су изводили ту врсту музике (познато је и да поседује надалеко чувену збирку плоча на 78 обртаја – овај формат носача звука био је омиљен у предратно доба и потпуно је престао да се производи педесетих). Након боравка у Београду, збирци је прикључио и известан број старих плоча са нашег подручја, показујући посебно занимање за издања праве народне музике.
Илустровање постања
По истеку шездесетих, коначно напушта градско окружење, настањујући се у сеоском крају у Калифорнији, одакле наставља да сарађује са мноштвом часописа за које ради стрипове који су доследно одсликавали његов свет. Такође, ради за омотнице реиздања раних и често заборављених музичких албума. Током осамдесетих објављује стрип серијал „Hup”, као одјек легендарне стрип едиције „Zap”, а такође је уређивао часопис „Weirdo”, на чијим страницама је отварао простор за нове и још недовољно познате ствараоце.
Од раних деведесетих, Крамб је настањен је у сликовитом и мирном месташцу Сов, на југу Француске. Године 1994, након девет година снимања и припремања материјала, појавио се документарни филм, који је поново обратио пажњу најшире публике на Крамбов рад. Већ у зрелим годинама, објавио је краћи стрип серијал „Mystic Funnies”, у којем је наставио са својим (често црнохуморним) промишљањима о животу и смислу. Поред тога што сарађује са супругом Ајлин Комински Крамб на заједничким стрип сторијама (у којима свако црта властити лик), њихова ћерка Софи Крамб (стара 31. годину) такође црта стрипове и слика.
На наговор пријатеља, средином двехиљадитих Крамб се прихватио илустровања библијске књиге „Постања”, у виду стрипа – након четворогодишњег рада на овом амбициозном пројекту, књига је објављена 2009. године и до данас је најпродаваније издање овог аутора, преведено на шеснаест језика у укупном тиражу који добрано превазилази цифру од двеста хиљада примерака.
Занимљиво је да је славни цртач у нашу земљу стигао тик након што је затворена његова највећа ретроспективна изложба до сада, у Музеју савремене уметности града Париза. Доспевши до установе која никада пре тога није угостила једног стрип-аутора, Крамб доказује да су посвећеност и искреност особине које побеђују било какво ограничење, морализаторска правила, па чак и институционалне норме.
O СЕБИ
„Постоји дуга традиција уметничког рада који подразумева да аутор црта аутопортрете, у намери да би боље схватио себе самога. Мислим да сам почео да цртам себе као карикатуру у писмима које сам писао пријатељима, сакупљачима стрипова касних педесетих. Било је то само дечије жврљање, али наставио сам да цртам ауто-карикатуре у свескама за скице, тек онако. То се десило без свесне намере.
Затим су то били цртежи настали као знак љубави, које сам поклонио првој жени, Дани – данас ме је помало срамота. Волео бих да то сакријем! Након нашег венчања, у својим блоковима за скице сам нацртао више каишева стрипа о неуспешном покушају да живимо у Европи – то се звало „Ти луди голупчићи” („The Silly Pigeons”). Затим сам у „Zap Comix” и другим раним андерграунд издањима цртао себе као „уредника” или „Госн Скицароша”, који је уводио читаоца у стрип. Силно сам се забављао представљајући себе као народног хероја андерграунд сцене, називајући се „Највољенијим Андерграунд Стрип Цртачем Којег Америка Познаје”, али испоставило се да је то била шала коју су сви преозбиљно схватили... Након што сам престао да узимам наркотике, 1973. године, покушао сам да побољшам свој цртеж, тако што сам цртао ствари око себе на основу посматрања – чинило ми се да су неки од мојих популарних цртежа насталих пре тога, у хипи периоду, у ствари били прилично нажврљани за мој укус. Такође, у то време смо моја друга супруга Ајлин и ја почели да цртамо себе као јунаке стрипова које смо звали „Прљави веш“ (Dirty Laundry Comics). Због утицаја којег је она вршила на мене, као и због аутобиографског стрипа који ми је од раније био познат („Бинки Браун среће Свету Девицу Марију”, Џастина Грина, из 1972), мој рад је постао више окренут ка садржајима који су били из сопственог живота.
Одувек сам био критичан према свему, укључујући ту и себе самога, заправо само покушавам да боље разумем овај свет како бих био у стању да се преселим у онај наредни, и разуме се надам се да ћу успети да са собом понесем и моју чувену колекцију плоча”.
Белешка о аутобиографском у својим радовима, коју је Роберт Крамб написао за часопис „LA Times”, 2005. године.
Аутор:
Саша Ракезић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
