Зашто су убили књаза

После једног бурног периода раздобља у коме се доживела једна завера, један државни удар, једна турска интервенција, једна скупштинска буна, једна династиска промена и безброј мањих потреса, свет је био жељан мира.

Михаило је био први „западњак” на челу српске државе. Наследио је кнеза Милоша 1860. године. Његов долазак донео је Србији нови дух. Ступио је на престо с изјавом каква нимало није личила на власт његовог оца: „Нека сваки зна да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоревати мора”. Сећајући се тих дана своје младости, наш познати историчар и политичар Стојан Новаковић писао је: „Свак се нарочито уздао у кнеза Михаила, у његову одсудност, у његову поноситост и у оно што је могао научити за време свог бављења у Европи. Од њега се очекивао напредак у свему, нарочито у пословима Турским”.
Одмерен, мудар, леп и моралан човек, кнез Михаило највише се од свих владара модерне Србије приближио типу идеалног владара.
„Он је био најотменија појава у својој земљи. Био је прав, честити, племенит; имао високо осећање дужности, много начелности и постојанства, једно патриотско осећање... један карактер идеалиста и благородника..." Кнез је имао, међутим, мало среће у приватном животу. У његовом браку са мађарском грофицом Јулијом из угледне племићке породице Хуњади није било потомства. Убрзо су и лични односи двоје супружника почели да се кваре.

Састанак с Наполеоном

За владавине кнеза Михаила наставља се европеизација градског живота у Србији. Народну ношњу замењује средњоевропско одело. У грађевинарству се постепено напушта балкански стил. У Београду се одржавају балови и уводи обичај дочека нове године. Још од 1839. године српска влада је сваке године слала 20 питомаца на студије у иностранство, трошећи доста новца. Патријархални поредак, чији су представници били људи с фесовима и чакширама, потискивао је млади свет школован у Пешти, Бечу, Берлину и Паризу. Ови људи доносили су нову врсту националног романтизма, надахнуту покретима у Немачкој и у Италији.
У спољној политици, кнез Михаило се видео као настављач политике ослобођења од Турака, коју је почела генерација његовог оца. Од његовог доласка на власт, Србија се припремала за очекивани рат против Турске. Кнез је за првог сарадника узео искусног Илију Гарашанина, с ким је делио погледе о потреби да Србија има живљу спољну политику. „Ретко је када у спољашњој политици наше државе било толико и тако трајне подударности између шефа државе и министра спољних послова”. Уз прећутну сагласност сила, кнез Михаило је без много буке једнострано променио одредбе из „Турског устава” које су се тицале државне управе (Народна скупштина, Совјет, војска, наслеђе идр). „Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију и били већме одушевљени за један велики национални рат”.
У Србији је, и поред протеста из Турске уведена „стајаћа (народна) војска”, којој је командовао француски мајор Иполит Монден, први министар војни Србије (1861–1865). Монден је био жива илустрација веза успостављених између Србије и Француска у доба Наполеона ИИИ. Француска влада га је у току Кримског рата послала у конзулат у Београду, где је помагао у подизању тополивнице и упознао се са српским државницима, које је саветовао „у време када су Русија и Аустрија намеравале ући у Србију”. Научио је да говори и пише српски, па је лако могао да преузме улогу развоја српске војске. Монден је устројио ново Министарство војено, у чијој надлежности су, по француском узору, били и јавни радови. Руска правила и закони замењени су француским, уз прилагођавање српским приликама. Према новом закону Народна војска требало је да броји сто до стопедесет хиљада људи.
У својим плановима, кнез Михаило и Гарашанин због тога су доста рачунали и на Француску. Србији је одговарала политика Наполеона ИИИ који се прогласио за заштитника права народа на самоопредељење. Кнез Михаило се још 1859. године састао са Наполеоном III, који је сматрао да Србија може да постане стожер окупљања ослобођених словенских народа против Турске, а можда и против Аустрије. Наполеон је помогао уједињење Италије у рату са Аустријом 1858–1860, што је отварало наде у Србији да ће се слично десити и приликом отварања „источног питања” и уједињења српских или јужнословенских земаља.

Предајте, Турци, градове

Након кризе са бомбардовањем Београда (1862), кнез Михаило је почео да придобија европско јавно мњење за своје циљеве. У Лондон је отпутовала кнегиња Јулија праћена саветником Филипом Христићем, а тамо им се придружио и „апостол српског либерализма” Владимир Јовановић (отац нашег познатог политичара и историчара Слободана Јовановића). Иако група младих и образованих либерала у унтрашњој политици није била сагласна с ауторитативном владавином кнеза Михаила, они су у иностранству помагали да се страна јавност придобије за српско гледиште у источном питању. Јовановић је објавио расправе на енглеском и француском језику у којима се залагао за Балкански савез, с Цариградом и Солуном као слободним лукама и с царинским савезом слободних балканских народа.
Кнез Михаило и Гарашанин задржали су своје старе везе с италијанским револуционарима и с пољском и мађарском емиграцијом, које су могле да играју значајну улогу у неком од припреманих сукоба између европских сила. Тако је пруски канцелар Бизмарк, уочи пруско-аустријског рата 1866. године, припремао широку коалицију против Хабсбурга, у коју су требало да уђу Италија, Угарска, па и Србија. Кнез Михаило и Гарашанин, међутим, врло су опрезно улазили у овакве коалиције, јер нису били сигурни како ће се ствари развијати у случају могућег сукоба. Били су у праву у случају пруско-аустријског сукоба. Након брзе победе Пруске над Аустријом код Садове (1866), Бизмарк је постигао своје политичке циљеве, па је изгубио интерес да подржава Мађаре, и да даље подрива Аустрију. С друге стране, Србија се наоружавала, али је истовремено преговарала за постизање неких циљева на мирољубив начин (мирна предаја градова, преузимање Босне на управу под султановим суверенитетом и сл).
Мирна предаја градова 1867. године није схваћена као крај, него више као нови почетак за ослобођење свих Срба од Турске.

Смените Гарашанина!

Мирна предаја градова од стране Турске, као и отпор појединих значајних кругова у самој Србији да се уђе у рат, на крају су довели до одлагања целог подухвата. Због тога је 1867. године дошло до сукоба између министра војног Миливоја Блазнавца, који је отезао с војном акцијом, и Гарашанина.
Тајна договора у Иванчи
Гарашанин је пребацивао Блазнавцу да је неспособан да доврши војне припреме. „Ја не могу да заварам свет од пролећа до пролећа”, говорио је Гарашанин. Блазнавац је пребацивао Гарашанину да је пустолов који се слепо предао Русима. У оваквим околностима дошло је до преокрета у Београду. Новембра 1867. године кнез Михаило је изненада сменио свог дугогодишњег сарадника Гарашанина. Никола Христић је оставио слику помало збуњеног министра у тренутку кад је, изненада и без најаве, примио писмо о својој смени. „Дошавши до Гарашанина затечемо га гди прибира своје хартије...Спазивши нас рече са осмејком: Ама шта је ово људи? И пруживши Мариновићу писмо Књажево рече: Ја ово не разумем..."
Кад је руски конзул изразио забринутост због ове смене као предзанака да се Србија удаљава од сарадње с Русијом, кнез је изјавио да Србија неће мењати своју спољну политику, јер је она плод његових а не Гарашанинових одлука. Пошто је мање од годину дана касније кнез убијен, остало је заувек отворено питање да ли је кнез Михаило намеравао да промени смер српске спољне политике. О томе су у Србији касније вођене велике расправе међу некадашњим кнежевим сарадницима (посебно између Јована Ристића и Милана Пироћанца).
Два су могућа одговора зашто је Гарашанин смењен. Према првом, до тога је дошло првенствено због упорног одбијања старог конзервативног државника да прихвати могућност венчања кнеза Михаила с његовом блиском рођаком Катарином Константиновић. Она је била кћи Михаилове сестре од стрица Анке Обреновић. Оваква врста бракова била је уобичајена у западноевропским племићким породицама, али готово незамислива у православној и обичајној Србији. Према другом мишљењу, кнез Михаило је заиста намеравао да након промене односа међу великим силама, а посебно нових дешавања у Аустроугарској (проглашена је „Двојна монархија”), заузме другачији спољнополитички правац. Неколико месеци пре Гарашанинове смене, у лето 1867, кнез Михаило се током одмора на свом имању у Угарској састао са једним од мађарских првака грофом Јурајем Андрашијем.
Андраши је стигао са састанка „на врху” између цара Фрање Јосифа I и француског цара Наполеона III на коме је, између осталог, Наполеон III предложио да Аустроугарска заузме Босну и Херцеговину, у којој нису престајали сељачки устанци и турски зулуми. У претходних десетак година Аустрија је прошла кроз два рата и велике унутрашње промене. Прво је 1858. године изгубила рат са француско-италијанском коалицијом и била истерана из Италије, која се ујединила. Затим је 1866. поражена у кратком рату против Пруске, чиме је сасим изгубила утицај у тадашњој немачкој конфедерацији. Након толиких пораза, за утеху јој је преостао Балкан. Мађарски националисти, који су постигли договор са Бечом о подели власти у Двојној монархији, противили су се могућим даљем ширењу Аустроугарске на турске земље, чиме би се аутоматски повећало учешће Јужних Словена у Хабсбуршком царству.
То је био разлог што је Андраши понудио да Србија заузме већи део Босне (која би остала под султановим суверенитетом, као уосталом и Србија), под условом да промени „субверзивну” политику подстицања побуна и припрема за рат са Турском, као и да одустане од блиских веза с Русијом. Не зна се шта су све српски кнез и мађарски гроф разговарали или договорили у Иванчи (Михаилово имање).
* * *
Судбина, односно једна завера какве су у Србији тога доба биле уобичајене, није омогућила кнезу Михаилу да своје циљеве покуша да доведе до краја. Прекинут је у најбољим државничким годинама. Након убиства кнеза, успостављено је намесништво (Миливоје Блазнавац, Јован Ристић) које је водило Србију уместо малолетног кнеза Милана Обреновића. Заузето унутрашњим питањима, Намесништво је додуше продужило послове које је почео кнез Михаило на наоружавању земље и на везама с балканским народима. Међутим, без Михаиловог личног престижа Србија је губила водећу улогу. Балкански савез се полако гасио. Намесничка влада је тада била углавном у лошим односима с Русијом (која је за владара Србије предлагала црногорског кнеза Николу) и у добрим односима с Аустријом.